ИЗБЕЋИ ЗАБОРАВ...

  

Избећи заборав не умем,

а још увек од тишине

застанем на минут

да кроз васиону 

ту мисао у помрачењу

по узвишеном плану

нагло исправим

и заборав испуњен

свођењем на нулу

ко вечити странац опстанем...

 

Ту заборав према себи

ко потмуло решење

слепо бацам

на узалудно весеље,

а значење заборава

кроз самоуништење

ко достојно плашљиве

од старха закључавам

да у ситном покрету

илузија неочекивано

срасте ми за кожу...

 

Признајем заборавности

неосетну неосетљивост

и посипам чело

са две три капи росе

како би успешно

за будућност 

најбоље одлуке помирила

са заборављеном чињеницом

да морам и могу

гонити сврху 

као првобитни смисао

и слепу лепоту...