ДАНАШЊА И САДАШЊА ПЕСМА...

Свака наредна данашња и садашња песма, јесте само моје унутрашње немо растојање од последње две исписане и забележене песме... Сво оно унутрашње пропадање моје две укрштене илузије и сво оно распадање моје две тек замишљене измаштане лепе идеје... Но, ја ћу управо ту данашњу и садашњу песму, сачувати кроз присећање и памћење тренутка за вечност... Враћам се у тренутак када од свега беше само прошли бледи осећај... Надоградићу на темељима ноћи све случајно нађене трагове јутра... Суморних осећања ја се не страшим више, јер то су само бледе флеке неприметне прошле сенке... Кључна реч, моје данашње и садашње песме, јесте - СРЕЋА... И нису то више раскомадани делови Среће, сечене на парчад, већ то јесте правовремена Срећа за сву вечност - свевечност... И зимско сивило и туга, беху само нешто привремено... Ова Срећа јесте постојана и најпостојанија икада... Ништа ту нема као предмет унутрашњег мучења... Та Срећа јесте без тегобе и бола... То је срећа неизрециве Љубави... Ту ничег нема краткотрајног и привидног... Све јесте одједном Љубав и Срећа... У тој и таквој Срећи, живот се више не осипа... Живот се не троши... Живот се не расипа... Живот не отиче... Живот се не отима... Живот не нестаје... Живот не ишчезава... Живот се не дроби... Живот се не комада... Та срећа и Живот невидљиво и видљиво сапостоје... Зато песму данашњу и садашњу тежим да посветим том памћењу и сећању... И због свега тога из мене видљиво и невидљиво испадају сва ова мала слова, кроз која, као кроз продужено трајање и певање, долази опет и опет, изнова - СРЕЋА...       

ЖЕДНИ ПУТНИЦИ...

Жедни путници
како оћуташе заводљиво
док корачаше преко
пешчаних пустињских дина
у жубору пресахлих кладенаца
у тескобним бедним хаљинама
кроз бесконачност 
Сунцем вишњим Реч вођена
у времену и бескрају
Реч место прве капи воде
нестварна и безбедна
да можда опет дошапне и
подсмех у навечерје празника 
с миром неким отпусти
као у заборав јутра разапне
преко плаветних небеса
без лика затрпана тишина
у призвању тек мисао начета
као зрнце пустињског песка
на згрбаним непцима
жедних путника...

ЛИШЕЊЕ ЈАСНОВИДНОСТИ СВОЈЕ...

 

По својој властитој жељи 

пишем све ово, 

ја створење 

презрено и водено, 

створено из 71 % воде, 

као кроз илузију 

похотну и лажљиву, 

лишено јасновидности, 

јер за истинску 

чистоту и светост, 

у мени као да не расте 

оно силовито одушевљење, 

па тако нема видљивог 

преобновљеног помака, 

унутар мене,

да можда опет оживи

помор воденог света 

на дну мутне реке

мог сопственог срца...   

ЛАКОВЕРНА ПУТ...

 

Моја лаковерна пут, истргнута из заједничког контекста, испред себе као да распростире бескрајне шарене ћилиме и сада можда у неверици негде цвили...

Тужан је бескрај по коме само још небеска тела броде, а све са замахом до неслућених космичких висина и стално на удару прождирућих црних рупа... 

И Сунце постаде поприште нових променљивих олуја, када га загонетно расцепкају на што ситније даље дељиве метежне комаде...

На удаљености трептаја дужине једне светлосне године, кроз сочиво оштећеног телескопа, као да назирем милионе нових космичких сазвежђа без мане и броја...

И моје лаковерно ништавило, као да ће освежити миришљави облак звездане прашине, принет попут димне жртве свепаљенице...

И док ћутим без гласа, и певам без речи, ван простора и времена, бачена у космичке висине, у свепростарнство недокучивог плавог пространства, као ван тела и лаковерне пути...

И постојим ли тек горе, у једној незнатној малој честици Велике Васионе, ја исклијала клица прашине и магле, избачена из сопствене свести...

Сапостојим ли још негде осим у зрну и зрнцу, обликованом из ничега, као новосаздано парче земљаног штофа, што га ветар лако за ноћ опара и киша јутра благодаћу тек ороси...

 

 

               

НАШЕ ВРЛИНЕ И МАНЕ - У НАМА И ОКОЛО НАС...

