Скромна већина ће потврдити и нескромно тврдити да су наше мисли незаустављиве, но ја у последње време (у ове неке јануарске дане) све мање осећам ту моју мисао у мени, па ми се чини да нестаје и да је нема више... Шта је то што ме нагони и тера да тако мислим - не знам ни ја сама???... Смешни су сви покушаји моји у напору да одгонетнем оно што је неодгонетнуто заувек... Ја бих тако ново да мислим, али нажалост у последње (оне неке децембарске старе и ове неке јануарске нове) дане, као да - не умем, не могу, не знам и можда не смем - нешто да смислим, напишем и кажем... Али, ко сам ја и чему све, кад више ништа није вредно, а ни важно???...
Нема коментара:
Постави коментар