Ова једна мала искра, безимене необичности, моје тек пробуђене техничке свести, као да у свеопштем отуђењу и метежи, проналази свој заборављени зрак под Сунцем овога нашега пространога неба... Разгледам, размишљам, пребирам и премишљам се, тек толико колико ноћи треба да сване или дану да се изнова смркне... Онда, застанем и добро станем, али у ходу итекако пазим, да на остатке туђих мрвица ногом малом не станем... Потом се смејем и смејем, као на киши, док трепћем и трепћем, а капи кишне тако ми чисте замагљени вид... А на крају, полетим ка небу као балон мало већи и тако нема краја мојој неизмерној срећи...
Нема коментара:
Постави коментар