На почетку једног од четири вишедневна хришћанска поста, па тако и на почетку овог четрдесетодневног Божићњег сверадосног поста, увек јесте право време да завирим у себе, у своје властите предубоке дубине, па да зачепркам по тој големој пучини свога срца (но свесна све те лепоте самопознања, исто препоручујем и свима Вама)... 

Наступа неко посебно време у коме постоји толико простора да се опет сударе и сукобе, ускомешају у мени, а ко други до моје властите врлине и мане... 

И знам моје речи као и увек настоје да буду нежне, плахе и благе... 

Ја немам толико снаге да моје мане назовем именима страшним као што су греси, пороци и страсти... 

Ја их добро познајем у себи, али о њима не желим да пишем и да их тиме даље гојим и храним... 

Покушавам да их замрзнем и заледим, па да им дам тако што мање права за постојање у себи (у мени)... 

Ја као људско биће имам своје врлине и своје мане, зар није довољно... 

Сад на мени остаје да изаберем по својој личној и слободној вољи, шта ће више да превлада или завлада унутар мене... 

И у том бирању, изабирам да видим и препознам оно добро, лепо, узвишено, племенито, вредно и позитивно у себи... 

Ту достојанствену вредност има свако људско биће...

Треба је пронаћи и препознати, а што није лако... 

Но, као и увек у мени гори жеља јака, да победи Доброта, Истина, Љубав и Правда... 

Наравно ту су Вера и Нада... 

Требала бих да им прикључим и придодам Смиреност, Смерност и Кротост... 

А опет све је џаба, ако у срцу нема Милосрђа и Братољубља, Човекољубља и Богољубља... 

Но, да би свега тога у срцу и души било, неизоставно мора да се у мени пробуди Храброст и Послушност... Укључујем и Дарежљивост, Трпељивост... 

Кроз молитву тек да откријем Истрајност и Ревност, а наравно, Оданост и Верност... 

Ја само назирем у дубинама свога срца, душе и ума, ситне трунчице овог непрегледног врлинског мношта, и молим за кап снаге, да у свему овоме још једанпут долично истрајем и узрастем, мало духом порастем...     

РЕЧИ КАО КРОЗ СВЕМИР...

Ненасељено и неразумљиво језгро изгубљене ледене површине Речи као кроз Свемир, мирише у ноћи незаборава... 

Говор првих новембарских пахуља, чудесно плеше и ненаметљиво заискри из сванућа...

Препознатљиве пророчке приче, Речи као кроз Свемир све тише, кроз немогуће од беспућа избављам...

Камени лавеж овога немог часа на крилима Речи као кроз Свемир из помрчине своју њушку преко рамена помиља...

И Речи као кроз Свемир, када се нови снежни дан опет и опет нама људима рађа и догађа... 

 

МОЖДА...

И да ли ћу можда данас, написати мисаону песму, док путујем и духом лебдим кроз времена давна  и прошла, апсолутно бесвесно и безазлено, као птица хицем оборена???... 

Или ћу можда данас написати нејнеобичнију загонетну песму, препуну несигурности и неодређености неке, са елементима које ћу да дозовем из дубоке подсвести и свих тих далеких искричавих присећања мојих???... 

Не, ја ћу данас можда на измаку дана када ноћ навуче своје завесе тешке, само спознати безнађе и закорачити у још једну сутрашњу јутарњу празнину, у ништавило и згаснуће, које се не помера и не креће више онако вољно, упорно и јако!!!...       

ЧОВЕК - РАЗМИШЉАЈУЋЕ БИЋЕ...

