ТРЕЋИ ДЕО МИЛТОНОВЕ "ИЗГУБЉЕНОСТИ" (наставак од 9-12 певања)...

ПЕВАЊЕ 9... Обишавши земљу Сатана се враћа у рај са смишљеним новим лукавством у виду измаглице и улази у уснулу змију... Изјутра Адам и Ева крећу се за својим послом и Ева ће раћи да свако треба да ради за себе, да се поделе... Адам рече да треба да се чувају упозорења и кушње и да би боље било да се нераздвајају држећи се заједништва... Ева захтева да рад буде одвојен и он попушта... Змија налази саму Еву, и њу зачуђава како то змија уме да прича... Змија ће рећи како је кушала плодове са дрвета у врту и тако стекла моћ говора и разума... Ева тражи да је одведе до тог дрвета... Змија је ту наведе да окуси плод, а Ева потом премишља хоће ли и Адаму да однесе део, пошто јој се укус много допао... Када донесе плод Адаму он беше запањен, изгубљен, али решен у жестини љубави да умре са њом и крши забрану и једе мало од тог воћа... Тада ће похитати да сакрију своју нагост и голотињу (свој нудизам)... Затим се гложе и свађају и оптужују једно друго...

Прогласом 1660 наређено је спаљивање Милтонових дела... Да ли је ово драматика епа... 1660 издата је краљевски проглас којим се тражи спаљивање Милтонових дела... Певање 9-о као да је кључно или шта је све овде могло не бити или бити другачије... Кад нема Анђела логично је да дејствује Сатана који као магла и измаглица увлачи се у врт нечујно и улази у заспалу змију, која одједном има способност говора, чак и разума да би коначно пресрела Еву... Пре тога Адам и Ева крећу на своје свакодневне активности и рад... Она жели сама да ради и да испроба своје снаге, а он неће да је пусти, јер се тобож плаши оних упозорења и искушења... Што се он плаши нечега што још није искусио... Она не одустаје и он на крају попушта... Ех, а требало је да Адам не попусти јел... И она среће ту проклету змију која прича и која је одводи, заводи и на кушање плода наводи... Еви се укус допада и она премишља дуго да ли да однесе и њему... Ево Прамајко а шта би било да му ниси дала и однела тај мали део знања... можда би он зато постао неко трећеразредан... Овако он је запањен, пун жестине, али због љубави према Еви једе само да са њом заједно и умре... Одједном трче да покрију свој нудизам и разглићеност, али се свађају и гложе.. То је донело свађу, без које би свет изгледа био јако монотон данас... И ово је тек око 2/3 епа када тачно дознајемо како све то изгледаше тада... Можда је Ева мање била одушевљена Адамом, а он више њом телесном самом, чак до неког фаталистичког слепила, па стога зар треба да чуди што се она њему и свему отела зарад знања... Шта би било да је Бог усхтео прво да створи Еву место Адама... можда она не би пожелела друштво у том рају... Адам пожеле људско друштво, јер му додијаше звери пољске и шумске...

Преступ... Пад... који је сада само гнусан... Оданост је срушена... буна и непослух... Божји гнев ће бити праведна казна... добродошли у свет: патње, греха... смрти, беде... Веће и херојске теме нема о којој би Милтон сада запевао... Сатана је облетао земљу,  а затим се у осму ноћ вратио, потајно нашавши „несмотерн пут“, зарони у реку и са измаглицом се измеша, а онда нађе змију најподмуклију од свих звериња (“дете лукавства право“) и у њу улази Сатана који само у рушењу види блаженство... Огрнуо је вео од магле и поноћних пара, блудно прикривен, завириваше у сваки жбун док не пронађе змију ту уснулу бештију... Његове мисли говорише: „Ко вишем тежи, толико ниско он мора пасти колико увис смера подложан пре ил после стварима најнижим... завидан је на човека глиненог, тог сина ината ал пркосу је пркос најбоља плата“... Нашавши змију ући ће кроз њена уста и брзо је надахнути разумом...

Јутро освануло, а Ева каже супругу Адаму: „Хајде да дужност поделимо“... Адам ће рећи: „Господ нам баш не наложи тачно да деламо овде... Ако те говор умара – самоћа је каткад најбољи друг... да невоља те не задеси од ме одвојена... душман зли и лукави да искида нам љубав брачну... тамо где опасност и бешчашће вреба“... То мучи Адама по коме је најсигурније да крај жене буде њен муж-човек!!!... Девичанска Ева строго повика: „Завере му се ти дакле бојиш?... Адаме, сумња у неког теби драгог тако?“... Адам покушава да утеши, па каже: „Кћери Бога и човека, бесмртна Ево, јер таква си, греху и сраму недоступна... ал непоузданом ће те наћи... Не схватај онда лошим што хоћу да те тог каљања поштедим... Пред тобом сам мудрији, опрезнији, ако затреба, јачи у спољњој снази“... Упорна Ева неодустаје: „Зар срећни смо онда, увек у страху од зла. Ко радије, двоструку част стиче доказавши да грешка сумње у њега, себи мир стиче, и захвалност небеса... и шта су вера, љубав, крепост, ако сами не докажу се, издржавши без помоћи споља?... Крхка је срећа наша, ако је тако... И онда Еден тај што ту лежи, Еден није“... Адам покушава да одврати: „О жено, најбоље су све ствари како их воља Божја одреди... ал у човеку самом опасност лежи... против воље, наудит му неће нико... Ал Бог слободом остави вољу и рече му да добро пази увек будан... Чврсти ми трајемо (од љубави нежне бринем за тебе често) ал застранићемо можда... Не тражи да се од мене одвајаш, искушење ће и нетражено доћи... Ако постојаност доказат хоћеш, прво послушност докажи... Иди, јер ако без воље останеш своје, горе је... иди, у недужности ти изворној, ослони се на оне врлине што имаш“... Ева само рече: „То вољније ја идем, нит очекуејм много да тако охол душман напашће слабог прво“... Истрже руке из Адамове и „ко шумска нимфа лака упути се к насадима, вртним оруђем наоружана“... Адам за њом пушта страсне погледе, усхићење, све више желећи да је остала поред њега...

Еву чека заседа... биће заведена, слаба и несрећна,  а повратка више нема!!! Лишена вере и блаженства... Покрену се змија и пође у потрагу да зграби плен своје неутаживе жудње демонске... Опази саму Еву како стоји међу ружама белим и везује цвеће уз притке... Није ни свесна да је она сама тај „најлепши и незаштићени цвет“... Олуја се приближава... Дрвеће поносно: кедар, бор или палма... Ева је опажена од стране змије и шта ће бити... Евин и Адамов дијалог је допадљив и открива суштине... Тужна или не, Ева погреши, али како Адама на зло наговори... Ева је у змијиним очима прилика којас се лако смеши... сама жена коју је најлакше изложити кушњама свим... муж није у близини... срушиће њу лако... Змија се креће према Еви усправо, спиралним низом превоја, а лик јој беше угодан и бајан (никад лепши кажу, па наликоваше на човека)... Стаје пред њу, шареног врата, палацајући језиком подељеним... Речи које јој упућује наћи ће пут до њеног заводљивог срца: „Прекрасна владарко... чудо... најлепша слико (иконо)... тебе треба смотрити ко међ Бозима богињу“... Ева се пита шта то може значити кад змија језиком људским збори и прича и показује људска чувства: „Да ти си змијо најлукавија звер у пољу ја знадох, али не и да обдарена си људским гласом“...

Ева ће тек у тој чудности рећи Адаму колико га воли, пре док још није окушала јабуке није му ни говрила то, или Милтон томе не придаје важност, па га испушта... Чудне халуцинације због вишка „дроге“... пре тога била је јако разумна... Лукави кушач блиставој царици Еви открива о красном дрвету са бајним плодовима (јабукама прелепим) које повисоко зру и открива да је након кушања тих плодова стекла моћ разума и говора... Еви такво ласкање сумњу буди, па ипак жели да види где то дрво расте... Змија ће рећи: „Ако примаш мене за вођу, одвест те тамо могу брзо“... Ева повика: „Води ме онда“... Змија поведе Еву право у зло, у превару, у заведеност, лаковерност, ка забрањеном стаблу, у корен свих јада, патњи и смрти... Ева препозна дрво и рече да има забрану да са њега окуси, а то јој и закон разума и савести брани... знајући да ако окуси умреће... Сатана ко опржен жаром узменирено рече: „О свето, мудро и што мудрост рађаш, дрво, мајко науке, сад осећам моћ твоју у себи јасно, да откривам не само узроке ствари, већ и да изналазим путе највиших, ма како мудрим држани били... Краљице ове Васељене, не веруј тим страшним претњама смрћу, умрети нећеш... Ово воће даје ти живот ка сазнању од онога што прети... Не бој се стога, не слушај... сам страх твој од смрти уклања страх... Ваше очи потпуно ће се отворити и разбистрити – бићете ко Бози... ја од звери човек, ви од човека Бози... Шта наудит (Богу) може знање ваше“...

У час подневни буди се у Еви пожуда и помисли како им се брани да мудри и учени буду... и како то да змија која је јела још живи, прича, размишља, прониче... зашто се бојати смрти и казне... Воће које је и на око лепо измамиће је да куша... иако је оклевала... и тако у тај зао час примаче руку воћу, откиде га и загризе... Земља спозна своју рану... Изгубљено све беше... Од кушања Ева је занесена, не мисли на Бога... без застајкивања једе гладно не знајући да тако смрт своју већ куша... А кад с радосно устрепталих чула насити опијена ко од вина, и чила, рећи ће: „О кад ме ти нахрани, ја постадох зрела у знању... да следила те нисам остала бих незналица... ти Мудрости пут раствараш и приступ јој дајеш, ма где се повукла у тајности.. А тајна сам можда и ја још... Небеса су горе, одвећ високо и у даљ да видела би се са њих посебно на земљи ствар свака... Ал пред Адамом, на који начин да се појавим? Да л да му обзнаним одмах мену моју или радије не, да причувам пре чуда сазнања у моћи својој не делећи их? И можда, што пожељна је ствар, понекда будем надмоћнија... Ал шта ако видео је Бог и уследи смрт?... И Адам ожењем другом Евом живеће уживајући с њом без мене... Одлучих чврсто. Адам ће поћи са мном, у блаженство или јад... Тако га жарко љубим, да са њим све смрти отрпети могу, а без њега живот није живот“...

Нектар то биће божанско... Ева се враћа,  а тужни Адам и не зна шта му доноси, мада слути... Жељно ишчекује њен повратак и плете од цвећа најлепши венац да украси њене коврџе...  у срцу му се јавише зле слутње... некаква горчина, збуњеност... Пође да је тражи и крај стабла сазнање је срете,  а у  руци јој грана најлепшег воћа што амврозијски мирис шири... Похита ка њему Ева и каза: „Не чудиш ли се, закашњењу моме? Разлог кашњења – диван за чути: Дрво брањено – учинак је да отвара очи и Бозима чини оне што с њега једу и пробала ја сам... Змија мудра мене убеђивањем надвлада... увећане моћи, срце шире и ка божанском стреми... пробај сада и ти, исти удес сјединит нас може, радост и љубав иста,  а уколико јести нећеш, различни степен раздваја нас“... Адам запањен, скамењен, блед, док хладни ужас тече му кроз вене, из руке испаде венчић за Еву и просуше се увеле руже беле, без моћи говора, још блед стоји док не рече: „Како си изгубљена, безлична, обешчашћена и смрти посвећена сада... Проклета нека сплетка душманска заведе те и мене с тобом уништи, како ту поднети живот без тебе... Можда Бог да створи другу Еву и ја (ћу) још једно ребро дати, ал губитак тебе увек ће ми бити у грудима... Од тебе раставит се нећу, у блаженству ил јаду... Ти лакомислена Ево, дирнула си оно што тек жена смела је да гледа... Али прошлост ко вратити може – ни Бог свемогући ни судба... Уз тебе свој удес везах... стање нам расцепљености бит не може, ми смо једно тело“...

А шта Ева би кадра да му узврати: „Тера ме да се такмичим, ал на кратко са савршенством твојим, које како да стекнем... поделићеш са мном ту кривицу, злочин тај... радије бих напуштена мрела, но увукла те у дело опасно по тебе... Адаме, слободно кушај, а страх од смрти препусти ветровима“... Грли га и плаче од среће нежно и даје му воће... Он није оклевао и стаде јести женским чарима подлегнувши... Земља се затресе, природа заурла, небо се намршти, громови затутњаше и пролише се тужне кишне капи над грехом првобитним... Но они пијани као од вина, упалише своја тела пожудама приземним да сагоре у блуду, заносу и игри... Адам је одведе на спруд и положи на лежај од  пољског цвећа ту где су упражњавали љубав силовиту... Онда су заспали...

Устају отворених очију... невиност је нестала... Нема праведног поуздања, урођене крепости, часности... Остали су голи стиду прпеуштени... Лишени снаге и врлине... Адам ће рећи: „Откад очи отворисмо, и стварно знамо добро и зло, добро изгубљено и зло стечено... Обличја Анђела бљештаће нам сада земно бљеском неиздржљиво јако... О да могу овде у самоћи дивљој живот живети скривен... Покријте ме, о борови, кедрови, безбројним гранама, тамо сакријте ме“... Хитају ка шуми до смоквиног стабла, узимају лишће и покривају стидне делове тела... Почињу јадиковке, сузе... Страст је јака, као бес, мржња, невера, сумња, неслога, узбуркане мисли, глад чулна, промењен лик... Изобличење... И Адам ће Еви: “Да си саслушала моје речи остали бисмо срећни -  а не лишени свег нашег добра, осрамоћени, голи, јадни... Нек нико убудуће непотребан повод не тражи да докаже веру... кад највише траже доказ такав, почињу у ствари да греше“... Ева ће Адаму: „Какве речи Адаме окрутни! Не приписуј то кривиици мојој, или жељи за лутањем, што ти вођо не нареди ми беспоговорно да не идем... Ти допусти ми и одобри да одем“... Разјарен човек жени ће: „Је ли то љубав Еве незахвалне... ти изгубљена беше, а не ја... Шта могао сам више? Упозоравах те, преклињах, предвидех опасност... присили над вољом слободном места ту нема... жалим ту грешку сада, што постаде злочин мој, а ти строг тужилац... Тако се збива оном који прецењујућ вредно у жени пусти јој на вољу... одвраћања чути неће и чиниће по своме...  а ако зло проистекне, прво ће њега оптужити за попустљивост слабу... У узајамним оптужбама страћише јалове и јалове сате и часе, али ни једно не оптужи себе и том надметању крај се не указа... Достојанство и понос изнад сваке глади... Допадљива ли је свађа на крају певања 9-ог... као и сви одговори Адама и Еве... А читалац док све преживи може задбити и утробне болове праве...

