МОЈ МАЛИ НАСУШНИ СВЕТ...

После 3 године и 5 месеци, 15-ог и 16-ог септембра 2012-е крећем се старом трасом, мени најдражом... Двадесеттрећи пут у походе под острошке стене на поклоњење острошком видару сваког недуга и бола... Последњи пут моје дрхтаве ноге и клецава колена, тамо су ходила 4-ог и 5-ог априла 2009-е... Требала сам 9-ог и 10-ог јуна 2012-е крочити на ово свето место, али нисам... Десило се - необјашњиво, непојмљиво... Све у свему – јако поучно!!!... Нека сила мене спречи да у светињу пођем... Од тада немадох спокоја, већ почех силно да се молим и вапим, да на поклоњење Светом Василију, слава му и милост – пођем... Слава Богу – пођох... Пођосмо...   

На почетку правим мали резиме и присећам се свих похода... Прво сусретање са остошком светињом десило се тог незаборавног 20-ог и 21-ог маја 1995-е... Тада сам нешто обећала под сводом каменог острошког гнезда, нешто се заветовала под српском Светом синајском гором – да ћу бар једном годишње овде доћи и светитељу чудотворцу Василију се поклонити... Опих се чудесним чудом природе – том пећином острошком... Од тада непрестаном тежим да уз острошке висе гредим...  

И тако беше, са малим и мањим одступањима... Само 2 године нисам ни једном преко целе године крочила под острошке висине... Била је то 2001-а, 2010-а и 2011-а година... Године у којима сам била свега по једном у току године су биле – 1996 (22 и 23 јун), 1998 (19 и 20 јула), 1999 (18 и 19 јула), 2006 (12 и 13 новембра), 2007 (25 и 26 септембра), 2008 (1 и 2 новембра) и 2009 (4 и 5 априла)... Године у којима сам по два пута одлазила на ова душеспасоносна ходочашћа јесу – 1997 (26 и 27 маја, 12 и 13 августа), 2002 (25 и 26 маја, 19 и 20 октобра), 2004 (16 и 17 маја, 12 и 13 септембра) и 2005 (16 и 17 априла, 10 и 11 септембра)... Постоје и две године у којима сам била чак и по 3 пута – 2000 (фебруар, 30 и 31 мај, 29 и 30 јул) и 2003 (29 и 30 септембар, 19 и 20 октобар, 10 и 11 новембар)... За свега 17 година 23 похода...    

Сада, могу да кажем, док земним срцем покушавам све да опишем и бар мало дочарам кроз фотографије које светлошћу небозарном зраче – да кажем, да никада не би и не беше лепше у мојој души но ова два дана, јер пођох и пођосмо пут тврде острошке стене, о коју се ломе све адске силе... Дођосмо да заискамо и заиштемо преко потребан мир душевни и духовни, пред ћивотом великог чудотворца и зацелитеља свих рана... Да измолимо заштиту од свих безизлаза, пропасти и пропадања... Да нас Свети Василије избави од даљих патњи и страдања... Да нас сачува од сујете и гордости, па да радосно запевамо у срцу: ''Сети се и нас... Свечасни оче Василије'', јер са тврдом надеждом теби приступамо...   

У рану зору 15-ог септембра 2012 лета Господњег, изјутр у 2 сата и 30 минута, 4 поклоника кренуше преко планине Таре пут Острога... Киша и магла бела стежу преко дела Србије којим прелазимо... Услови за вожњу отежани, но ја се прихватих волана и сада сву пажњу посвећујем вожњи... Док киша труси и магла отежава видљивост, у колима допире музика са касете... Слуша се Викторија (албум ''Ја знам да је теби криво'')... Беше то једина касета и није пуштена мојој вољом... Но, моје би да се вежбам у трпљењу...

Како прелазимо границу, тако и киша стаје... Но, пре но што пређосмо границу стајемо у Бродареву... Ту испијамо прву јутарњу кафу... На бензинској пумпи купујем два ''це-де-а'' Рибље Чорбе (албум ''Нико нема овакве људе)... Колебала сам се, но ипак на наговор осталих чланова посаде, купих цд-е...

