Садим мртва слова, на дну
немог покислог срца, док
кришом ћутим, иза ћошка
гвозденог астала, иза угла,
док киша покушава да пада.
И у последњем вагону
закаснелог срчаног
залиска, за варалицу није
било, бар једног места.
Остадох на прашњавој
цести, бројати дане, а
све то не може у три
строфе бајате да стане,
но ипак чудом неким -
неко ново јутро сване, а
срце камено ипак дане.
Нема коментара:
Постави коментар