НАПИСАТИ...

Сваки дан треба нешто - рећи, казати, написати... Испред мене прегршт неисписаних страница... На почетку - размишљам - о чему писати???... Одмах се суочавам са тим непријатним затишјем у себи... Као да немам више о чему писати, ни што рећи, а ни казати... Онда схватим да имам о чему, али одједном - ја више не умем писати... Чудни судари атома у мени... Експлозија боја, мириса и музике... Недостају ми слова... Напустиле ме златне речи тог најфинијег написаног ткања... Осећам се немоћно и мучно збот свега тога... Ћутим над прегрштом неисписаних страница и страна... Река протиче... Живим... Осећам се нелагодно... Не!!!... Осећам се збуњено... Не!!!... осећам се - чаробно и радосно... Помало заборављено и досадно... Али, све пролази у неповрат одлази - зар не???...

Живот треба свести на најдисциплинованији облик људске ћутње, пред низом новостворених питања и постављене сваковрсне сумње, па тако све терати до неке нерешиве бесконачне дилеме...

На рубу данашње трапавости... послушаћу глас здравог разума... а срце нека пређе на неки виши ниво... под окриље срећне зевзде падалице... да се са изврнутим садржајима... харбро бори и на цести носи... како не би дотакло дно неке веће... избежне пропасти...

На плавом хоризонту... после тутњања силних громаова и јаке олује... остало је такво немо затишје... на граници праскавог судара... тек рођеног слободарског духа и... новог пробуђеног песничког дара...