DOMENICA RAVENNA... Моја најбоља пријатељица... За почетак данашње приче позајмила ми је један свој коментар, који гласи тачно овако: "Најбоље ствари би требало да су непролазне, но ако већ пролазе, значи и да нису најбоље... Танка је нит између онога што означимо као - рано и онога што означимо као - касно... Кључ успешности и успеха је дотаћи у погодно време ту нит, а да не буде ни рано, а још мање касно"... Хвала DOMENICA RAVENNА...
Даље су речи опет почеле да навиру... Тешко бих могла рећи да куљају и кључају као некада, али јаве се с времена на време - и за почетак доста... Важно је започети...
Непрестаним муцањем, измицањем и узмицањем пред туђим речима, које више не умем да схватим, у малом стању своје недостижности, кроз жигосане и прокажене речи своје, застанем и станем у безименом простарнству без могућности да ишта ваљано проговорим или приговорим...
Непознатим данашњим радостима, неочекивано се у границама те непомичне збиље, стварности и худе тмине, сагледава свака појединачна боја, замршена на платну запаженог сликара, у тренутку стварности, која влада за савршенством и свелепотом, тог давно забаченог преживљеног тренутка...
Бројим, слуша, читам - свој смисао претварам у необично путовање, несвесна стварних игара на срећу, око себе наслућуејм тек назнаке истине, оне рођене из - илузије, музике и варке...
Нема коментара:
Постави коментар