Пре преласка границе, још једна необичност – пут нам претрчава лисица са дугим репом... Не знам да ли је то иста лисица, али у повратку сутрадан кући на скоро истом месту, лежала је претрчавајући ка реци Лим, мртва лисица посред пута...

Кроз Гору Црну прати нас Сунце... Из зиме, дођосмо у право лето, које по календару још траје... Предлажем доручак на Биоградској Гори, на Биоградском језеру... Ту сам била давно, а моји сапутници нису никада... Стижемо на осунчано језеро... Букова шума унаоколо... Магла се полаго над језером надвија и као паперје полагано у зрак испарава... Сунце се из језера помаља... Док јурим шта ћу усликати, док трагам за камењем и необичним стенама, поред мене пада једна повелика сува грана... Срећом прођох здраво и читаво... Беше то добар тресак... Но, мене је заобишло... Заблагодарих Светом Василију за све...

Настављамо даље кроз магле и високе врхове... Идемо ка Морачи... Возила сам све до манастира Мораче... Ту сам предала кормило и више нисам хтела возити... Желела сам да упијам све својим очима и да душу нахраним, да пишем и фотогрфишем... У 9 сати и 30 минута бисмо у Морачи... Кроз Подгорицу ''јуримо'' полагано поштујући ограничење око 10 сати и 30 минута...

У Дајбабе стижемо око 10 сати и 45 минута... Затичемо свети чин крштење... Крштавао се мали Матија... Након тога отворен нам је ћивот са моштима Преподобног Симеона Дајбабског и ми се поклањамо уз пламен воштане свеће... У пећиници беше мрак... Нестало стује - како нам рекоше... Мошти замирисаше... Молитва свецу, да разагна и одагна наше недуге и сву тугу... Демоне страшне да одгони и удаљи од нас... Да нас овесели тугом укаљане и умазане... Да нас наоружа дубоком вером и тврдим надањем... Да нас усрдном мољењу поучи...

Пут нас даље одводи у манастир Ждребаоник где стижемо око 12 сати и 15 минута... И ту нам, слава Богу, бива отворен ћивот са моштима Светог Арсенија Сремца... Иштемо пред светитељем, исцељење од свих душевних и телесних недуга... Иштемо да од нас отера и удаљи сваки бол и сваку рану... Да нам подари оздрављење и исцељење...  

Већ дуго планирано, сада и реализовано... Отвори нам се пут и ми кретосмо после толико година планирања у манастир - Ћелија Пиперска... Питамо добре људе који нам лепо све објашњавају како тамо да стигнемо... Пут узан и нимало лако доћи, но јака жеља и добра воља све побеђује и победити мора... Идемо до моста Спуж - тако нам кажу... Треба прећи преко железничке станице, а затим између високих силоса, па још уз пругу око километар... Опет железничка станица и овога пута треба прећи преко пруге, а затим поред мотела Стојановић, право па на раскрсници лево, а онда све савијати путем у брдо... Све смо следили како нам би речено и ми олако дођосмо... Да је брдо јесте, али вреди... Сунце сија и топло око срца и душе... Радујем се видећу још нешто ново, нешто што до сада нисам...

Пратимо реку Зету... Застајем пар пута како бих је усликала... Око 13 сати ето нас пред капијом Ћелије Пиперске... Поред пута срећемо једну малу корњачу... Позвонисмо на капији... Сестра нам отвори уз осмех и пожеле добродошлицу... Уводи нас у цркву... Прича нам кратак историјат и житије Светог Стефана Пиперског, чије мошти управо почивају ту пред нашим очима... Добијамо највећи могући благослов (иако се мошти не отварају осим у дане када се служи Литургија и када дођу веће поклоничке групе)... Додуше јесам питала и замолила, но чудом и благословом и нама се грешнима отвори ћивот... Ми целивасмо мошти Светог Стефана Пиперског... Беше савременик Светог Василија Острошког, но по причању монахиње – доста строжији... Молимо милосрдног заштитника пиперске обитељи, док у срцу плачемо кроз покајање, да сагрешења наша милостиво отпусти... Да нам ране болне ублажи... Да нас милосрдно помилује... Да нас сачува од злога... Да исцели болест и сваку муку нашу... Да зацели сваку рану нашу... Да нас ослободи од болетси и порока... Да нас спасава небеском вишњом силом Духа Пресветога...   