ПЕВАЊЕ 10... За преступ се зна... Анђели чувари напуштају рај и враћају се на небеса... Бог шаље Сина да пресуди преступницима... Син изриче пресуду, самилошћу их заогрће својом и уздиже се на небеса... У новом свету сада је све грех и смрт... Сатана широк пут и мост пробија кроз Хаос и у Пандемонијуму се хвали својим успехом, док сви претворени у змије сикћу... Најужаснији читалачки део... Мрзим змије!!!... Бог прориче победу крајњу Сина свога и обнову свих ствари кроз Њега и Анђелима наређује да учине неке измене на небесима... Адам оплакује пад, а Евино сажаљење одбацује... Ипак она је упорна и успева да га умири... Проклетсво ће пасти на потомство... Ева предлаже Адаму насилни неки пут, што он одбија знајући да постоји нада и обећање да ће се њено женино семе осветити змији... Наговара је да мир затраже од увређног Божанства, кроз покајање и понизне прозбене молбе... Јер све се сазнало и може ли ишта побећи пред свевидећим Оком... Непослушни зар не заслужисте казну... Бог ће Анђелима рећи да не буду потиштени, јер је предсказање то тако наговештавало... Неког мора послати да им суди... Послаће Сина намесника и на њега ће пренети суђење свако и на небу, и на земљи, и у паклу... Син иде да пресуди њима двома за тај прекршај и каже Оцу: „Ти знаш ком год да се суди најгоре ја ћу поднети кад час за то дође... удесићу тако да милост и правду здружим најпре и да њих задовољим, и Тебе да смирим“... Стиже Син Судија благи и Посредник да човеку пресуди... Чувши глас Бога, Адам и Ева се посакриваше у густо дрвеће... Бог их дозива... Прво долази Адам, а за њим и Ева... Сметени су, снуждени, криви, стидни, очајни, бесни, загрижени, издајници, мрски, огољени... Адам ће рећи: „Го сам па се сакрих“... Бог ће њему: „Да наг си, ко ти рече? Да ниси јео од брањеног плода?“... Адам: „На моју главу и грех и казна, ова жена даде ми воће с дрвета тог и ја једох“... Бог: „Је ли она твој Бог да јој се покораваш, твој водич, њој си препустио мужевност и место на које те Бог устоличи, твоја савршеност надмашује њену, недостојна да влада“... Еву ће питати: „Жено шта си то учинила?“... Ева одговара: „Змија ме наведе и ја јеђах“... Бог прилази змији и на њу баца проклетство да се довека на трбуху вуче и између ње и човека установи непријатељство вечно... Женине муке биће да трудна у мукама децу рађа и подјарми је под власт и вољу мужа... Адаму рече да са муком се храни од земље, трње и коров да му расте и у зноју да једе хлеб свој насушни... Благослови „предивни“!!!... Обуче потом наготу њихову начинивши им хаљине од одраних кожа зверињих и покри и унутрашњу и спољашњу наготу... Враћа се Оцу... Грех и смрт сада су неодвојиви и крећу се заједно... Преко Хаоса од Пакла до Новог света разлетеше се свом силином у свет, који је проигран и прокоцкан на смрт... Пут што у пакао води биће широк, гладак, лак и „безопасан“... Прерушен Сатана посматрао је како Адам и Ева траже чиме ће се огрнути и како им Син пресуди... Слушао је јадиковку унесрећеног пара и чуо је о сопственом удесу пре него крете у пакао... Ономе ко почини велики грех биће јасно да је од рода Сатаниног... Грех ће поробити човека док га не убије... И планете се помрачише... Сатана стиже у Пандемонијум, обраћа се скупу и очекује пљесак и аплауз, али чује зло шиштање... Он сам поста чудовишна змија... сви се претворише у гује... Он нарасте у змаја, па у огромног питона... Беше то „хрпа ружних змија“... Стабло стајаше близу препуно бајног воћа што беше варка  и кад похрлише да жваћу плодове, уствари једоше горки пепео... Мучени су глађу и после неког времена испаштања повратили су првобитно обличје, ти пси паклени...

Бог ће обновити земљу кроз Сина... Зовнувши анђеле даде им нова задужења... Сунце ће променити закон... земљу нека погоди врућина и мразеви тешко подношљиви... са Севера нека дође зима од које све вене... са Југа нека дођу летње жеге дугодневне... Месец да има 4 мене... Ветрови нека буду снажних удара... Громови нека сеју ужас својом тутњавом и силином... Полови земље нека се искрену... „Раније је Весна вечно смешила се на земљу цвећем“... После пада, промени Сунце свој пут... започе тако насиље ствари беживотних... Неслога, одбојност грозна... заратише... прождирање... звери беже од човека... јади спољашњи... Адам тугује... изнутра је горе у том узбурканом мору страсти... Лишени су благослова... Проклети... Адам зна да сада само рађа и множи клетве што падоше му на главу... Осећање јада бескрајно је... Ова правда Божја изгледа непојмљива!!!... Остављени су бескрајном болу и патњи, зато ће и рећи Адам: „Радо би се срео са смрћу, осудом мојом, и био земља безосећајна“... Смрт је бескрајни јад,  а то је терет тежи и од земље целе... Сада су само Сатани слични, по удесу и злочину... Што сада Адам над собом жали тако гласно!!!... Земља по којој се ваља хладна је... Опазиће га тужна Ева и покушаће да му се приближи и упути коју благу реч како би умањила окрутне муке... Она је њему одбојна па ће јој рећи: „Бежи ми с очију, змијо! Жено зла! Као и змија! Мрска си... О зашто је Бог, што насели небо највише Духовима мушким, створио на крају ту новину на земљи, лепу ту грешку природе, невоље се не би збиле кроз сплетке женске... жена је пуна кварности... добијаће је гори, а најсрећнији избор свој прекасно ће срести, везана оковима брачним за душманина грозног, мрзећи га ил га се стидети“... Адам Еви окреће леђа... Ева је одбијена па лије сузе без престанка и пада му пред ноге (глупа жена) цвилећи: „Не напуштај ме тако, о Адаме... опроштај од тебе ја молим, и колена ти грлим... не остави ме... куда да пођем, где да се скрасим... не изливај на мене мржњу због јада који нас задеси... на ме изгубљену већ... на мене од тебе самог јаднију још... обоје згрешисмо ти само спрам Бога, ја спрам Бога и тебе, плачем ћу да измолим од Неба да цела пресуда твоја, са тебе скинута на мене бачена буде“... Онда Ева кроз плач заћута и у Адаму се тек неко саосећање пробуди и покрену, ублажи му срце, беса као да нестаде, кад рече: „Ако молитве промениће заповести више, ја ћу још пре тебе гласније викати да на моју главу све падне,  а твом ломнијем и слабијем полу опроштено буде... устај не споримо се више, не оптужујмо једно друго, већ тражимо у љубави вештине, како олакшати бреме једно другом у јаду нам додељеном... Смрт како видим доћи ће као зло лагано... Умирање дуго да увећа нам патњу“... Еву боли то што патња паде и на потомство и тешко јој је кад зна да је она узрочник њихове беде... и каже Адаму: „У твојој је моћи да настанак спречиш расе уклете, не зачевши је... Без деце ти си, такав и остај.. уништење ништењем да ништимо“... И само име ХЕВА значило је змија... Очај је претежак... Адам каже: „Потражимо сигурнију одлуку неку... мораћу радом зарадит свој хлеб, и каква је то штета?... лењост је гора... Труд ће ме одржати... Подучиће нас начином којим да избегнемо сву хладноћу, невреме“... На колена павши пред Њим исповедимо понизно грехе наше, опроштај заискајмо, сузама тло наквасимо, скрушеног срца у тузи искреној... И тако на коленима покајничким и савијеним исповедаху грехе понизно, опроштај тражећи и сузама тло квасећи... Пре пада постојало је само једно годишње доба ведро и осунчано – лепо као лето... Адам је имао 13 ребара, а Еву му створи Бог од 13 ребра (број несрећног значења и негативности, лоше знамење) и зато се кроз Еву грех зачео... Но ево га и моменат када се зачиње и покајање!!!...

ПЕВАЊЕ 11... Син Богу Оцу представља молитве Адама и Еве, који се кају и покушава да се заложи за њих... Бог то прихвата, али шаље Михајла и Херувиме да их протерају из раја... задатак им је да саопште Адаму ствари које ће се у будућности издешавати (пророштва и визије)... Михајло силази... Адам Еви показује злокобне знаке небеске... Ангел је дошао да најави изгон... Ева тужи, Адам се покорава... Ангел га одводи на високо брда и кроз приказање открива му све шта ће се догодити до потопа...

Милосрђе Божје уклони скамењеност из њиховог срца и даде им се ново ткиво обновљено, које дух молитве подстакну и покрену... Молитве им на небо узлетеше, а Син Посредник их пред Очевим престолом представи: „Оче, сад приклони ухо своје понизној молби, почуј им уздах немушти... јер су невешти речима којима се моле, допусти да ја тумач им будем... сва дела њина на мене, добра ил лоша, пренеси... Врлина моја њих ће усавршити и за њих моја смрт бити цена“... И доиста нико не уме да воли до Христос, нити да се овако жртвује за сваког!!!... Те завете Бог усваја као заповест... Грех је зачео распадање, окаљао ствари, укварио непокварљиво и трубом Бог дозва Анђеле своје којима рече: „Одређујем да уклоњен буде и напоље га гоним из врта да оре земљу... Михајло извршење овог биће задатак твој... Похитај без оклевања истерај тај пар грешни и обзнани да су оданде изгнани занавек... Ако се смерно повинују наредби твојој, немој их оставити неутешне... обзнани Адаму и откриј све шта ће се збити... ужас сав сакриј... а постави на источној страни врата Херувима стражу са мачем пламеним“...

Адам и Ева пробудише нову радост и усташе из очаја и мир им испуни груди опет... Ева ће казати: „Понижење рађе ми припада, неповерење и презир... поље на рад нас зове, хајдмо право... живимо бар и у паду овом задовољни“... Природа даје потом знамења и знаке: помрачи се зрак... звери почињу да лове и кидишу једна на другу... „Птица дивова“ орао две мале и слабашне птице прогони... наговештај некакве нове промене... прикази прогона и бежања и по тлу и у ваздуху... на Истоку тама... Стигли су Анђели предвођени Михајлом... Адам каже Еви: „Велике очекуј вести, један од житеља небеских долази, кога ћу поклоном дочекати,  а ти се повуци“... Архангел се приближује у обличју човека и саопштава да им више није допуштен живот у рају... Адамово срце је рањено и тужно... Ева неприметна све је чула по страни и то доживе као ударац ненадани, гори чак и од смрти... Анђео ће јој рећи: „Не јадикуј Ево нит срце везуј своје зането за ствари твоје што нису, мужа да следиш обавеза је твоја“... Понизни Адам ће рећи: „Заповеди вишњој ја се повинујем“... Михајло наставља да збори: „Окруживаће те увек добротом и љубављу очинском... Послат сам да ти кажем шта ће се збити у дане будуће... добро са лошим очекуј да чујеш, поучен да будеш стрпељењу правом, издржљивошћу све да поднесеш... Успни се на брдо ово (нека Ева – заклопих јој очи спава ту испод) док ти се за видовитост будиш“... И кретоше да се пењу, а Адам следише Михајла водича сигурног идући стазом небеској се руци Сведржитељској клањајући... Михајло Адаму са зена уз помоћ лековитих трава уклони скраму, очисти му очни нерв, да види то мноштво... раствори му очи и Адам погледа у оно што ће доћи, а што покрену источни грех на несрећно потомство које долази након њега... И биће: поквареност, мноштво насиља... сукоб Каина и Авеља... прво братоубиство кад зли доброга закла из зависти... многобројна обличја смрти... много је стаза што одводе у сурову смртну шпиљу... умираће од насилних удараца... од ватре... поплаве... глади... од неумереног јела и пића... опаких болести... болнице препуне заражених... муке окрутне и стравичне... клонућа... грознице... куге... колере... дрхтавице... падавице... чиреви... демонска опседнутост... меланхолија... потиштеност... досада... лудило месечево... болна млитавост... сушице... астме... костобоље... јауци тескобни... очај... Адам није мога да издржи па пита: „Што живот је дат нама само да тако нам се отме“... Анђео шта може да каже: „због ПАДА опака је њихова казна тако и то праведно је, јер нисте слику (икону) Божју поштовали у себи“... Питаће Адам: „Постоји ли још који пут,, сем ових пролаза болних, по коме можемо доћи до смрти и измешати се са прахом родним“... Михајло каже: „Има ако уздржиш добро правило СВЕ СА МЕРОМ (Делфијско упозорење и античка парола), умерености поучен, тек ситост потребну, никако ужитак у ждрању, свих осета ужитака мораш се одрећи... Свој живот нит воли, нит мрзи – већ што поживиш поживи добро, а колико дуго препусти то небу“... Показује му још један призор и каже да не доноси такав суд мислећи да је задовољство најбоље, кад постоји племенитији циљ због кога је створен... Адам рече: „Видим да још увек ток човековог јада још истим правцем граби, започев од жене“... Проклета жена свака!!!... Ратови, клања,  а само један праведан човек... У те дане само ће се величати и славити сирова снага... у јарам поробљаваће се народи... из ратова и пљачки доносиће се плен крвави кући... такве ће називати освајачима великим, а уствари то су уништитељи и куга људска... такви ће бити славе вредни, а све највредније ћутаће скривено... Праведник тај један говорио је да ће Бог доћи да суди са свецима својим... Добре награда чека, а зле казна... Ноје гради барку у 600-ој година живота... Потоп... Адам тешко прима оно што ће се збити и волео би да то није морао да дозна... То га мучи иако се за његовог живота неће десити... и сама мисао о том страшном га разједа и каже: „Нека човек не тражи ниједан одсад да му се прорекне шта ће се збити, њему ил његовој деци, зло његово предзнање спречити неће... сад видим да мир кварити може не мање од рата... откриј ми, небески водичу, хоће ли овде крај раси људској бити“... Изопачености, где су правда, умереност, истина и вера заборављене... Само један човек без бојазни од погрда и презира људе ће са странпутица одвраћати... Биће то једини живи праведник што изради чудесну барку и тако се спасе од општег потопа и пропасти коначне... Након потопа појави се облак росни и 3 јасно видљиве дугине боје у њему, што наговести „мир од Бога и завет нови: симбол бојених пруга на небу значи завет Бога да више никад неће сатирати земљу новим потопом уништења)... Адам се радује и то га учини опет живим... Сада је убеђен да преживеће раса људска и семе ће му се продужити земљом...