И смем ли себе као човека појмити (схватити и бар донекле разумети) као дубоко мислено и размишљајуће биће у покушају, а да при свему томе моје садашње размишљање не буде окарактерисано као егоизам и себичност (од кога немам потребу да бежим и да се браним, али са којим желим да се итекако спријатељим и у миру живим)... И заиста, ако сам себи ниси највећи пријатељ без икаквог личног интереса, зар мислиш да ће неко други то бити (постати) теко онако ради реда???...  И да не будем скрајнута у крајност (мада по одабиру свог слободног размишљања и садашњег мишљења, осуђујем себе на доживотно ходање по рубу амбиса - које се може назвати и самовоља)... Мој речник је сиромашан и ја боље изразе тренутно немам, али покушавам нешто да смислим - осмислим... И зар има ичег лошег у самовластитом изражавању свог самоличног само себи својственог израза???... Држећи се силом прилика за околности, које су ето мени можда доиста више не тако искрене и блиске, покушавам да пишем реченице без употребе речи ја... Да мене су учили да треба да се одричем та два слова и да то не смем ни да напишем, а камоли кажем... Ја - не сме да постоји!!!... Па, чак и ја, који имам утисак никога не угрожавам, али је бесмислено ако мене као ја нема...  И зашто одједном пред очима бљесне - да ти одједном један од погледа или концепата (погледа и гледишта) више не потреса и покреће душу... Одједном се осетиш као странац у мору тог величанствено пријатног гледишта, које је само некада давно покретало читаво твоје биће... Прошлост која је прошла и које више у теби нема... Странац - реч коју не воли нико, али која осликава кога је то априори најмогућније и најлакше оптужити за отуђење... А шта ако се ти осећаш отуђеним само по питању тог једног јединственог гледишта (нека је оно и најисправније), али осећаш да има смисла и у нечем другом, у различитом, одбаченом, у твом окружењу можда мање схватљивом и препознатљивом???... И човече, шта ти би да постанеш размишљајуће биће и то баш сад???...      

И У НЕМОГУЋНОСТИ ДАЈ НАМ ЖИВОТА...

Започнеш данашњи радни дан са добрим уверењем (јер без вере нигде не крећеш, па тако ни на посао) да ће и поред прошлонедељних "упозорења" - баш овај дан Четвртак бити "проблематичан" и "тежак", бар што се тиче домена дисциплине... Но, ти започнеш радни дан са надом да ће бити другачије и боље, али не буде тако и сад као поражен човек, питаш се: а што???...  А гле, из свега изађеш невероватно очврснут, па увидиш да је теби требало све тако да се збуде и то баш данас на овај велики светли дан...  Можда је оно што ти причаш смешно (и није смех и подсмех све што се збило), али ти ту ништа не измишљаш, већ мораш по службеној дужности пренети по традицији изворно и аутентично неокрњено учење... Први сат беше више него добар и питам се смеш ли да кажеш сам себи да беше тај први сат успешан... Дивна атмосфера и све како треба - уобичајено и нормално... Типично... Но, пођеш и закорачиш у тај "упозоравајући" други сат где ти стумбано све "немогуће" над "немогућим"... Имам у виду искључиво ту пољуљану дисциплину, и мислим биће бар неке мрвице бољитка и помака у нешто боље... Изградиће се и отворити неко ново поље сарадње и поштовања... И ти у таквој "немогућој" атмосфери треба да започнеш и начнеш озбиљну тему (а све теме колико су озбиљне, још више су по дивоти лепе, и нису за поругу, смех и подсмех - а тога има)... И сетим се... Не мора да ми се допадне туђа прича, али ваљда ћу га бар толико испоштовати, пратити и слушати, а на крају питати или рећи шта имам за или против и то у сату који смо сами бирали по својој слободној вољи, а још се похвалимо да смо ту 6,7 година заредом... Који апсурд!!!... Твоја реч не може да спречи упућивање погрдних речи и других вређања - да ли смо промашили место боравка???... И тако сви се на некога жале... Овај ми урадио оно... Овај ми показао оно... Овај ми рекао ово... И шта сам ја ту???... Балансирам, покушавам, тражим решење у "немогућности" свеопштој... И џаба теби најбоље урађене и исписане припреме, кад стање на терену теби не допушта да урадиш ама било шта "нарочито" ефикасно, бар не онако као у првом сату... А у немогућности 1 сат делује као 3 сата... Време као да се замрзло, па стоји... Додуше урадило се опет доста, до последње капи гласа у "немогућој" атмосфери... И није неки пех остати без гласа, а ни то што занемоћаш баш  на самом крају сата, па ни да реч изустиш... А и сузе саме потекну из ока... Но, глас се одмах вратио, али тебе нико не слуша... Требало је завршити и тај сат, а зна се и како... И онако пролазе ми питања кроз можда њима моју мање допадљиву главу: Да ли постоји неко ко би теби који си као личност (а сви смо личности) у једном моменту тотално обезвређен и поражен (заиста данас и то дупло - омаловажен), јер можда ту неко помисли да си ти тек онако ту дошао од оваца и да немаш преча посла)... могао да обезбеди, да свеукупно понашање и атмосфера у том "критичном" сату буде колико толико за рад изводљива... да над тобом старжари и седи, бди или лебди (како год), да чува и очува у том твом сату ред и дисциплину... Ја признајем да сам на том пољу немоћна, јер ја баш толики степен немогућности нисам очекивала... И по том питању ја сам се већ распитала и мало унапред размишљала за наредну недељу и станицу, јер шта: нећу, а нити смем дозволити да ме ово обесхрабри и пољуља... Боже сачувај!!!... Тако имаћу по обећању подршку - стражаре... Да покушамо, можда завреди, а шта ако не завреди???... Ма, завредеће... Неке механизме не волим, али силом прилика будем натерана да их применим... Да уписујем у дисциплинске свеске нисам хтела, а имала сам и кога... Но, ја сам у свему нова, стрпљива и толерантна, па сам оценила дисциплину са 4, а било је за 1... То не решава стање... Мора да постоји лепши механизам... Но, да изненађење буде веће и трећи сат последњи у низу беше "наопако" скроз на скроз... Ту испаднем човек, па прискочим у помоћ и прихватим и туђи посао, па га накалемим и натоварим у пакету као свој један заједнички сат... И шта буде... Требало је то да буде диван сат у коме се припремила најлепша тема за разговор... Но, шипак... Од прошлонедељне обећавајуће групе, данас испаде права мала "катастрофа"... И ту тек спознаш шта значи у једном дану, бити дупло, истим системом "немогућег" понашања, апсолутно обезвређен у тренутку када из петних жила и до последње капи гласа на једвите јаде успеш да укажеш на садржај, значај, вредност, лепоту и важност једне (коме битне, а коме не битне) теме - ја се и даље питам... као што је "Љубав као израз слободе" илустроване текстом "Химне љубави"... Поптпуно орна и спремна за даљи рад, ја се на све ово "лепо смешкам" и захваљујем Животу, што ми је још једном на овај невероватно искуствено чудесан начин, открио данашњу пословну јавну тајну... Нажалост, поражавајуће је то што као људско друштво све више и више тонемо, назадујемо и у свом силном труду да некога васпитамо и усмеримо на добро, као да посигурно нестајемо и плашим се да не пропаднемо...  И ја сам ово прибележила у немогућности, онако за своју душу живота... Из овога неизоставно мора бити извучена дебела поука!!!...    

