ПОЉА БЕЗ ПТИЦА...

 

Поља без птица - посматрам...

Испред мене губи се свака граница...

Мишићи су напрегнути...

Замире тишина затрпана у мени...

Викати небу, док стојим под облацима, ваистину је бесмислено...

Моје очи се смеју, ето у пркос...

Споредне улице затрпане успоменама...

Смењују се ноћ и тишина...

Најблаженије стање - моја самоћа, у којој и кроз коју боље созерцавам Божију свелепоту...

Нису више ни воде узбуркане у мени...

Стишане су мисли моје...

Ништа - ме воли...

Заклањам се од туђе сенке испод црвеног кишобрана...

Треба се снаћи под њим...

За овакву сорту не постоји олакшавајућа околност...

Нису је измислили...

Живот је вечита самообмана...

Храним се новим илузијама, искованим у досади...

Живахне су моје боје, а жалосне врбе на мојој реци и даље стоје...

Покварена машта...

Остало је ћутање...