ПЕВАЊЕ 12... Михајло наставља причу шта се збило и након потопа... помиње Аврама и објашњава ко ће бити женино семе, најављује његово оваплоћење и отелотворење... као и смрт, васкрсење, вазнесење... и стање у Цркви до Другог Христовог доласка... Адам задовољан оним што чу и виде, силази са брда и буди Еву... Док води их Михајло они се држе за руке и излазе из Раја... Мач пламени вије иза њих,  а херувими заузимају стражарска места крај двери... Коначно напуштају сав тај прекрасан рај лепши од описа свега делимично знаног и незнаног нама... Боље поуке могуће је извући из Милтоновг песничког опуса целог, него из неког теолошког текста... Лепше казује него сувопарни текст Симбола вере... Милтон би требао ако већ није (у моје време није) да буде део школске лектире...

Архангел рече да божанске ствари шкоде и замарају чула човечја... Беседа коју слуша са пажњом рећи ће са колико више слуха треба и мора да припази: „Тај други изданак људи, живеће, док се не уздиже један који ће одгнати сасвим слогу и закон природе са земље, ратом и клопкама душманским“... Бог силази да погледа њихов град зван кула вавилонска, па их подели на језике разне и расеја, расели... Ужасна збрка и пометња тада настаде... „Ако се потисне ил не послуша разум, страсти преузимају власт од разума и на роба своде човека... Тиранима оправдања нема... тако ће овој патњи, ко онај пређашњи свет, од зла на горе ићи, док Бог најзад не препусти их странпутицама њиним и један посебан да изабере народ и уздићи ће од њега народ моћни и излити на њега свој благослов... сви народи на земљи у семену му благосиљани (ће) бити – велики Спаситељ твој, што ће згњечити змији главу... Тај патријарх благословен Аврам... Два брата Мојсије и Арон избавиће народ његов из ропства... Бог ће са синајског брега законе им дати... и сви пророци доба ће Месије великог опевати“... И пристићи ће у Обећану земљу...

Адамово срце се овим што слуша умирује, но он још не схвата зашто мора тако много закона да се подари, пошто зна да тамо где има много закона, још више има и греха... Михајло каже: „У правди таквој наћи могу оправдање према Богу и мир савести, коју закон принудом спољном умирити не може... Тако се закон несавршен јавља, а време ће се испунити за савез бољи – од дела закона до дела вере... Прво ће међ свештенством неслога настати и загади свађа њина сам храм... Наречени Месија рођен од Дјеве, а Отац му је Бог највиша моћ... Тако Бог и човек биће једно... Твоју ће Он казну издржати, у облику телесном дошав, мученички живот и паклену смрт... живеће омражен, срамоћен биће, силом ухваћен, суђен, закован на крсту, од народа свог убијен“... Он умире, али оживи убрзо за 3 јутра само и тим васкрсењем ће Сатанину главу смрскати и поломити му сву снагу поразивши и победивши грех и смрт заувек... После васкрсења на земљи неће остати дуго, а у тих 40 дана показаће се неколико пута ученицима... Вазнеће се на небеса са земље и као Победник поново сести Богу са десне стране... И доћи ће у сили и слави да суди и живима и мртвима... Тек тада сва земља рај ће бити опет...

Адам је неодлучан, па не зна да ли треба да се каје за грех или да се радује сад кад чује да ће из овог нарасти и настати још више доброга... Анђео каже да ће Бог са небеса послати Духа Утешитеља који ће прво на Апостоле излити, а затим и на све крштене... „Вуци ће за учитеље стати, прегладнели, што ће све свете тајне, неба за циљеве погане своје користити, за похлепу своју и истину празноверицама и легендама укаљати, оставив је само у записима чистом, али њих без Духа разумети се не може... Пожелеће да себи имена стекну, положаје и звања и удруже се са световном влашћу присвајајућ себи Дух Господњи и измишљотином том духовне законе телесном наметнуће силом, законе који неће наћи нико да записани су игде... Тиме ће присилити и сам Дух Милости и свезат другу његову Слободу, срушит храмове му живе... прогони родиће се тешки... остали којих је много више сматраће обредима спољним и маском да вера је задовољена... Истина ће се повући,  а дела Вере реткост биће... Свет ће ићи даље... добрима зао, а злима добар“...

Адам је добро поучен, у њему су мирне мисли, добио је део потребног му знања, онолико колико у њега као глинени суд може стати, а да не прелива... и научи да је послух и послушност нешто најбоље, као и љубав и страх пред Једним Богом... а да онај ко прептрпи истине ради ходи највећој непролазнј победи и слави, а смрт само је „капија живота за верне“...

Ово су највеће могуће мудрости и вишој Адам не треба да се нада или тежи, макар и све звезде по имену знао, макар и сва богатстав света уживао... а још ако овоме знању придода: веру, врлину, стрпљење, умереност, љубав и мислосрђе - стећи ће рај у себи самоме... Силазе са брда осматрања... Пробудиће Еву по допуштењу свог водича који му рече: „Допусти њој да с тобом дели што сад си чуо, посебно оно о знању“... Сиђоше, а Адам у колиби затиче већ пробуђену Еву, која му каже да у сну од Бога прими Откровење куда он оде... “И мада је због мене пропало све, част ми је невредној учињена таква, од мене ће семе обећано искупити све“... Анђео их узе за руке и ка дверима источним поведе право, па низ хрид хитро у равницу испод, а онда нестаде... Заплакаше искреним сузама... Свет који зјапише пред њима по коме ће им само Провиђење и Промисао Божја бити водич... Руку под руку, клецавим ходом прелазише свој самотни пут... Завршетак „тихог краја“ и почетак за наставак и настанак новог Милтоновог епа, нове приче, која наговештава да овде није крај, већ да одавде и из овога све изнова ново  и обновњено започиње... Но о томе више у епу од 4 певања који Милтон наслови као „Рај поново стечен“... 

                               

КРОЗ МИЛТОНОВА ПЕВАЊА „ИЗГУБЉЕНОСТИ“ – (наставак другог дела од 4-8 певања)...

ПЕВАЊЕ 4... Сатана се налази близу Едена (реч и место које по значењу значи задовољство)... Прелеће рај у обличју корморана он који се веома вешто камуфлира и мења... Слеће на Дрво живота највише у врту... Потом спази Адама и Еву, па прислушкује њихов разговор и сазнаје тако да им је кушање са дрвета сазнања добра и зла строго забрањено... Архангел Уријел (светло Божје) упозорава Гаврила који је чувар врата рајских да је побегао један од злодухова из паклених дубина... Спушта се ноћ, а Адам и Ева узносе молитве у колиби својој.... Гаврило шаље чету анђела чувара на стражу... Сатана крај Евиног уха слатка сновиђења прирпема у сну како би је искушао... Ипак анђели чувари га хватају и одводе пред Гаврила... Ту се ђаво опире, а они га пуштају и он одлеће из Раја... Сатана је почетак и крај свих превара и неко ко је презрео свако поданство и послушност... он је поганство и паганство... Он није неко ко је створен да би захваљивао и благодарио... „Захвална душа дуг не дугује, већ увек плаћа у исти мах дужна и разрешена“... Њему је свеједно јел у питању мржња или љубав – обоје му доноси јад подједнаки... Он је подложан оној врсти мучења која кидају и ломе изнутра... Дрво жића је његова осматрачница... он је сада корморан (симбол прождрљивости) и он осматра... Кушање са Дрвета сазнања биће плаћено папрено скупо... Адам и Ева без скритих делова на себи и без стида, наги, иду јер то није сматрано за зло... Ђаво прислушкује њихов разговор... Дрво сазнања расте тик поред дрвета Живота... Ако му само и окусе плод знају смрт је казна... Наизглед једна само забрана и тако лака... И тако окусивши доћи ће до знања,  а знати равно је смрти... И Сатана се пита: „Опстају ли они само с незнања, је ли то срећно њино стање“... Урило упозорава Гаврила... Вече се спушта, а Адами Ева одлазе на починак, уз беседу, држећи се руку под руку и ходе ка својој колиби блаженог духа... Кад стигну ту ће клечати и ту ће се молити... Потом ће лећи у „тајне свете брачне љубави“... Пој славуја ће их уљуљкати и тако ће заспати загрљени... На њих мотре Херувими које је послао Гаврило... Херувими налазе ђавола као згрчену жабу крај Евиног увета који не престајаше да је искушава... Уобразиље, машта, привид, опсене, снови, залудне наде, празна хтења, сувишне жеље, надувана таштина... Ђавола одводе Архангелу Гаврилу који му након препирке каза: „Одступи!... Бежи одакле и доће!“... Гаврило (јунак Божји, Божји гласник, држи гласнички штап, жезло или љиљан, упаљену светиљку или огледало од зеленог јасписа, благовесник)... Архангел Михајло – ко је као Бог, војсковођа небеске војске, победник над Сатаном...

ПЕВАЊЕ 5... Ева изјутра Адаму поверава свој сан,  а потом одлазе на јутарњу захвалну молитву... Бог им шаље Рафаила да их упозори... Лепо га примају у колибу и госте га... Страшан сан Ева исприча Адаму... Архангел Рафаил стиже ту као знак огромног упозорења... Опасност вреба од нечистог који шеће рајском баштом... У претходном 4-ом певању ђаво је прерушен у жабу... У шта се све тај неће трансформисати и преобратити... Од прождрљивог корморана до жабе... Рафаел чије име значи Бог је оздравио, исцелитељ, увек са посудом лека у руци... Евин сан је први весник и наговештај пада... Адам буди Еву, која се прилично успавала... Прича му сан, а он је потрешен... Речи препуне страха и бојазни, а он јој каже да се не боји, покушавајући да је охрабри и утеши... Еви кретоше и сузе из очију... Под отвореним небеским шатором почињу јутрању молитву и узносе хвалу и славу Створитељу света: „Господе, само добро нам дај... и ако ноћ је скупила око себе штогод зло, отерај га, као што светло тера таму“... Молише се тако они невини и чисти, а зашто Бог не услиши... Цар небески позива Рафаила и шаље га Адаму и Еви... Рафаил је изгледао као феникс, та света птица и беше он једна од шесторкрилатих серафима... Феникс је митска птица, која умире сваких 500 година, да би се из свог пепела поново родила у храму Сунца у Хелиополису у Египту; у хришћанству то је симбол васкрсења... Седећи на прагу своје колибе Адам га спази... Ева беше унутра спремајући за обед слатко рајско воће... Адам је дозива и она му доласком се одазива... Обличје сјајно које им стиже у посету све ближе јесте... То је вишњи небески гост послат по налогу самога Бога... Код њих ће ручати и рећи ће им да све потребује храну, а храна крепи оно што је саздано и створено... Адам почиње са низом питања: „Шта значи онај услов приде: АКО БУДЕТЕ ПОСЛУШНИ?“... Анђео ће једва дочекати да беседи... И рећи ће Адаму да за сву своју срећу буде захвалан Богу и да Њему за то дугује све... А уколико послушним остане за срећу ће дуговати и самом себи... Савет који треба добро да се упамти... Бог Адама начини савршеним, али променљивим... Створи га добрим, а колико ће устрајати у тој доброти препусти њему самом на вољу по природи слободној вољи избора... Уколико не буде владао својом вољом чека га удес неизбежан... Од нас Бог иска вољно служење, а не присилно... Рафаел ће рећи још да смо блажени, само док смо у послушности одржани и истрајни... Потом ће Адаму испричати причу о паду анђела, о Сатаниној буни и „новој мисли“ за којом поведе у адску пропаст 1/3 небеске војске, јер се усудио да тражи једнакост са Богом у свему... и сковавши тај заверенички скуп на „Планини пакленог збора“... „Редови и степени не косе се са слободом, већ се слажу добро“... Но у том палом збору серафим Авдиел каже Сатани да тражи на време опрост док га још може наћи... Авдиел је једини веран међу невернима у том чадору безбожничком... И још му каже да пази, јер онај који га и створи може га уништити и још већим јадом... Једини Авдиел нађе се у том безбројном ђубрету и чврст у вери беше, неуздрман, незаведен, незаплашене оданости, а верност своју, као и жар љубави своје сачува нескрећући од истине... Сам беше... Узврати им презир и окрете леђа... Адам и Ева чине молитве захвалнице не по обредним стандардима, већ по надахнутости и својим обичним речима... Овде је природна једноставност вреднија до сваке извештачености, па чак и уметности по Милтону... Видимо да право избора имају чак и анђели... Небески ред је нешто више од сваке династичке сплетке... А север ће се сматрати традиционално насеобином Сатане и тамо на тим страна северним живеће Синови Зоре - Сатанини следбеници... Он је звезда Даница која са небеса паде...

ПЕВАЊЕ 6... Рафаило неуморно наставља беседу, о томе како су Михајло и Гаврило послати у бој против Сатане у први дан битке... А другог дана битке Сатана је изумео ђаволске борбене направе, па и топ између осталог... Трећег дана Бог шаље Сина Месију на својим колима и као гром се сручи усред непријатеља и протера их све до ивице Небеса... Зид се отвара и они пропадају доле у страху и пометњи, на место казне у бездан... Месија Победилац враћа се Оцу... У борби против Сатане, Син побеђује после 3 дана битке... Није ли досадна и монотона прича и сав тај акценат на Евиној толикој послушности и покорности исто као и кривици... Милтонов читалац умеће са свим и свачим изаћи на крај, јер није баш све рај... Да ли је жена баш толико крива за долазак пакла... Ако видимо ток причањ, а и беседе она је мушка ствар и саопштава се Адаму само, па стога Евин удео услед довољне неинформисаности и неупућености о свим опасностима потенцијалним не може допасти и њој... Незнање не може бити кривица таквих размера... Адам би могао бити кривљи више, јер је више дознао и то унапред... Али где то он сме бити крив, када је по стварању неприкосновен, нетакнут, па чак и кад згреши узвишенији је, а не испадне ли покаткад у тумачењу да је јадан кад допусти да га никаква Ева у зло наведе... Нарезах пуну тепсију јабука, посух циметом да се пеку и док режем размишљам шта да допишем у будућем есеју на тему Милтонове „Изгубљености“... Пре него кретох помисли ово ће бити досадно штиво, заморно, превише богословско, теолошко, а ја баш то не готивим превише... Баш напротив, Милтон је за мене ОТКРОВЕЊЕ и ту се родио и наслов МИЛТОНОВО ОТКРОВЕЊЕ или Откровење по Милтону...