БОЖАНСТВЕНО СЛОВО...

Божанствено Слово

Ти Које 

свету дарујеш

надземаљски свети 

и пречудесни мир 

за неке будуће 

вечне животе,

онима што се 

одричу

себе.

У становима 

Оца Твога

којих је 

без броја 

и броја

тамо у

Царству 

вишњега

Бога.

Кроз

заједницу

причешћујемо се

Телом и Крвљу

за вечни Живот

Светим Даровима

и кроз 

Јеванђеља

Реч Свету

узрастамо

кроз врлину

и дело добро

за векове 

векова

у Тајни

благодарења

и поклоњења

нахрањени  

Тобом

надумно

и свечудесно

Божанствено Слово.

 

КРИВА ЛИНИЈА ЖИВОТА...

Реч 

као 

благослов

пуштам

да

клизи

свиленкастом

врпцом

живота

са

планом

чије

обрисе

полагано

назирем

а

крива

линија

живота

на

мом

длану 

оцртана

за

наредних

милион

светлосних

година

још 

увек

замишљено

и

неограничено

као

да

оћути...

 

РЕЧ БЕЗРЕЧ...

Реч безреч
увеличана 
до танчина
тек да
весело
промаршира
од Земље
до путање
Марса...

Без застоја
и одстојања
реч безреч
заостала
у нама
тек да
се одвија
трака
тог посве
немог филма...

Реч безреч
из неба
и облака
без добоша
и топота
тек да
загромиља
од тог
необичног
тика...

И тако
реч безреч
која зебе
од нове
зебње
и опет
реч безреч
што се
пита 
у нову
реч безреч
без дилеме...
 

 

ХАЛАПЉИВО РАЗНЕСЕНА...

И тек сада у мени се отвара и ствара песнички апетит, па стога на астал, да покушам да изнесем једну свеже испечену испупчену песму... 

Оно од мало пре, није ништа збиље вредно, а ни озбиљним методом овде пред вас изречено... 

Мало шале да унесе дах какве такве лепоте, у ове моје прохладне новембарске дане... 

Како да почнем песму ову, којој не видим крај без почетка, а ни почетак у бескрају, тек можда некад опет изнова рођен???... 

У свом несташлуку радосном, ја сам само један мали атом чудне туге, нешто попут ишчупане пруге дуге... 