Добисмо иконице, крстиће и лепу реч као највећи благослов... Захвалност дугујемо игуманији Јулијани која нам је тај балгослов подарила и сестри Емилијани, којој хвала од земље до неба... Одлазимо и на извор Пресвете Богородице који је лековит и ту умивамо очи и пијемо по гутљаја три - да нам буде на исцељење...

Одушевљени светим местом, одмарамо и ручамо на паркингу крај Ћелије Пиперске... У 14 сати и 15 минута одлазимо из Пипера пут Острога... Дан летњи, осунчан и многотопао... Од милине топи се срце и душа...

Пођосмо новом трасом, но пут би затворен, јер се изводе радови и ми крећемо оном старом трасом... Не знамо ни шта ће нас ту сачекати!!!... Радови на проширењу пута и у том смеру... Раде велике машине... Дроби се камен и стене... Чекање у колони... Застали смо у 16 сати и чекали смо 55 минута... Заглављени аутомобили... Не може се ни горе, ни доле... Стојимо у месту... Искључени мотори аутомобила... Сунце греје... Застој... Људи излазе из аутомобила изнервирани... Има и свађе... Миц по миц и око 17 сати кренусмо...

Стижемо на поклоњење ћивоту са моштима Светог Василија – великог чудотворца и ''симбола правде и праведности'', па у срцу одзвања - ''Радуј се Василије Свети, похвало рода нашега''... Крај ћивота кад дођох на ред да се поклоним, започе молитва за исцељење и оздрављење... Пристигла беше монахиња Теодора и она заиска молитву, а нас остале позваше да приђемо... Тако се ја нађох тик ту где треба... Слава Господу и Светом Василију – ''учитељу доброте сваке'', који нам дарује велику небозарну радост...  

Ноћ под звезданим небом острошким... Пријатна ноћ... Одморих се на спушетном седишту свог аутомобила, коме је ово трећа вожња под острошке стене... Душа и срце преиспуњени необичном утехом... Све ране ко да су одједном извидане и избрисане, а срце излечено... Душа оздрављена... Туга у радост претворена...

Изјутра око 5 сати и који минут, раним и хитам у ред... Литургија ће започети у 6 сати... Полагано колона се помера... Док Литургија траје и тече, поклањамо се моштима Светог Василија – тој ''муњи која сажиже демонске мреже''... Још нешто дивно, уследи након тога... Причестимо се и ми, недостојни и грешни, у побожној жељи, у покајничком вапају и молитви...

После литургије пијемо кафу на паркингу крај наших кола – нашег југа... Милка заборавља торбу, па се са 4 кривине враћамо... Предлажем доручак у Морачи... Тако је и било... Доручковасмо, па се још једном вратисмо да кроз морачку светињу прођемо... Дан беше благо ветровит и облачан... Пријатно ће бити за путовање...

Киша кроз Подгорицу... Истрчавам да купим суве и сирове смокве на улазу у кањон Мораче... Свеже су 3 евра, а низ сувих смокава 4 евра – оних уваљаних у прах шећер и бело брашно - како ми продавац рече - на црногорски начин... У 9 сати ''пројурисмо'' кроз Подгорицу, као и та недељна киша... У 10 сати доручак у Моарчи.... У 10 сати и 45 напуштамо Морачу... У Морачи купих и нови број часописа ''Светигора'' и ту сазнадох шта би на Царевом лазу... Кад идосмо према Пиперима, прочитасмо на табли Царев лаз... Е сада знамо да се ту одигра битка и ове године пада 3оо лета од тада... Још један јубилеј – 760 лета постојања Мораче... 

Око 13 сати и 45 минута стижемо у Куманицу... И ту затичемо крштење (крстило се око 6 душа – Татјана,...)... У 14 сати ето нас у Пријепољу... На пумпи једној застајемо... Милка нам купује по ''капри'' сладолед...

У благо облачну и осунчану варош бајну стижемо око 16 сати... Пређосмо 767 километара... Радоснице су нас чекале кући...