У сваком сукобу неважно да ли га именујемо глупим или грубим доћи ће до борбе у којој се морају потући разум и сила... Авдиел ће рећи да ту мора победити разум... Он је најумнији и Сатани ће рећи: „Лудаче, не мислиш да залуд је на оружје спрам Свемоћнога... учи, сад, мада касно колико шачица је у праву кад хиљаде греше“... Сатана му се изругује и ту понизну службу „трубадура неба“ наспрам слободе слабо оцењује... Авдиел ће опет казати: „Отпадниче, још увек грешиш, и краја нема томе, јер са стазе истине си скренуо... Бог и нарав захтевају исто кад тај што влада бољи је и надилази оне којима влада. А ропство, то је служити тупавца, или оног што се буни спрам вреднијег од себе... пусти ме да служим на небу Бога свеблаженог, и Божјим му се заповестима покоравам, јер тога су вредне“...

Михајло нареди да затрубе трубе анђеоске... Подиже се оружја звекет, и хука, и бука, и тресак... Мегдан започе,  а да беше земље тада затресла би се од ужаса страшна... Милиони анђела у боју се сукобише, док све подрхтаваше од праска ратничног... У чијој ће руци бити победа, кад Сатана чудну снагу исказа... Мач Михајлов коси, замахује силином и обара у рату небеском кад ударише душмани на душманина... Зараза злоће поремети спокој света... А небо као место блаженства неће трпети дела рата и насиља... Анђеоски принчеви тамни, та руља покварених што збрку ствара... Празним ветровитим претњама речи може ли се заплашити Онај на кога ни делом поћи не можеш... О силном Небеском Царству одлучује мегдан у сукобу две разлите сфере: склада и несклада, добра и зла, светла и таме... Михајлов мач искован је у ковачници Божјој и он погоди Сатану са десне стране, а мач Сатанин клону, а из ране потече му телесни сок налик крви... Шкргутао је од бола, од злобе, од стида, од беса... Прездрави он то брзо, јер Духови нису крхки као човек што је крт и лако ломљив... Гаврил се бије са Молохом царом бесним, а Уријел и Рафаел са другим душманима што надиру... И каква је то снага која је отцепљена од правде... Није ни хвале вредна и заслужује сваки прекор и презир... Може ли се кроз бешчашће - част заискати... И зато њихова зла коб биће овај мук вечни...

А кад се бој стиша, а сломљено оружје препокри тло, оно што остаде само се повуче од замора... Сатанина дружина побеже срамно... Победник и гоњени... Сатана сазива хитан ноћни савет након првог дана боја убеђен ако договре добар план и нацрт отпора да ће и успети... Један од рањеника рећи ће: „Бол, то најгори је јад... шта вреди јунаштво и снага, кад гони их бол што све превлада“... Сатана им обећава да пре зоре види велики напредак... Саветује их да живну, предахну, отпусте страх и нека им ништа не буде потешко... Изјутра бој се бије, а Сатанине команде су громке, па треба издржати те вражје псине... Војска бунтовничка употребиће нови ђавољи изум у борби – топ... Наста пометња коју Свемогући Бог Отац промишљено допусти, па рече Сину: „Два су дана прошла... ужасна борба је њина... стог што неуништиви су, борба ће њина бескрајна бити,  а исход неће... два дана прођоше тако, а трећи је твој... јер нико до ти окончат је не може... Син ће осветом зауздати овај метеж“... Отац му рече да упрегне борбена кола, а у рат поведе уз себе Стрелу и Гром, како би све ђаволе побацао у најдубље јаме бездана... Син по вољи стаде пред Оца и рече: „Али кога ти мрзиш, мрзим и ја“...

Трећа светла зора поче да се буди и рађа, а Христос у бој креће... Победа му стала са десне стране као орао раширених крила (орао птица Јупитерова, а гром му је оружје)... Прати га 10 хиљада светих небеских бића... Дошао је да бес Божји излије на ове безбожнике... Темељи небеса има да се тресу... Све ће се трести осим Божјег престола... Ђаволи побацаше оружје некорисно... Христос дође не да их уништи, већ да их искорени са небеса и пошаље у опустошене дубине... Они сами се бацаше стрмоглавице с ивица и обода небеских... Падали су све до јама бездана 9 дана... Пакао их све прими и затвори се над њима... Пакао је њихово достојно село које испуњава огањ неугасиви... Пакао је дом њиховог јада и бола... Христос Победник и Победитељ... Анђео рече Адаму: „Кушње му не слушај, упозори (Еву) њу слабију... бој се сагрешења“... Награда за непослушност биће стравична!!!... И зар није Авдиел један од драгих ликова овде, неко ко прво крете у бунт за Сатаном, а онда све укапира (схвати) и сада се рве са тим тупавцем и глупаком... Остаје питање што Свемогући Бог кроз Сина који их све докусури трећег дана борбе није уништио, јер то је могао... Зашто их је само протерао са небеса... Чега све не би било да их је уништио једном за увек... После ће много више бити уништавани и жртвовани вреднији – толики људи... И на крају Адаму би речено да се чува и да Еву слабију на то упозори... Шта ако Адам није умео упозорити Еву убедљиво и на висини задатка... Што се Ева сматра слабијом, кад ни Адам не показује ту нерикосновену јачину којом се дичи, осим да запиткује и пажљиво слуша...

ПЕВАЊЕ 7... Рафајло небески тумач на Адамово искање прича и приповеда како и зашто свет беше створен, а после протеривања Сатане Бог створи још један свет и нова бића у њему и посла свог Сина у пратњи Анђела да све створе за 6 дана... Рафаило приповеда, а Адам слуша и ту ће дознати како Бог посла Сина и Анђеле да створе шестоднев... Адам у друштву са Евом пажљиво ослушкује причу и тако неке сумње које му се зачеше у срцу као да ишчилеше... И настави безгрешно да ослушкује у жељи да сазна како то настаде овај видљиви свет прво и како то небо настаде и би рођено све из Хаоса невидљивог... „Знање је храна“ коју треба са сваком мером узимати онолико колико то разум може да свари, а све сувишно у тој мудрости биће претворено у лудост и биће ветром разнешено... После Луциферовог пада и повратка Сина Оцу, Бог рече да ће створити нови свет и у њему човека од кога ће постати једна безбројан раса... Сину рече Бог Отац овако: „Сине мој иди право и учини да понор у међама датим постане небом и земљом... безграничан понор није, јер ја испуњавам бескрај, нити празан је простор сав“... Неописив Бог који се повлачи... Његова воља је Судба... Божја дела су тренутак само и бржа су од времена и кретања... И тако небеске двери се растворише и пустише да Цар славе кроз њих прође Он који „у моћној својој Речи и Духу иђаше да ствара Светове нове“... Тада угледа безмерни понор и пространство, па узевши у своје руке шестар златни описа круг око Васељене... и тако све ствари створи... Створи Бог небо и земљу која беше пуста и без обличја... Над безадном стајаше тама, а над водом (вода је женски елемент) Дух Божји раширио своја крила и животну снагу коју удахну, уз животну топлоту и ваздух... Рече да буде светлост и одмах наста светлост етерска, прва од свих ствари - суштина чиста... Бог тада виде да је светло добро и одели (раздели, одвоји) светлост дана од таме коју ноћ назва... Дан први стварања... И створи Бог свод да раставља воду од воде и свод небом назва дана другог стварања... Скупише се све воде под небом и појави се суво тло, планине огромне, а то суво назва земљом,  а водена збориша назва морем и пусти земља из себе траву и биљке што носе семе и дрво родно у трећем дану стварања... И видела на своду небеском Бог створи, два светила силна, створи звезде, од небеских тела прво Сунце створи ту моћну лопту у почетку без светла, а затим и Месец округао створи и сво мноштво звезда у дану четвртом... Воде населише рибе, полетеше птице, створи Бог велике китове и сваку душу живу, све што пуже, и орла и роду на литици ил врху кедра да савијају гнезда, славуја што пева слатке канцоне своје, и ждрала створи са крилима силовитим у дану петом... Последњег шестог дана стварања створи стоку и ситне животиње и звери земаљске, бубе и црве, змије те најлукавије бештије... Првог покретача рука заврте све... Но још нема ремек-дела и круне стварања... Оног кога ће красити светлост разума, који ће усправан бити... Ведрог чела, самосвестан и који ће се клањати Једном врховном Богу... И рече Бог Сину да треба да начине њима сличног Човека да влада земљом... И тако створише Адама од праха земаљског и удахнуше Дах Живота и поста он душом живом и даде му гај (врт, башту) за живот и дружицу Еву му створи... Од левог 13-ог ребра... једно ребро вишка... И тако она би названа човечица... И рече им да са дрвета Сазнања добра и зла не смеју кушати, јер кад то ураде умреће... Седми дан посвети Бог и благослови као дан одмора... И зар није човек „троструко блажен“ сада... Милтон одбацује став да је Бог створио Универзум ни из чега и заговара причу да га је створио од себе сама... Бог испуњава сав простор, а ставрање је дело и акт воље и није изнуђено...

ПЕВАЊЕ 8... Адам се распитује о кретању небеских тела и добија нејасне одговоре, а саветован је у старту да се занима за ствари вредније знања... Адам ће испричати чега се он сећа од свог стварања... Проговориће и о томе како је смештен у рај, о разговору са Богом, о самоћи и о првом сусрету са Евом... Анђео ће поновити упозорења и отићи... Адам некако утажи ту жеђ за знањем, али му много тога остаде нејасно... Ева је повучена, устаје и одлази међу своје воће и цвеће... Да ли је ово кључни моменат... Анђео и Адам причају о астрономији, а Еву су удаљили (она је више за кућу и баштованство)... Она хоће отићи свом воћу и цвећу и нека нечуди што набаса на кушача... Није остала можда и зато што њиховом расправом није била занета... Или је отишла зато што није имала слуха за тако узвишену мушку науку или јој расправа доиста беше незанимљива и тешка... Или Адам треба да вазда остане њен тутор, приповедач и учитељ, а она треба да игра улогу туке која о свему запиткује...

Рафајло каже Адаму: „Небо је као књига Божја пред тобом отворена, из које читаш... А да сазнаш окреће ли се небо ил земља и није важно, ако судиш право... остало велики Неимар учини, мудро да скрије... Сунце сија не толико рад земље, колико због човека који ту траје... Шта ако је Сунце средиште света... а шта ако је седма сама планета земља, што мада стоји, изгледа да се неосетно троструко врти и сама?... Месец – ако тла тамо има, поља и житеља?... А да ли је то тако, ил није, не мучи стварима скривеним мисли своје: пусти их Богу над собом, служи му, и бој га се... Уживај у оном што ти он даде, рај овај леп и Еву, одвећ је небо високо за те да знао би шта тамо бива, мудар буди... Мисли само о себи и сопственом бићу, не снивај о световима другим“... Не рече ли Анђео овде Адаму да се не занима уопште другим планетама и световима (тако и наукама) и да гледа само себе и своје властито биће, што признајем није нимало себично зар не... Тражи се да што мање знамо... Само хлеба, воћа и воде, па довољно...

Адам сумира, па овако дума: „Мир знатижеље, чиста мудрост небеска, слободан од забуне, научен да живи на најлакши начин, удаљен од брига, не тражити мисли блудне и залудно хтење, замршене мисли, мисли и машта лутају, неспутани... Није нам знати много о удаљеним стварима и непотребним, тананим и мрачним, већ да је знати о оном што пред нама стоји у жићу мудрост (је) права... све од тога више дим је, ил празнина, ил велика дрскост... Спустимо се лету нижем и зборимо о стварима ближим и кориснијим, оставимо питања неумесна“... Адам жели да испича још нешто Анђелу, који ће му признати да има и дар говорништва и беседништва, да није језика немуштог, и Бог те изобилне дарове изли на Прародитеља и праоца Адама... Анђео жели да чује тај део Адамове приче и сећања, јер тога дана стварања беше одсутан... Крије ли астрономија (у почетку и астрологија) све одговоре, као и тајне и чучи ли ту нешто тамно чим се људима толико брани...

Адам се сећа како је стао усправно на ноге, како поскочи и поче себе да истражује и опипава... Онда је потрчао, покренуо јзеик и све назвао својим именом: сунце, земљу, брда, долине, реке, шуме, живе створове... Лутао је тражећи одговоре и сео на клупу од зеленила пољског... Затим је утонуо у сан и заспао... Бог му показује врт и поклања му га... даје му рај да га чува и ради у њему... воће из њега да једе, али само са дрвета сазнања добра и зла да не окуси како би избегао смртност... а тако и протеривање у свет патње и јада... Адам у самовању није видео срећу и тражи људско друштво... Можда је могао и живети сам да је пожелео тако... онда кривице не би било... И допусти Бог сан на Адама и склопи му очи снене, али му ипак остави отворен унутрашњи вид те двери маште и виде Адам како Бог узе лево ребро и из дубоке ране која нестаде постаде жена румена као зора и он је ка колиби брачној одведе... Да ли је сада Ева слабија или прећутано неупоредиво јача... и рећи ће да је саздана слабијом од несрећног реба вишка, и по уму и по свим карактеристикама, а сво јој је савршенство у лепотама и чарима тела и лица и само изгеда да је најмудрија, најсмишљенија и најбоља... А у њеном присуству падају сва знања виша, а мудрост у разговору са њом обесхрабрена бежи, па ко лудост она се плази, а углед  и разум ипак чекају на њу... од ње имају страх величине мисли и отменост духа... Тако Адам хвали жену Еву,  а анђео толики хвалоспев не може да поднесе и каже да не сме никад да јој се покори... Може ли нешто у време несмеха да ме засмеје... И рече му анђео оно што је у њој привлачно и разумно треба да воли, али не острашћено, већ љубављу добром од чега је саткана и саздана љубав права... Љубав је у доброти, а не у страсти... то је љубав која чисти и уздиже мисао, срце шири, разумна је, праведна и њоме се усходи на небеса... нема потонућа и поринућа у телесни ужитак... Анђео експерт за љубав модерним језиком речено, а савети се своде на чување од страсти, пожуде, похлепе, похоте... а та љубав права негде је у разуму и одскочна је даска за љубав према Богу... Угушити све овоземљско, шта ће то народу небеском...