А већ сутра у праскозорје заблистаћу попут љубичасте дуге, просуте преко плавичастих небеса подно Сунца... 

И кише ће глуве лити у сазвежђу челичном само овде и сада... 

И док у овој песми кроз лутање и тумарање реч доличну опет тражим, узмичем за светлосну годину аветима прошлости... 

Како да дотакнем бескрај у бескрају, са што мање утрошене снаге, кад ме одсутност од теме разоружава???... 

И скелет ми се чудом неким троши до сржи у празно... 

И као да сам ишчезла у беспуће бескраја, халапљиво разнесена и занесена у ове мисли, речи и слова...              

СТРАНЧЕ НЕЗНАНЧЕ...

Моја данашња незнана реч и мисао, као да су осмишљене само за тебе странче незнанче, кад мислим и покаткад помислим да негде сатима овим и ти тамо мислиш, на ону моју пређашњу реч и мисао, теби на дар првим јутарњим возом упаковану и без адресе послату, тамо далеко у твоју питому европску јужну покрајину...

И видим опет ми вешто намигнеш, тим чаробно милим оком, странца незнанца и сигурно се насмешиш самоме себи, кад мој пакет без адресе отвориш са воза и његов посве замршен садржај разрешиш и одгужваш...

И замислим те како одважно корачаш кроз све те зелене пределе, кроз реку и облаке, кроз старе добро очуване зидине, са оном истом заједничком нам речју и мишљу, а којих има избројала сам осамдесет и једна, где увек као да мислимо само сами на себе...

И чујем музику твога португалског краја, фадо у комбинацији са прекрасним џез гитарама, па из те медитеранске климе, ослушкујем прве дивне звуке послате из даљине, затрпана овде и сада тишином мога прохладног завичаја...

Странче незнанче, да ми је да у даљину добацим ову моју малу мисао и реч, тамо до твоје душе и твога срца, до твога милог ока, до твога Педро потока, јер ти си изненадно постао моја тренутно највећа садашња инспирација и озбиљно размишљање где би могла бити моја будућа туристичка дестинација, а ко зна - можда и нова животна станица... 

 

НЕМОСТ ЈЕСТЕ СМЕЛОСТ...

 

Моје су речи неме

и мисли су одвећ неме

а у тој њиховој 

подударној немости

израста

моја песма нема

да је овакве на свету 

заиста нема...

 

Моја су дела нема

и акције су неме

а у тој

међусобној игри

грубости 

и удобности

рађа се

моја данашња

нема тромост...

 

Твоје тишине су неме

и звуци су неми

а у тој 

несвакидашњој динамици

оглоданог дана

као да су још

недоречена сва ова

моја мала 

нема ћутања...

 

И сан и машта

човеку се не прашта

немо у заборав 

одлазе сада

а то је управо оно

последње слово

пригушене неме 

речи моје...

 

И рећи у даљину

нешто смело

лепо и немо

зар није сада

одвећ закаснело

и ко јесење 

покисло лишће 

тужно свело...

 

И сваки дан 

у немост потопим

тако се ослободим

пре него прву реч

у празно изговорим

па чак и онда 

када схватим да 

није тако требало 

све оно казати...

 

Немост није више

моја смелост

то је пре увелост

то је сада празнина

која зјапи на дну

мога унутрашњег

микрокосмоса...

 

И молбе су ми умрле

у немости превеликој

чак и онда када сам

узалуд мислила

да из немости 

ко из немоћи

изводим

закључке ове...

 

Немост из даљине

што допире

ко у своје језгро 

понире

и мисао ову потире

кад се до вечери

уседи

устали

и у мени немо

искључи

закључа

и опет закључи...

 

Немост није немоћ

а ни свемоћ

она као да је

одвећ нека чудна

крепост

што изнедри немост

на плус 17

данашњих степени

по Целзијусу...

 

У немости

отиче и ово моје

садашње време

протиче без

радосног осмеха

а ја знам да

безусловно

ваљда верујем

у сопствене туге

и да једино тако

овде немо опстанем

и немост постанем...

 

Немост није ни

неколико пута 

пређен челични мост

а ни радо виђен гост

што мало по мало

дотрчи без укуса

и обзира

без позива 

и одазива

без опозива...

 

Немост 

јесте смелост

и моје душе 

пригушена светлост...

 

 

 

ШКОЛА РОДИТЕЉСТВА...

У школу родитељства сам ишла од 03. 07. 2007. - 24. 07. 2007. у Народни Фронт.  Школу су водиле те и те сестре.  Добила сам диплому. Од 26. недеље сам кренула на вежбе. 

