САБРАНИ СТИХОВИ...

Снагом идејне непобедивости,
речи као да су опет отргнуте
од оног бурног и многотрудног
преиспитивања, углавном све те
збуњене колебљивости што сада
разматра повратак нелогичности,
тако упорне доследности, као кроз
напредак свих поставки једног
одумирања и ишчезнућа о јесени,
што не захтева живе покретљивости
мисли и извртање сматрања, и где
успешност, крочи у неупсех све те
снижене заосталости у сабрању стиха...

Време тај подлац у сметњи суштине
кроз спорост усаглашава ритам и као
да мора да заоштрава сваки садашњи
тренутак, оног израза особене 
мудрости, на путу најхомогенијег
успеха једне битности, као кроз
смелост у трулости сваког протицања...

Мотив у развитку не запажа ту јасну
битност детаља у неравномерној
снази уопштених питања, тамо где
закључак теже изналази области
свог унутрашњег малог стварања...

Мисао чија снага разгранато опада
са сваком стихијом, при покушају
прожимања суштине и особито сагледане
сваке важности и тачности, подједнако
превазиђених остварења у процесу
преозбиљних животних система...