Адам одвраћа анђелу тврдећи да „није стога олош онај ко се разним се стварима среће, чула разнолико изражених... слободан још увек бирам најбоље и то одабрано следим... Што волим не кривиш ме, јер љубав, велиш, до небеса, води... запитаћу те онда, ако имам права: не љубе ли Дуси небески, и како љубав исказују они, погледом само, ил укрсте зраке, додиром посредним ил непосредним?“... Питања којима нас можда Адам придобија  у своју корист и тужан док се батрга пред анђелом само да своју љубав према жени Еви оправда...

Анђео се заруменео бојом љубави праве, па каже: „Нека ти доста буде да знаш да срећни смо, а  без љубави среће није... Што год ти телом осећаш чисто (а чистим си створен) ми уживамо узвишено, не налазећ препреке икакве удова, зглобова и опни тих решетака спољњих... загрљени Дуси мешају се сасвим, у јединству чистог са чистом жељом... нити им треба ограничен пренос ко месу да с месом се споји и душа с душом... Али више ти о томе сад не могу“...

Пошто мора коначно да пође и оде, анђео ће још казати: „Буди јак, живи срећно, и воли, ал пре свега оног ког љубит – слушати га значи, и држ се наредбе му вишње; пази да страст не наведе суд твој да учиниш што иначе слободна воља прихавтила не би... чувај се... Стој чврст, стати ил пасти слободно у расуду твоме лежи... Савршен изнутра, споља не треба помоћ и сваком кушњом да прекрши одбија“...

Анђео одлази пут небеса, а Адам пође ка колиби и Еви својој...

ПЕВАЊЕ 9... (наставак следи у трећем делу)...                                                      

ЏОН МИЛТОН (1608-1674): ПОДМУКЛОСТ ЈЕДНЕ ИЗГУБЉЕНОСТИ или ОТКРОВЕЊЕ ПО МИЛТОНУ...

17-и век... Енглеска... Године 1603 умире краљица Елизабета Прва Тјудор, након 45 година владавине, као последњи изданак ове династичке лозе... Наслеђује је рођак шкотски краљ Џејмс Шести, након чега постаје Џејмс Први – први из династије Стјуарт на трону енглеском... Ова династија са престола отићи ће тек 1688 (после 85 година валдавине)... Џејмс беше син Марије Стјуарт, а као краљ јако неомиљен у народу... Мрзели су га не само грађани лондонски, већ и лордови... Њега ће наследити Чарлс Први, који ће 1629 растурити парламент и 11 година владати без истог... У његово време 1639 избија Први епископски рат у Шкотској и Северној Ирској... А већ 22 августа 1642 избиће и грађански рат... Краља ће 1647 заробити Шкотланђани... „Крњи парламент“ састављен од екстермиста суди краљу... Суђење траје 5 дана... Оптужили су га за недела и непријатељство према народу и осудили на смртну казну, назвавши га тиранином, издајником, убицом... Погубили су га јавно 30 јануара 1649 и тако Енглеску прогласили за „Слободну заједницу народа“... На престо долази Чарлс Други, а на чело војске стаје Оливер Кромвел, који ће у крви угушити побуне у католичкој Ирској. Шкотску војску потући ће септембра 1650... Мир је успостављен силом... Године 1653 упашће у парламент са војском и посланике избацити на улицу... Затварју се позоришта, крчме, а забрањују се трке коња и борбе петлова... Кажњава се свака псовка, као и путовање недељом... За прељубу осуда је казна смртна... Сва задовољства су грех... Кромвел умире 3 септембра 1658... Наследиће га син Ричард Кромвел Први који ће већ следеће 1659 абдицирати... Влада анархије... Генерал Монк упада са војском у Лондон и расписује слободне изборе, након чега ће се успоставити монархија... Наследник лозе Стјуарт, Чарлс Други долази 30 маја 1660 у Лондон и започиње прогон људи који су потписали смртну казну његовом оцу... Освета... Кромвелово мртво тело извађено је из гроба, вучено улицама и обешено... Године 1665 у Лондону избија огромна епидемија куге, а 1666 пожар катастрофалних размера, када је сагорео средњовековни Лондон – онај у коме ће се родити Милтон и који ће добро познавати...

Милтон се родио у Лондону 9 децембра 1608 у кући са знаком орла раширених крила, у протестантској породици имућног нотара Џона Милтона старијег... Растао је у радикализму једне побожности, научен да поштује науку и уметност... Отац му беше још и даровит музичар, тако нека нечуди зашто је Милтон учио свирање оргуља и певање (оргуље су његов најомиљенији инструмент)... Касније и друге подучава певању... Школовање при катедрали Светог Павла у Лондону траје од 1620-25, када ће ступити у Христов колеџ у Кембриџу са 16 (17) година, где је изучавао класичне језике, а од ученика тог времена очекивало се да пишу и поезију... Кроз лектиру упознаје савремене енглеске песнике... Много је волео учење и читање, због чега ће нешто касније у 44 години живота тотално ослепети... Био је велики ерудита, даровит говорник, изврстан полемичар, који се уз то много самообразовао... У почетку школовања спремао се да постане духовник... Први академски степен стиче 26 марта 1629, потом опет наставља студије до 1932, када 3 јула стиче и други академски степен, одбраном своје тезе... Напушта студије и повлачи се у кућу својих родитељ и сам себи саставља опширан програм по коме од 1932-35 самостално се образује (самобразује, самоусавршава)... Исто чини и од 1635-38 учећи по свом амбициозном програму самообразовања како би допунио сва стечена академска знања... Пише већину свог књижевног опсуа, 5 сонета на италијанском и једну канцону, кратке песме и поеме... Издваја се сонет „КАКО МУКЛО ВРЕМЕ“...

И тако више Господу неће служиту духовништвом, већ на посве нов начин... За њега Бог јесте све оно што се назива „Истина, Слобода и Добро“... Уз драме, пише и епове „Изгубљени рај“ и „Рај поново стечен“... Године 1638 креће на пут по Европи, када обилази: Италију, Грчку, Француску, Швајцарску... Милтон беше елизабетански уметник у контакту са високим племством, за које пише „Маску“ која је приказана 1634... у Италији постаје веома цењен и признат... Ту ће упознати слепог Галилеја у вили крај Фиренце, који је издржавао кућни притвор... Упознаће Ђованија Батисту Мансоа наполитанског властелина... Вребали су га језуити, шпијуни и провокатори, инквизиција и верски терористи... Милтон се држао једног савета: „СКРИВЕНЕ МИСЛИ И ОТВОРЕНО ЛИЦЕ ПРОЋИ (ЋЕ) БЕЗ ТЕШКОЋА ЧИТАВ СВЕТ“... На путу по Италији примиће две тешке вести: о смрти пријатеља из детињства Чарлса Диодатија и о избијању рата... Вратио се у јесен 1639 након 8 месеци, а затим је постао учитељ деци из вишег средњег сталежа... Наредне две деценије запушта писање поезије... Сада пише распаве, памфлете и бави се одбраном новоуспостављеног режима, као и одбраном самога себе!!!... Жени се први пут 1642 са Мери Пауел, која ће га напустити услед неспоразума 1643-44 вративши се на 3 године родитељима без формалног развода... Мужу се враћа 1645... Отац му умире 1647 (а мајку је изгубио 10 година пре - 1637)... Године 1648 родила му се прва ћерка Мери... Жену Мери и сина Џона изгубиће 1652 у размаку од месец дана... Године 1649 постаје секретар за стране језике при Кромвеловом Државном савету... Од 1651-55 Милтон је апологета који брани народ енглески, као и самога себе... Губи вид око 1652 у 44 години живота... Иако потпуно слеп и даље се бави писањем... Пише неколико сонета... Сада већ као ослепели удовац жени се 1656 Катарином Видкок, која му 1657 рађа кћер Катарину... Постаје отац у 49-ој години... Оне ће умрети након годину дана 1658... Тада започиње писање „Изгубљеног раја“ око 1658... Милтон је републиканац, па чак и 1660 обновом монархије, због чега ће бити ухапшен и затворен... Спашен је од смртне казне, након чега су му спалили распарве, а морао је да плати и велики намет за удељено краљевско помиловање... По трећи пут жени се 1663 Елизабетом Миншул... Због епидемије куге 1665 склања се из Лондона и довршава „Изгубњени рај“, након чега рукопис показује пријатељу... Године 1667 први пут је објављен „Изгубљени рај“ подељен на 10 певања... Након 3 године излази 1670 „Историја Британије“, а 1671 излази еп „Рај поново стечен“... После две године изаћи ће 1673 распарва „О истинској вери“... „Изгубљени рај“ објавиће по други пут у коначном и преправљеном облику каквом га и ми данас читамо у 12 певања, на колико је сам Милтон све то разделио... Дело је изашло пред његову смрт 1674... Умро је 8 новембра, а сахрањен 4 дана после (12 новембра) на гробљу Сент Џајлз у Криплгејту... После 100 година његов гроб су раскопали како би покупили „сувенире“...

Сматрају га у песништву настављачем Грка Хомера и Римљанина Вергилија, те традиције непревазиђеног епског песништва... Хомерова „Илијада“ и „Одисеја“ написане на 8 или 7 векова пре Христа... „Енеиде“ (или „Енејиде“) Вергилијеве 29-19 година пре Христа... Пишући о слободама и правима људи, Милтон ће најзад од класичног епа поћи и доћи до хришћанског епа... Показаће се као велики дидактичар и мислилац који јесте ту да изучи, па да подучи... Тема епа јесте унутрашње рајско стање које човек стиче, носи и поседује у самоме себи изнутра... Ова епска поема биће препуна религије, филозофије и мита, али ће на егзистенцијалистички начин итекако проговорити о важним запитаностима и задатостима, а кроз перо Милтона протестантског схоластика 17 века и припадника покрета „Пуританаца“, који ће од теологије направити књижевност, а од вере поезију... Главни мото је слобода за коју ће рећи: „Слобода је мач са две бритке оштрице, којим може да рукује само праведан и пун врлина човек, а у рукама неспособних и неодлучних представља огромну опасност“... Показаће како се изгубљено може опет стећи у тој вечитој борби слободе и тираније, добра и зла, светла и таме... Иако првобитно правоверни англиканац, пред крај живота он неће отићи ни у једну цркву... Био је заговарач толеранције за све, осим за католике... Он није био калвиниста стриктно... Његов песнички узор беше Спенсер... Рећи ће: „Забрањено нам је... да лажемо на свог суседа, али нисмо обавезни ни да говоримо истину свом непријатељу, нарочито на сопствену штету“... Приписаће му јерес аријанизма, зато што је порицао утабано учење о Светом Тројству... Био је велики познавалац античке књижевности, филозофије и уметности, за коју ће се шушкати да изворно и није грчка... Читао, говрио и писао на више језика: латинском, грчком и хебрејском... Био је пасионирани трагалац и истраживач - Милтон „несуђени теолог“... Најважнији његов спев свакако остаје и јесте „Изгубљени рај“, због кога сам у овом читању, писању и дисању опет овде и сада...

Одгонетам загонетно у поезији свој овој... Језиво проживети, а још тако тотално слеп и мало – 66 лета само!!!... Није ли наивно поверовати на прву буквалну помисао, да се ишта изгубљено може натраг вратити, повратити, ма то било истумачено од стране генијалног Милтона на само њему својствен начин... Стапање са мишљу оних који су пре утабали некакве мисаоне стазе, па мисле да другачијих тумачења и стаза нема... Кренимо да бродимо и пловимо из певања у певање од укупно 12... плус 4 нова певања у Поновном стицању раја... У 16 певања Милтоновских, које је мало назвати Библијом или Јеванђељима... Најбоље да кажем да је ово Милтоново Откорвење... или да је Милтон коначно Откровење за мене!!!... Есеј који свакако пишем у наставцима због обимности теме... Бистро и хитро да размишљам... Мој велики септембарски читалачки и сваки други подухват... Обучаван за теолога, а на концу испао једна од највећих песника... Васионско чудо јесте наћи и сићушни делић себе у свему грандиозно Милтоновском овде... па чак и на кораку да ме нема икад више... Под овим небеским шаром, мислим, све што изгубимо неће нам се вратити никад више, осим тумора... они се једино враћају... Но од данас треба бити Милтониста, а све мање далтониста... Да ли су митови којима су нас укљукавали баш за малу децу, иако и неуко мало дете уме да постави незгодно питање, а одговора нема!!!... И све је на свету мит, свеједно да ли грчки, хебрејски, вавилонски, асирски, итд... И свеједно да ли су ликови Прометеј, Уранија или Христос... Па чак и кад су пагански култови присутни... Милтон даје слику Бога који није препун жестине и љутине... То је Бог који је „праведни посматрач“... Он је Судија чија владавина почива на благости и мудрости...