Када уђемо у 9. месец уз себе стално треба да имамо:

1. оверену здравствену књижицу
2. личну карту
3. потврду о крвној групи
4. зелени упут за стационарно лечење
5. налаз на сиду и хепатит
6. анализу последње крви
7. графикон последњег ултразвука
8. мрежасте улошке ''нива''
9. налаз цервикално-вагиналног бриса

Када уђемо у 9. месец треба да спремимо у  кесу:

1. прибор и средства за личну хигијену (паста, четкица, чешаљ, купка...)

2. 3 пешкира мања ( после ће нам донети још)

3. 2 спаваћице ( боље купити више јер су болничке јако грубе)

4. повидон јод пена

5. папуче

6. мрежасте улошке 3-4 паковања ''нива''

7. мрежасте гаћице 2 комада

8. тоалет папир

9. плазма, бонжита, вода1/2 л

10. 2 пластичне чаше

На врху кесе треба да стоји 1 спаваћица, тоалет папир, купка, 1 пешкир, 1 кеса, 1 паковање уложака.

ПОРОЂАЈНИ СИМПТОМИ

1. Може да се појави крваво-слузни чеп, тј. порођај је на помолу за 2-15 дана.

2. Плодова вода - постоје 2 типа:

- потпуна (одмах се излије 1-1,5 литар течности)

- делимична (по мало отиче)

Прво обратити пажњу на изглед воде. Ако је бистра ОК, ако је зеленкаста хитно у болницу. Код бистре воде имамо времена да се брзо истуширамо, ставимо уложак и кренемо потом у породилиште. Када пукне водењак сме се само лежати и стајати (никако седети). Јавити се у саветовалиште радним даном, а викендом у амбуланту 7 или 8. Узети картон.

Код делимичног, да би утврдили да ли вода отиче или не, испразнимо бешику, оперемо се, добро посушимо и обучемо чист веш. Гледамо на сваких 10 минута тј. мењамо веш и гледамо да ли је мокар или не. Прво пратити лежећи, а онда стојећи. Може и да се провери улошком који се купује у апотеци.

3. Долазак у болницу- питаће нас зашто смо дошли ? Или нам је пукао водењак (опис какав је) или имамо контракције. Питају: термин порођаја, где живимо..., прегледају да виде отвореност (ако је преко 3 прста одмах остајемо у болници).

УЛАЗАК У ПОРОДИЛИШТЕ

1 просторија: мерење притиска, карличне мере, бријање, клизма, туширање

2 просторија: ЦТГ, преглед, тонови, рећи све о трудноћи...

3 просторија: ултразвук

4 просторија: смештање у порођајни бокс. Ту покушавамо да се релаксирамо уз 1, а потом 2 типа дисања. Прегледају нас на свака 2 сата, а некада и чешће. Када осетимо да нам се каки зовемо бабицу. Значи, кренули су напони. Прелазна фаза ( у исто време контракција и напон ) је најгора и тада дисати 3 тип (3 пута брзо, 4 пута дуг издисај). Контракције: између прве (крај) и почетак друге мање од 10 минута. Дисати 1,2 тип.

За извођење бебе понети:

§         корпу

§         5 тетра пелена

§         памперс бр. 1

§         2 бенкице

§         1 шведска

§         капица

§         чарапице

§         зеке

§         прекривач / ћебенце

И још неколико корисних савета:

Вигантол од 15 дана. 

 

Павловићевом  јој мазати само гениталије и ако са негде кожица исперута.

Јастук од постељине може одмах да се користи или пелена сложена у квадрат.

За чишћење језика (од млека, а не сор) чистити раствором: 100мл воде и 1 кашичица соде- прокувати и газом чистити или обложити брадавице раствором. 

Чишћење носића боца физиолошког, шприц (напунити шприц до 6 мл, може и мање/више,ставити бебу на бок да лежи, држати јој чврсто главицу. Ако лежи на левом, сипати у десну ноздрву и обратно. У току дана може се неограничено стављати тј. радити када се чује да кркља носић.

За грчеве пити ЕСПУМИСАН капи. Сме 5x25 капи дневно.

 За темењачу   намазати беби-уљем, 1 сат пре купања, беби главу и после нормално бебу окупати.

 Излазак напоље не водити бебу по киши, ветру и магли, а зими сме напоље по мразу и до -7.

Столица беба може и по 10 дана да нема столицу