Занимљива је судбина вашег очинског дома у Даљу, где сада с` миром почивате у великој гробници поред ваших родитеља и преминуле браће. Априла 1941 ваш очински дом, окупиран је и у њега се сместила немачка народна скупштина. Све беше очувано. Но, када наша ослободилачак војска (Осма војвођанска бригада) упаде у Даљ, ваш дом пострада у међусобним борбама, али је и опљачкан. Све беше разорено.
"По ослобођењу Даља 13 априла 1945 у рушевине нашег дома смешетени су немачки војни заробљеници. Наш лепи баштенски павиљон збрисан је са лица земље. Рођак Стојан Маучевић ми јавља да се у мој дом уселила народна милција и да ми је одузето право власништва на кућу. То ме огорчило. Већ 15 јула 1954 у Осеку сам потписао купопродајни уговор о продаји очевог дома у Даљу. Занавек се тако опростих са својим родним домом. На кући остаде да стоји камена плоча, на којој бише уклесане речи да сам се ту родио. Својина може бити приватна и духовна. У новом добу у којем живимо (комунистичком), правна, приватна својина губи свој некадашњи значај да би постала својином опште заједнице. То се догодило са мојом кућом, али она није престала да и даље буде мојом духовном својином. Она камена плоча, узидана на њој, тапија је те својине".
Године 1937 одржали сте предавања на чешким Универзитетима Брна и Прага. Иза тога 16 година нисте одлазили у иностранство. Године 1953 отишли сте у Рим на конференцију "Инкве" - међународног удружења за проучавање квартара. На истој таквој конференцији присуствовали сте у Бечу 1936. Кренули сте 25 септембра возом за Рим. У возу беше и Срећко Бродар са Универзитета у Љубљани. Воз по обичају застаде у Венецији ради краће паузе, но ви остадосте у возу. Зашто?
"Ту варош видео сам 54 године раније, онда када ми беше 20 година. То беше један од најлепших доживљаја мога живота. Из гондола сам посматрао велелепне палате. Гондоле су сада ишчезле са канала, а замениле су их моторске лађице. Лупетање мотора, смрад бензина, јагма, јурњава - те одлике модерног доба, онемогућавају мирно и неометано уживање у лепотама Венеције. Ето зато".
У Риму се налазите са колегом Петром Стевановићем професором Београдског универзитета. У Риму сте остали 9 дана. Конгрес је свечано отворен 30 августа. ту сте нашли велики број присталица ваше теорије. Један од њих беше геолог Рудолф Граман, који вас упознаје са Хугом Гросом.
"Састадох се са Фридрихом Цојнером, Карлом Тролом, Јозефом Кнауером, Хелмутом Гамсом, Паулом Беком. Ту још бише Франц Јунгханс, Ханс Шпрајцер, Ридигер Герман, Волфганг Гинтер, Макс Пфанштил, Конрад Рихтер, Алберт Карло Блан, који ме упознао са још неколико италијанских научника. Нека имена сам и заборавио".
Ваше предавање спремили сте у Београду и написали сте га на немачком. Присуствовали сте неким предавањима и досађивали сте се, јер су се бавили ситним испитивањима из области геологије и географије. Замолили сте колегу Војислава Мишковића, да ваше предавање преведе на француски. Говорили сте О уделу егзактних наука у ипитивању геолошке прошлости. Дозвољено вам је испрва да говорите колико хоћете, иако су предавања била ограничена на пола сата. Одржали сте предавање 1 септембра, а онда вам је непосредно пред почетак предавања саопштено да имате само 20 минута.
"Почех да читам предавање, но изгубих лакоћу употребе француског језика. Амерички географ Ричард Флинт ухвати ме за руку, прекиде ме и рече да је предавање завршено. Дигао сам рукопис у вис и рекао: Биће штампано. Предао сам то секретарици конгреса. Сретох Блана и рекох му: Ако је моја теорија добра, она ће живети својом снагом. Почели су сви причати о мом прекинутом предавању. Сви су осуђивали безобзирност Американаца. Остало време искористих да упознам знаменитости Рима".
Видели сте древни Пантеон, Петрову цркву, Форум Романум, Капитол, Колосеум, Амфитеатар, Флавиум, Тријумфалну капију Константинову, Ватикански музеј, Сикстинску капелу. У Београд се враћате 6 септембра. Спремали сте за штампу немачки текст вашег предавања у Риму и његов француски превод.
"Крајем новембра 1954 стиже ми од ректора Велике техничке школе у Бечу службени кат у којем ми саопштава да се 17 децембра 1954 навршава 50 година од онога дана, када ме је та велика школа прогласила доктором техничких наука. Одлучено је да ми се тога датума додели златна докторска диплома, јер сам са успехом радио на развоју техничких наука и тиме подигао углед те велике школе. Био сам у недоумици шта да одговорим. Никако не волим и не подносим да будем предмет славља и слушам како ме други хвале. Васпитан у школи Михаила Петровића, ја бих се таквом приликом осећао као да седим на жеравици. Одговорио сам ректору да нисам у могућности да лично присуствујем заказаној свечаности".
Истога дана су двојици ваших колега додељене такве златне дипломе, а амбасадор наше државе позван беше да у ваше име присуствује свечаности. Докторска златна диплома стигла вам је поштом. Предали сте је библиотеци САН-у. Позвали су вас након свега тога опет из Беча да дођете и одржите макар предавање. Кренули сте 1 јуна 1955.
"Путовао сам у Беч бар 40 пута и то возом. Овога пута путовао сам авионом и стигао у Беч за два сата. Осетих шта је све техника створила. Изашао сам из хотела да видим шта је Беч претрпео од непријатељског бомбардовања. О томе ми је после доста испричао пријатељ Паја Јовановић, који је у Бечу провео 50 година. Беч није само оправио све оштећене или уништене зграде и споменике своје славне прошлости, већ их је поправио и учинио лепшим но што су били".
Свратили сте до драгог пријатеља нашег великог сликара Паје Јовановића. Он је тада својим мајсторским потезом киста насликао како рекосте "ћуп" ваше ученсоти. Паја је управо тих дана напунио 96 година.
"Предавање сам одржао на Техници 3 јуна, на тему - Осврт на студентско доба и инжењерску праксу у Бечу. Говори сам без страха и неусиљено. Одржао сам предавање и на Универзитету 7 јуна, а приређивачи тог предавања били су председник Аустријске академије наука и ректор Универзитета у Бечу. Томе су се придружиле и друге научне установе. На предавање беше позван и амбасадор наше земље. Велики аудиторијум и преко 600 слушалаца. Прикупих снагу да говорим јасно, гласно и разумљиво. Успео сам. Просуо се буран аплауз и много ласкавих речи".
У аустријским новинама изашао је опширан приказ вашег предавања, а након вашег повратка у Београд, уредник једног археолошког часописа објавио је цело ваше предавање... Дружимо се још сутра, а онда следи крај ове наше приче започете с` оне стране јаве...
Нема коментара:
Постави коментар