А све што Бог створи као да и није добро или нам се тако учини... Јер откуда лоше и зло... и створи ли Он подједнако и злотвора, као и доброга, а уз доброга створи ли још и крвоубице, убице... Зашто је Црква прогонила и уништавала списе и књиге... Стварање света или светова са прегрштом митова и легенди обавијено маглама тајни... А пре овога света створено и уништено на билионе светова... Зашто је Бог вазда био незадовољан оним што створи... Је ли Адам пре Еве имао две жене Лилит и Нааме... И зашто се за Еву Бог толико помучи док је створи... Прва Ева коју створи није се допала Адаму, чак му беше и одвратана, па је Бог тек по вољи Адаму ствара трећи пут док он спава... Пре тога у будном стању гледаше Адам чин Евиног стварања... Гледаше ставрање на своје земљане очи и не беше му допадљива... Ева није баш од ребра, пре је од репа кажу, јер је Адам имао реп са жалцем и тако је Ева створена од његове тртичне кости... Евина божанска природа се прикрива, јер је Адаму дато првенство... Женска божанства сада су незаслужена и нижа бића, а шапуће се да Адам и Ева нису пали кад су пали, већ да су тако живели од почетка, но да то није сметало... Но после ће рећи да је пад тај источни грех у петак... У петак све: и створени и изгнани... Одгонетам кроз Милтона, а ако не одгонетнем ову нерешиву загонетку да ли ће ме прогутати неман... Све животиње окусише од смртоносног плода, осим феникса и зато он једини остде бесмртан... А тај плод од кога су „полуделе“ животиње, јесте нека гљива која изазива халуцинације, дроге оног времена познате као амброзија или некатр божанствени... Не долазимо ли до тога да је све то опијум за широке масе – то падање у екстазу и мистични опит... А колико се год згражали на појаву змије, она у почетку беше богом сматрана... А још кажу да Каин први братоубица и није Адамов син већ семе самога ђавола... Човек читањем много тога дознаје, а то му потом намеће сијасет запитаности овде...

Спев „Изгубљени рај“ Милтон исписа у духу „енглеског јуначког стиха без риме“ што је сам рекао у напомени издања из 1668, када ће још рећи да није овим измислио ништа ново, али да је само донео откровење онога што је било у прошлости тако уобичајено и типично...

ПЕВАЊЕ 1... 

Сазнајемо шта је то „непослух човеков“ и непослушност услед које следи губитак Раја, на коју их наведе Сатана прерушен у лик змије... Губитак Едена донеће нове јаде и смрт због кушања воћа са забрањеног стабла дрвета... То су плодови смртног укуса и пропадљивости... Ипак доћи ће већи Човек који ће од свега тога пали род искупити плативши превисоку цену својом енормном само Жртвом и тако обновити душе и дати човеку право на чисто срце опет... Он Христос биће тај који ће сву таму људску просветлити и све расветлети... Прародитељска побуна је гнусан чин, иако су од паклене змије заведени... 

Ту је сав понор и место најцрње таме... Хоас... Сатана препун самопоуздања да ће изнова освојити свет Небески и очекује ту нову врсту створења која ће ускоро бити саздана... У Пандемонијуму том демонском Савету, Сабору, средишту свих демона – Пантеону, усред палате саграђене у дубинама пакленим, уздиже се Сатана, који је збачен у тај простор због све охолости и поноса – збачен са 1/3 побуњеничке војске својих палих анђела... У тами овој, њихов бес и презир се још јаче буди... Они ће припремити љуту борбу... Освету... Част им је повређена... А рат ће постати велики и вечит... Непокорне воље анђео одметник и отпадник у срцу Пакла припрема план осветнички и заверенички... За кнеза демноског и вођу палих херувима „бити слаб је бедно“... По дужности својој обавезни су да свагда чине зло, а то ће их довести до усхићења, све одреда „министре одмазде и хајке“ те... Већање траје... Како највише наудити душманину... Очи Сатанине искричаве од муња... Намере су мрачне... Пожели зло другима... Бес, мржња, лукавство и освета попут Етне „што грми, кад усијана утроба њена ватру ствара“... Тартар и мноштво анђела грешних који у збору гласно хоре: „Боље власт у паклу, но слуге на небу“... Решили су на позив свог Генерала да устану у побуну нову... Одазваше се многи да „земљом лутају и људе кушају варкама и лажима“... Они су „идоли паганског света“, а део људства навешће да напусте Бога, а за узврат даће им да пију из ждрела пакленог, даће им срамне оргије гадости и натераће их да ниско пузе пред насиљем и блудом... да постану охоли, неправедни, злочинци, дрски, привидни, лажни... Регрутоваће се јака фаланга лукаве легије, што своје акције и варке лукавства спроводи у потаји... Каква адска јама... Мир неће бити њихова нова нада, јер они су непокорни и повешће или тајни или отворени рат... Звезде падалице верно служећи Мамону божанству и богу богатства и материјалних вредности... Велика расправа о „државним стварима“ унутар адског дворца поче... Милтон се држи геоцентричног погледа на Универзум, а не хелиоцентричног као Коперник и Галилеј му пријатељ... Оба погледа су прећутно исправна... Није ту само присутан Сатана, Луцифер, Велзевул, Лучоноша, непријатељ, душман...У етру бораве најсветија бића – анђели: весници, гласници, невидљива бића, Божје слуге, небеска војска... Да ли је свет створен пре или после Сатанине буне... Пре него пређем у друго певање, напомињем да све овде има своје прикривено тајно скривено значење... и треба узети у обзир чињеницу да је Милтон „велики противник Римске цркве“...

ПЕВАЊЕ 2... У савету се одлучује: јесу ли за или против битке за освајање неосвојивих небеса... Најпре треба испитати и истражити истину о створењима новим која ће бити створена... На тај пут креће Сатана прошавши кроз двери паклене, па кроз теснац између Небеса и Пакла... Хаос настаје, јер „нико у паклу неће првенство“... рат и завера који почињу хоће ли бити отворен или скривен сукоб... Ђаво има тежи задатак: мора се пењати узбрдо како би стигао Оном што узвишен стоји... Тај успон није лак... Ту где они у паклу живе нема светла... „Бол од неугасиве ватре мучи их без наде“ и „мртва им нада потпуни је очај“... Вечност у паклу је прилично бедна... Овај чин неће бити победа, али освета хоће... Један део већа каже да ће полазак у рат донети ново уништење, а они не би ратом да изгубе ни ово „биће и жиће пуно јада“... Чује се прво опредељење оних који нису за рат, ни отворен, ни прикривен... Свевидеће Око превише јесте мудро да све сатанске „сплетке“ унапред прозре... А како буде отицало време, можда ће и овај паклени ужас да им постане ублажен, а тама има да им засветли као светлост сама, под условом да се не упуштају у борбу... Знају да гора судбина не може да их задеси од овога... И они могу опонашати светлост јако добро, „слободни, ником потчињени, волећи више тешку слободу од благог јарма“... У име тог дела Мамон ће рећи да одбацује чак и помисао о рату... Још памте стечени страх од „грома и Михајловог мача“... Велзевув други по снази и моћи после Сатане каза: „Принчеви пакла... што седимо смишљајући рат или мир? Мир какав даће нама сужњима, сем окрутне казне. Постоји још један свет – једна Нова врста, Човек зван“... остаје им да открију човекове слабости, па да га искушају понајбоље, „силом или лукавством“ како би Бог постао душманин човеку... Велзевув је само изнео оно што беше првобитни Сатанин предлог и план... И тако овом плану и нацрту сви дадоше право гласа... и подржаше га и усвојише... Али кога послати довољно способног да тај „план опасни“ и оствари... Сви ћуте... Мук... А Сатана рече: „Дуг је пут и тежак што из Пакла до светлости води“... И рече како он то прихвата, тај опасан покушај, и прихвата меру сваког ризика која је једнака мери части... Он ће потражити спас за сву своју отпадничку дружину... Тако ни уклети духови неће изгубити крепост своју... а „зли људи хвалишу вајна дела земљом славоносно кријући личну корист маском жара за правду. О бруке људске! Ђаво с ђаволом клети чрст савез склапа, а човек се само гложи с човеком... И мада Бог налаже мир ипак живе људи с мржњом, завишћу, свађом међусобном и окрутне ратове крећу и пустоше земљу једни друге да сатру“... Тако размишља страшни Император пакла, а песму му збори публика бројна, како би ублажила чувства и како би душу учинила говорљивом... Распавља се мудро... Предсказује страшно... И филозофира се о крајњем исходу рата... Ово је зла васељена смрти која је створена само за побуне зле и ту све замире, још једино смрт оживљава и наказне нарави... Свој лет на крилима брзим Сатана усмерава ка дверима пакла, он који је повукао 1/3 (неки кажу чак и половину) зевереника у рат против Бога... И зато сада грех порађа смрт... Тражи Сатана то пространство на ободу небеса смештено тамо где је створена раса створења нових... Среће Судију Хаоса у Трону који још више мрси конце и доноси збрке... Крај њега је Удес, још један Судија који управља свиме... Ноћ ће навући црно одело... Ту су још и: Шапат, Тутањ, Збрка, Несугласје, Амбис као најтамнија пустиња... И на крају Сатана ће само рећи: „Вама сва корист, а освета мени“, а онда похита брзо, јер беше веома близу етерском небу...

ПЕВАЊЕ 3... Бог угледа Сатану и показа га Сину и прорече успех његов у завођењу људске врсте и рече како не може указати милост према палом човеку непослуха, зато што је увредио величанство Њега као Бога, стога га осуђује на смрт... Ипак Син ће палог човек откупити... Сатана стиже до Капије небеске, путује до сунца и тамо среће Уријела... Сатана се прерушио у нижег анђела, а жеља му је да осмотри новостворени свет и човека... Стиже на гору Нифат...

Напустићу накратко даљи ток, кратко изнетог садржаја и мало се позабавити неким својим упитаним недоумицама... Јели нужно да само зли обитавају у мукама пакленим или тамо још има добрих... Нису ли и у рајским насеобинама све суве доброте златне... Сатана проће кроз двери пакла и шта даље... Дође и прође да би кушао људе: прве као и последње... И Бог прорече да ће он имати успеха у тој кушњи.... Зашто Бог није хтео да покаже милост према онима који погрешише, па их радије стравично казни... Певање по певање – Милтонова епопеја... Чудна је прича и константно прање руку на тему слободне воље и избора, по којој саздан беше човек... Нашто му слобода и избор који га начине тужнијим створењем од сваког роба... Је ли Свемогући Бог намерно допустио да се све са човеком тако збуде и зар није могао да се умеша Он који се са свиме измеша... Па кад збројимо, зар више није човек кажњен него Сатана и та 1/3 палих анђела повучених и подучених у побуни... Зар Бог недаде право Сатани да се поигра са људима унапред знајући читав расплет догађаја... А да Бог њему Сатани и не помага у томе... Како може Сатана бити јачи и мудрији од Најмудријег Бога од вајкада присутног нама... Како Свемогући Кретаор допусти њему да заведе људе те мале богове Њему Богу сличне и важне... Зар није било разумно и логично да Сатана још ту доживи неуспех и да се опет баци тамо одакле повратка нема... Овако је све веома климаво, лабаво, дискутабилно до конца... Који мит заступамо зар је важно, зар сви нису сродни јако... и прекрајани по потребама оних надмоћних... 

Милтон сада ће опевати ту ноћ вечиту и сав тај хоас другачијим тоновима од оне коју је Орфеј стварао на својој лири... Бог који јесте Светлост... Прародитељи безбрижни у врту срећном само бесмртно воће беру... О колико љубави и бескрајне радости и блаженства неиземрног... Они блажени и сами... Сатана је стигао... Бог га је спазио још са свог видиковца вишњих небеса... И говори Сину како ће Сатана заварати људе и како ће тужно људи пасти у грех и смрт... А разум је одвајкада ствар избора... Сатана одабра да слободно отпадне у побуни својој... Слободан остаје ко остаје, као што исто тако слободно пада онај који пада... А избор припада свакоме по праву са којим је створен и начињен тако... Бог ће рећи: „Наредише сами себи буну, никако ја“... а све због разузданости једне пожуде... Бог рече ако се којим случајем покају и поправе, ако се дозову из непослуха у послушност покорну, онда Бог неће бити више глув и слеп за њихове молбе и тек тада ће им за водича кроз живот подарити САВЕСТ... А од смрти човека ће искупити Син Христос, који ће поднети „покору смртну и откуп терета“... Син ће рећи Оцу да узме Њега за ту жртву... „Живот за живот, нека на ме срџба твоја падне... из гроба ја ћу устати као Победник покоривши мог душмана“... Какав пример синовске оданости, доследности и послушности!!!... Ванразумско хтење... И је ли ово љубав јача од сваке тежње ка пролазној и таштој слави... Бог Који јесте све и у у свему... Небеском складу остаје да се химне радости хоре... А за све праведнике исплешће се бесмртни венци од цвећа амаранта (цвет је измишљен, но даје му се велика симболика небеске награде за праведност)...

Сатана лутајући тражи плен... Среће „недорасле, малодушне, пустињаке, фратре, беле, црне и сиве, са трицама својим, ходочаснике“, док Свети Петар са кључем пред вратима чека... Они играчке у рукама ветра сада још и лете у „Рај Будала“... То пространство названо рајем будала се може тумачити као тамо негде далеко на Месецу и није у паклу већ негде у хаосу... Сатана завиди док посматра двери небеске и тај прекрасан свет, ту где сија Сунца сјај и ту где је Сунце „древни алхемик“... Потом опази бљештавог Архнађела Уријела Око Божје једног од седморице који круже око Трона... Уријела то светло Божје, са пламеним мачом и са пламеном под ногама, на улазу у рај земаљски Еден... Уријела чије су ознаке беле руже... Преруршен Сатана распитује се за људе... „Ни Анђео ни човек прозрети не могу лицемерје, једино зло што лута невидљиво, сем Бог сам што га види... и често, мада је мудрост будна, сумња спава на капији њеној... док добро зло не прозре што злим не изгледа“... Регент Сунца Уријел заваран је, он најоштроумнији када му рече: „Твоја жеља да сазнаш Дела Божја нема у себи ничег чега стидети се треба, еда би славио Великог Творца... Засија светлост и из нереда роди се ред... земља, село човечје... рај Адамов стан“... Земља јел то саздана из Хаоса... Милтон неће прихватити стварње ни из чега... И Сатана креће ка земљи... Бог предвиђа пад, али га не спречава, неће да се умеша у избор човеков... такав је божански ред и поредак... Неће иако једини може да прозре лицемерје поморну кугу над кугама...

ПЕВАЊЕ 4... (наставак следи)... 

ВОЛТ ВИТМАН (1819-1892): РУХО СТВАРАЛАЧКОГ ПОРИВА, ПАТЊЕ И СОПСТВА...

Амерички песник 19-ог века... На песничкој сцени света појавио се збирком „ВЛАТИ ТРАВЕ“ 1855, са својих 36 година... Кроз овај стваралачки порив његове поезије и света, као и кроз рухо патње и сопства нека нас поведе његов изазивачки поглед, накривљен шешир и радничко одело... Збирка се појавила у тиражу од 800 примерака; садржала је 12 песама, а сам Витман је све одштампао о свом трошку... Друго издање садржаће 20 нових песама приде, а појавиће се годину дана касније (1856), а тек трећа збирка понеће у свом садржају 86 нових песама, а на њу ће публика чекати 4 лета дуга (до 1860)... Витман је само ову збирку издавао током живота... Чак 9 издања... Последње издање обухватало је око 400 песама... Ралф Волдо Емерсон (1803-1882) биће неко ко ће га покренути и ко ће му написати писмо препуно одушевљења и подстрека...

Збирка под насловом „ИЗАБРАНА ПОЕЗИЈА“ кроз коју ћу да изокушавам тај његов Витмановски стваралачки порив, садржи 60 песама...  Последње „САМРТНО ИЗДАЊЕ“ које је Витман приредио још за живота садржи 53 песме које су део Збирке и још плус 7 избачених песама... Витман је неке песме избацивао, неке дорађивао, неких се одрицао... све у свему стално је дописивао, исправљао, изнова писао-дисао поживевши 73 лета само...

Родио се 31 маја 1819 у месту Вест Хилз, у држави Њујорк, као Волтер Витман (друго по реду дете у породици која је имала 6 синова чак: Џорџ, Ендру, Џеси, Џеф, Едвард)... Већ са 4 године (1823) сели се са породицом у Бруклин, а до 1830 ту похађа и државну школу намењену деци сиромашних слојева... Школу ће напустити и радиће по канцеларијама бруклинских адвоката... Наставља сам да се образује... Запошљава се у новине и брзо савладава штампарски заната... Већ 1833 породица се враћа на село,  а он остаје у граду... Тако  у Њујорку ради као штампарски помоћник и словослагач, а након пожара 1836 губи тај положај, па почиње да ради као путујући учитељ... Напушта убрзо и то, да би покренуо потом сопствене новине са братом Џорџом... Ту ће годину дана уређивати и објављивати... Постаје политички активиста у кампањи председничког кандидата Демократске странке... Од 1841-45 ради као новинар у Њујорку, где објавњује кратке приче и један роман... Кажу „неуспелог“ квалитета... У Бруклину ради као новинар и главни уредник при листу у који уводи и књижевну критику... Године 1848 уређује новине у Њу Орлиензу... Биће то град у коме доживљава бурну љубавну везу и страсти... Биће то град који га опија... Он ужива у француском коњаку, доброј кафи, скупом вину... Ту среће војнике повратнике са Мексичког ратишта... Ту присуствује продаји робова... А после 3 месеца враћа се Бруклину, где опет уређује новине и бави се политичким активностима... Пише поезију и пушта библијску браду...

И већ излази прва збирка 1855 „ВЛАТИ ТРАВЕ“ – коју за живота издаје, у њу додаје, придодаје, избацује и мења... Године 1861 избија грађански рат... Витман неће отићи као његова нека браћа у рат, јер је тада већ имао 42-е године... Пише... Сусреће жртве рата... Посећује рањенике по болницама... Бележи њихове приче... Доноси им дарове... Храбри и теши безнадежне... Уместо њих исписује писма... Годину дана касније (1862) иде у Вашингтон и запошљава се у одељењу за индијанска питања Министарства унутрашњих послова... Добија отказ када његов шеф дознаје да је он написао ту скарадну збирку „ВЛАТИ ТРАВЕ“... Запослио се потом у канцеларији врховног тужиоца и ту провео 8 година... Године 1873 доживљава мождани удар и делимично остаје парализован... Преселио се у Камден у Њу Џерзију и ту се упокојио 26 марта 1892 у 73-ој години живота, где је и сахрањен...

Ослушнимо даље стихове његове Поезије, кроз коју је скенирао човека управо онаквим какав он и јесте по суштини и по властитим начелима... Он је осликао и исписао „историју будућности“ корз опирање и непокоравање... Претеча је великих идеја, напретка и слободоумнијег начина изражавања... Тако је он певао о самом себи, па исписао и испевао најлепшу песму под именом „ПЕСМА О МЕНИ“ од чак 52 певања, а свако певање по песма једна... И не само да је певао о себи самом, већ је и са удивљеношћу одавао славу и поштовање самоме себи... Јер лепо рече: „Сваки атом што припада мени, исто тако припада и теби“... И док је посматрао свет кроз „ВЛАТИ ТРАВЕ“ ишао је нестајући до самртног часа... Говорио је подједнако и о добром и о лошем... Био је права правцата „Необуздана природа исконске снаге“... Почесто је бежао на ивице шума, скидао одело са себе го до голе коже, да би се ту препустио самоћама у којима је уживао... Песме су ницале по пољанама и ливадама које је газио... песма се рађала са изласцима сунца... Песма се рађала и у ноћи... То су исходишта његове поезије... Песма се рађала и на препуним улицама... Певао је о почетку и крају, о младости и старости, о небу и паклу, о једнакостима и различитостима, о привлачностима  и супротностима...

Шта је тачно испевао у „ПЕСМИ О САМОМ СЕБИ“ певајући је стваралачким поривом неслућених сфера  и светова... Обраћа се и образованим исто колико и необразованим... А свака песма о коју се подупре да не би клонуо једна је васионска Тајна над тајнама... „Сасвим усправан, добро постављен, гледам подупрт, јак као коњ, нежан, надмен, узбудљив... јасна и лепа је моја душа, и јасно и лепо је све оно што није моја душа“... Певајући дотиче видљиво исто као и невидљиво, доказиво и оно недоказиво... Недокучиво... Док се други растачу у расправкама, он се купа и диви самоме себи... Он је задовољан, он се смеје, он пева, он игра... И сав тај свет који га окружује са свим својим високим достигнућима и постигнућима, па и сви ти комплименти, као и многи недостатци, оскудице, потиштеност или усхит, као и братоубилачки ратови, као и гомила вести без провере и покрића - није оно што јесте он сам и није то оно његово истинско Ја... Сасвим одвојено од свега тога негде још стоји оно што он јесте... Оно стоји и гледа усправно и љубопитљиво шта ће бити даље... Он је „у игри и ван ње, посматра и чуди се“... Зашто да се и даље мучи са „језичарима и супарницима“... Неће се он њима ни ругати, неће ни расправљати, али ће бити присутан и чекаће!!!... У том чекању верује самом себи и својој души, пред којој све мора блистати непонижено, али исто тако и душа мора остати нетакнута у том јаду понижења...

Шта Витман воли?... „Само тишину волим, звук тог пригушеног гласа... мир  и сазнање који превазилазе све доказе света... да је основа стварања љубав“... Влати кроз које гледа усправне су... Он је та трава, која ниче подједнако и свуда, па чак и тамо где је уско,  а не само широко... Трава расте и за белце, као и за црнце... Иако зна да му је брат Дух Божји, он по трави види да је и „најмањи изданак (доказ) да смрти заправо нема... Све напредује и шири се, ништа не пропада, и умрети је друкчије него што ико пртпоставља, и срећније“... Умиремо да би постали и стасали као нека нова трава...

Накривљеног шешира и назувених чизама по свету ће опипавати ствари... истраживати... па у тој различитости наћи ће да је све ипак добро... да је све недокучиво... и да је све бесмртно... Иако почесто пече то кад нас ниподаштавају – даће места и сузама... Кривци и одбачени њему су ближњи... Упоран и неуморан јесте да се баци на „бес усталасаних гомила“... Сваки сусрет са непријатељем за њега је још једна псовка, тупи пад и ударац са леђа... Равднодушно камење хоће ли бити кадро да разлучи прегладнеле од преухрањених... Каква је то светла игра са толико омаловажавања, док улицама  говори одјекују -  говори оних које живе сахранисмо и угушисмо у име некакве пристојности...

Напушта улицу да би скокнуо у лов по дивљим планинама, а тамо ће у влатима траве замрсити косу, а кроз шаке анализирати лист детелинке... Ту је ведрина и ту је лаконога покретност... Заспаће на лишћу, „са псом и пушком крај себе“... крепиће се „око котлића рибље чорбе“... Пре поласка угураће ногавице панталона у чизме и у планини ће се провести више него лепо... Тамо ће све упијати и сакупљати како би после пренео у песму... Он је без журбе, устрели право у жељену мету, а има способност да се покреће и напред и назад... Он је љубав коју носи... Њему поглед волова упрегнутих у јарам „казује више него све што прочита“ за живота...

Он је неко ко „верује у те крилате сврхе, препознаје игру црвене, жуте, беле у себи“... Можда је он она птица креја која није изучила музичку лествицу у школи, али посве певати лепо уме... Он са много пажње ослушкује... И док хода по тлу земље своје он ослушкује шапат који се под ђоном његовим рађа... Осећања да искаже лепоту онога шта расте у трави, по ливади, у шуми... Он је обичан и једноставан... Он није зидар који тражи малтер... Он има стваралачку слободу да небо под којим пева рашири до несагледивих сфера... Он неће зависити од небеске воље, а нити небеска воља има зависност од њега... Све у своје време ствара, како у живом, тако и у неживом свету... Много људи ушета у његову душу, али и он у њихову... И тако седећи у пољу за разбојем од влати траве „тка песму о себи“... тка песму о теби... о мени... Почиње најгрубљим ткањем, док га не упреде у фине струне... Певајући са много обрзира, па ако воле нека кажу и безобзира... Учи посматрајући мудрост сељака... њихово гостољубље... једноставан начин живота... и дубокомисаону мудрост са којом се рађају... Од свакога узима по неку боју и по неки слој... Од сваког народа од сваке религије... Тако је његова поезија и ухватљива и неухвтаљива... опипљива и неопипљива... Он је само онај који зна да се опире и није умишљен... Он је само на свом месту... У свет је стигао „са музиком јаком“ да одсвира „маршеве и за поражене и побијене“... Исти је дух по коме се нешто губи и по коме се нешто стиче, задобија... И нека живе „они што нису успели!... И сви они генерали који су изгубили битке, и сви савладани јунаци! И безбројни незнани јунаци равни највећим јунацима знаним!“...

Он нема скривене и замршене циљеве пред собом... Он ово не пева да би задивио или зачудио свет... Он ово не казује свима... Али свакако казује теби који читаш „ВЛАТИ ТРАВЕ“... Ко зна шта је то човек, шта је Витман, или свако од нас: „сељак, механичар, уметник, господин, морнар, квекер, затвореник, љубавник, мангуп, адвокат, лекар, свештеник, готован, лопов, роб, болесник“...

Витман неће балити ни цмиздрети по свету... Неће слинити слином земљу пречисту... „Цмиздрење и пузање иду с прашковима за неспособне, покорност је далеко од мене, ја свој шешир носим како хоћу и у кући и ван ње... Зашто да се молим? Зашто да поштујем и пазим на форму?... У свим људима видим себе... А оно добро или лоше што кажем о себи, кажем о њима“... Мора ли само Витман да схвати значајност и значење исписаног... Витман је бесмртан... Он је величанствен... Он не мора да дише и издише и удише да би показао, објаснио или био схваћен... „Елементарни закони никад (се) не извињавају. (Али, сматрам да нисам ништа гордији од либеле по кјој кућу градим)“... Њему је довољано то што је његов свет и сопство освешћено и освештано његовим постојањем... и више му ништа не треба... Он је тај унутрашњи свет највећи... Његову путању „не може да обухвати столаров шестар“... Његово упориште је „клиновима учвршћено у гранит“... Да заједно се смејемо ономе што називају „распадом“... Витман је измерио без шестара величине неизмерних врмена и бескраја... Он је „песник Тела и песник Душе“... Пева о блаженствима раја као о мукама пакла... и обратно... Песме су му песме поноса и ширина... нема  у њима омаловажавања и сагнутих глава... Није Витман неко ко само певуши о добрим странама... Певаће он и о тамним и порочним странама... Није он ту да би законе небеске „дорађивао или исправљао“... Доброта сама по себи није чудо... Чудо јесте „то да може да постоји човек зао или неверник“...

Витман је време усвојио апсолутистички... Живи у стварности и ничим је не одриче... Но ту стварност захватила је куга материјализма... Важна су научна достигнућа, но њему као песнику то мало вреди и он ту не обитава... Он кроз то само пролази у сфере својих интересовања... „Моје речи... више су подсетници живота неисказаног, слободе и разрешења... и ударају у гонг победе, и стају с бегунцима, сплеткарима и завереницима“...

Витман је „син Менхетна... један свемир... жесток, пун, чулан... Сентименталан није... скроман колико и нескроман“... Пазите ко понижава неког другог, као да понижава њега самог... У Витману све тече и све ври до кључања... Он „даје знак демократије“... Из њега вичу гласови „затвореника и робова... болесних и очајних, и лопова и кепеца... унакажених, безначајних, тупих, неразумних, презрених“... А све те непристојне гласове само ће он преобразити и разјаснити... Чудо је за њега и то што ослушкује, што сагледава, што осећа... Он је оно божанско и споља као и изнутра... Све што такне он освешта и све што њега дотакне учини га светим... Његова глава је већа од свих „цркава, светих књига и свих веровања“... Диви се свом мозгу и његовим „тајанственим вијугама“... Он ужива у самосласти своје самозадивљености... Њега задовољава „ладолеж на прозору... више од метафизике у књигама“... Његовом непцу прија ваздух дивљине који дише... Шта би га убило?... „Како би ме брзо убио излазак сунца, кад не би могло, сад и увек, сунце да излази из мене“...

Није довољно само чуло вида... потребно је и чуло говора... моћ говора... Вид и говор су два близанца нераздвојна... Витман каже да све можемо обухватити, сем њега и да то и не покушавамо... Њега неће доказати ни говор ни писање... Он скептике жели да збуни... Он све што треба носи на непомичним и немим уснама, на свом лицу... Ако чује виолончело то је тужна жалопојка, а ако зачује хор биће то равно великој опери,  а опера је „права музика“ и то му годи...

„Уроњен у медени морфијум, гушим се у привидима смрти... пуштен да осетим загонетку загонетки, коју зовемо Бићем“... Је ли ово још један од Витманових додира који нам подарује неки нови идентитет... Још је оних који неће схватити колико их Витман одбија и њихова насилност имаће елементе разузданости тек неке... Ниских циљева одузимаће му оно најбоље... Непристојно га лишавати преосталих чула... Сведочиће против њега... Одмагаће му... Издајници ће га предати... Мислиће неко да Витман „булазни“ или да је „изгубио памет“... Он ће самога себе назвати највећим издајником... О „оштрозуби додиру“... Ипак истана чучи и чека у стварима... Проповедници и логичари више нису убедљиви... Оно што још нико није порекао јако је... Витману је довољна само једна мала кап, мала искра, један трептај па да уреди мисао... „Мрав је једнако савршен, као и зрно песка... а крава која прежива погнуте главе надмашује све статуе“... Из најбољих побуда Витман се сепаратисао од свега онога из прошлих живота... Зна он да сада „узалуд мишар од неба кућу прави“... Он већ сутра може отићи да живи са животињама, јер су оне „спокојне и самосталне... оне не плачу због својих грехова, оне не могу да ми се смуче због приче о дужности према Богу... ниједна не болује од маније поседовања, ниједна се не клања другој“...

Витман иде вазда напред и бржи је од најбржег коња... он је бесконачан... и разноврстан... „Пастуве... шта ће ми твоји кораци, кад су моји бржи? Чак и кад стојим или седим, идем брже од тебе... ходам са својом визијом... дланови ми прекривају континенте... плевим своју леју лука и окопавам редове шаргарепе и пашканата... истражујем, копам злато... вучем свој чамац, низ плитку реку“ ослушкујући „и бруј и зуј“... Ја сам онај „галеб смејач пролећа крај обале, где се чује његов готово људски смех“...

Колико је лимунада принео бдијући крај болесничких постељ... колико је ужурбано крчио стазу сударјаући се са савременом и нестрпљивом гомилом... Колико ли је жестине могао показати према онима које не воли, које мрзи... Да ли је био спреман да их избоде ножем... Витманово лудило на колико се процењује...

„Идем старим брдима Јудеје са прелепим благим Богом крај себе... убрзавам кроз простор... кроз небо и звезде... убрзавам с репатим метеорима... јурим, уживам, смишљам, волим, упозоравам... повлачим се и надирем, појављујем се и нестајем... летим као течна душа која гута... сидрим свој брод само накратко“... Плови чистим атмосферама и лепоту коју сагледава надчудесна је... Он је „слободњак“... Разуме само „велика срца јунака“... Разуме „храброст садашњице и свих времена“... Он се усуђује да младожењу избаци из кревета, како би му преотео младу... Он је тај који је патио... у њему су нераздељиво сливени дух презрених и дух мученика... Он је онај прогањани роб, кога су пси изуједали... Он је онај који је кушао плодове пакла и очаја... Он је тај у кога су стрелци пуцали, а он усправно гледао њима равно у очи... Време јахача који су ту да „мамузају невољне коње“... Он је обеућен и скоро онесвешћен, па још ударају и још се изругују... Осећа бич по својој глави... Патња је рухо које навлачи на себе... И зашто Витман да упита болног и рањеног каква су му чувства сада, кад је и он сам исти тај рањеник са модрицама по себи...

Витман је човек који је свакако живео 200 година унапред... У њему су оживели они далеки и они мртви... у том оживљавању он је присебан и веома прибран... Он је онај мали капетан што у ставу мирно стоји, који без журбе и гласа, нечујан, пушта да му још очи заискре у тами јаче од фењера... Он „отелотворује све изопштене и напаћене“, и “види себе у затвору  у обличју другог човека, и осећа потмули непрекдини бол... нема побуњеника који с лисицама на рукама иде у затвор а да ја, лисицама везан за њега, не идем заједно с њим (ја сам онај невеселији и тиши, са знојем на згрченим уснама)“...

Витман пруженог шешира, постиђен седи и милостињу проси „на ивици уобичајене грешке“... Да ли може да заборави увреде, ругања, властито распеће, крунисање у крви, све ране и копче... Он је само још један у бескрајно дугачкој поворци мртвих... у чијим шеширима „расту хиљаде година“... Витмана тумачите по своме... Витмана питајте по своме... Витмана читајте по своме... Јенанђеље по Витману... које исписа дивљак тако срдачно и вешто... И ко је он доиста – можда егосита?... „Чека ли цивилизацију, или је превазилази и осваја?“... Неочешљан, простудшан и весео... А речи су му једноставне као влати пољске – „ВЛАТИ ЛЕТЊИХ ТРАВА“... Сам ће рећи: „Ја не дајем поуке нити ситну милостињу, када дајем, дајем себе“... Тако је... Витман нам овде даде читаву вишедимензионалну душу... прошавши кроз све непробојности сфера... Превише имао, па премного и подарио свима... а „чистачу клозета, спушта пољубац ближњег на десни образ, а у души се заклиње да га се никад неће одрећи“... Очајнику даје своје раме за плакање... подупире његову клонулост и спречава му пад... Он је ослонац... стубиште... Оснивачи религија „доносили су мрвице, као за нејаке тиће који сада морају да се вину и лете и певају за себе“... Витман ће прамен дима или длаке на својој надланици сматрати чудеснијим и од самог Откровења... Музика коју он слуша није она коју дају оргуље... Старе теме не дају одговоре и још увек су трнови у очима... Њега прождире поезија коју пише и он мора да је запише... „Проповеди, вере, теологија – шта су него недокучиви људски мозак?... Ја вас не презирем, свештеници, свих времена, широм света, моја је вера највећа од свих вера и најмања од свих вера, обухвата обожавање древног и савременог... по њој ћу се вратити на земљу после пет хиљада година“... ВИТМАНОЛОГИЈА...  Припада онима који „намотавају круг кругова“... Уколико се отиснете са Витманом под руку неће бити изневерених... Он вас позива у Непознато... и тамо је све трен, чак и вечност, као и ово сада и овде... Трен тренова... тренутак... трептај... И зашто он не јадикује више... можда зато што су сви били превише нежни према њему... Или пак што је постигао „врхунац достигнућа“... или што је стопалима дотакао „врх врхова степеништа“... или  што је у Ништавилу „преспавао летаргичну измаглицу“ где га „смрдљиви угљеник није повредио“... Или стога што су му одане пријатељске руке вазда припомагале... Или што су се све силе упослиле како би га очарале... А како је он остао на свом месту тако снажан духом и душом?... како је познао „највеће мрвице“ по ободима најдаљих система у безграничном пространству времена... Како је могао бити тако „надмоћан“ и тако „неизмерљив“...

Шетао је само са штапом који је одсекао негде у шуми... није имао ни „столицу, ни цркву, ни филозофију“... Путем ходајући сам и све сазнавши и спознавши сам... Нама који смо сањали само презрене снове, Витман сада испира полагано очи и привикава нас на неки нови одсјај и светлост нову... Од нас тражи да будемо храбри у пливању кроз живот... Он подучава само атлете... речи његове поезије неће нам дати спокоја, све док их не разумемо... Он није причао све ово за новац или да испуни досаду док чека да његов брод започне пловидбу... Ко жели да разуме Витмана мора најпре отићи „до висова или до обале“ тамо где „најближа мушица представља објашњење“... Каже: „Затворене собе и школе не могу да разговарају са мном, али грубијани и мала деца могу“... Њега у навечерје великх битака ишту многи и он их никад не оставља на цедилу... Витман и ми „без паре у џепу можемо стећи оно најбоље на свету“... И тако завртети милионе васионских точкова...

Витман мирно слови и о смрти, као и о Богу... Душа је тело, а тело је душа... О Богу се не распитује као о свему осталом много... Бога не разуме ни најмање, па ипак Бога види у свему... Бога чује  у свему... И заиста нема чудеснијег створа од Витмана... Смрт га више не узнемирава... Тело ће бити ђубриво и из њега ће нешто ново израсти... ТРАВА... Животи су остаци претходних смрти и умирања... Он је умро бар 10 хиљада пута... И још увек у њему толико неисказаног и небјашњивог сањари... Он је заступник „браће и сестара“... и зато је он огроман, јер садржи у себи сво то мноштво... „Шарени јастерб се обрушава и оптужује ме, жали се на моје брбљање и доконост... Ја сам непреводив, пуштам свој варарски крик преко кровова света... завештавам себе земљи како бих растао из траве коју волим, ако ти поново затребам, потражи ме под својим ђоновима“...

Опевао је у високим волтима електрична тела и душе... и опет остао необјашив... у Васиони се све да измерити и све је  у савршенству свога покрета и окрета... а једно остаје непознаница и загонетка: Витманов мозак... Он је „строг, јак, крупан, неумољив, па ипак воли“... У вечној спрези и спонама свега и свачега кружи материја... Он је радознао, он је неуморан... тражи оно што још нико није пронашао... Сагледава далеко... Лута око света, сањари... тек кад га будемо читали и примали његове стихове биваће нам све видљивији и присутнији... неопходнији... Тек тада је са нама најстварније... да нам укаже колико плошлост на будућност личи... и да нам каже колико је волео „величанствену и брзу реку“... Обострано  комешање запитаности... Своју поезију довешће под сумњичавост и сматраће величину тих мисли можда само малом... Можда је зао био, можда је брбљао, противтежио свему и свачему... можда је украо, убио, завидео... Можда је лукав био, љут и похотан, порочан... Можда и тврдоглав, таштини склон, плитак, похлепан, подмукао, опак, страшљив... Можда је био вук, змија или крмак... Можда су му речи празне... Можда је све ово само мржња... подлост или пак лењост...

Он зна да у животу играмо улоге свеједно да ли су велике или мале... „Веселите се и даље, ћубасти таласи изрецканих крајева... ударај, збуњени и знатижељни мозгу... Избацуј питања и одговоре... Играј улогу која памти глумца или глумицу“...

На послетку онима који га подучавају каже да размисле: „Можда на неки непознат начин ја не посматрам вас“... Има ли Витман још јаче и лепше речи... Он почесто „по сузамам дечак један мали“... Пева о радости и болу – патњи... Он почесто као „босоного дете, са ветром у коси“... Црни ли се ишта у белини?... Је ли он „демон ил птица“... Коме певањем испушта тај бруј и зуј од „хиљаду треперавих одјека“ ... Ако му је даривано баш толико, он тражи још више... Тражи ону крајњу реч - реч која има примат изнад свих осталих речи... Не није више место да „грабљиви облаци ликују“... Витман је душа коју ће разумети и схватити опет само душа, што у савршенству тишине гута неме звезде ведрине...

И још као да има осионих који омаловажавају своју радну снагу... Понижавање црнаца, сиромаха и сличних њима... Посматрамо бескрајно зло у свету... Патњу... Витман „гледа, чује и ћути“... Свет је и даље упрљан, а опраће га руке сестара Смрти и Ноћи... Витманове речи су „опасно и смртоносно“ оружје... Њега скро сви одричу, поричу, али то му даје још већи ветар у једра и он је одлучнији него да је био прихваћен и признат... „Претња оног што се зове паклом, мени значи мало или ништа, као и ваб оног што се зове рајем“... Он је онај самотни дрозд и пустињак повучен у самога себе... он је онај који ће избегавати пренасељене терене... Он сам песму певуши... а да нема дар да пева, он би као свака птица угинуо од бола... „Певај само, најдражи брате, певај писком својим, гласну људску песму, гласом највеће боли“... Витманови „бљескови или тачкице“ само... Он је онај који разуме, који ходи слободно и незадрживо... остављајући траг у бесконачности својој... дајући траг и за ере које долазе... Не клања се ни: газди, ни путнику, ни свештенику, ни атеисти, ни глупом ни мудром, ни мислиоцу ни трговцу, ни носачу ни уреднику, ни писцу ни глумцу, ни ђаку... Он ослушкује самога себе... и он не мисли да је земља саздана за 6 дана... а није саздана ни за милијарде свих тих година... „Велики закони узимају и дају без поговора“... Њему није чудесно то што смо бесмртни, поготово пред свим тим сплеткама, политиком и ругањем... Важна је „велика и прибрана душа... Сопство никад не сме да нестане – то је суштина“... Ветар ће одувати све појавно, а оно што засигурно одолева јесте сопство... Оне на самрти он не оплакује, већ им честита... Он се диви смрти... Он који је мислио да је дан најсветлије доба, а онда спознао шта ноћ дарива... Смрт ће бити лет у безречитост... у безречје... у неизрецивост... Јуришали су вазда најхрабрији... Пали су и животе дали безимени и нама непознати... фасада она споља дуго је заваравала... Сфере су збуњивале...

Витман остаје глагољив до конца... Најбоље речи биће оне које ће изрећи на правом месту... „Збогом, машто моја“... Одлази у смрт и срце престаје да ради... А тамо где иде у то Непознато биће му и лепше и боље... „Велика је Слобода... Велика је Једнакост... Ја сам им следбеник... Велико је Изражавање – велико је Ћутање“...

А читалац нека зна да и у ономе што је исписао и у ономе што је рекао највеће  и најречитије остаје Ћутање... У човеку највећа јесте Истина... Истина ничим није прописана... Она је нешто попут вида... „Ако има равнотеже или воље, има истине – ако има ичег на земљи, има истине“... Језик је нешто за шта ће рећи да је веће од свих могућих знања... Већи од товара богатства... Већи од свих велелепних здања, од бродова, од релиија, од уметничких дела, од музике чак... А закони они су кроз сва раздобља увек исти... Закони су неприкосновени и у њих не сме да се дира... А Правда... Њу неће одредити ни законодавци ни законаправила... Правда почива у души... И правда је непроменљива... она не зависи од већине на референдуму... Она све доводи под непристрасни суд и лупу... А савршени судија биће онај ко може стати лицем у лице према Богу без бојазни и страха... Пред таквим све ће да узмиче и смрт и небо и пакао и живот...

Смрт има више смисла од живота... Ратови се окончају... Цена којом се плати ропство или слобода превисока је... Одлуке су неопозиве... Подмуклост заразе још траје... Предлоге доносе: убице, лицемери, будале, нечисте особе... теорије су изврнуте наглавачке... Све намере су злочиначке... па чак и оне добром поплочане... Погашени су дани... Поквареност је како јавна, тако  и приватна... Дрскост, сплетке, лоповлук и бесрамље... Ратови нису довољно очистили атмосферу... Начела данашња: „управљање, класе, надметање“... Дани су мрачнији од ноћне таме... „Нека декор побере пљесак публике... Нека равнодушност влада под звездама... Нека слобода не буде неотуђиво право човека... Нека злоставља до миле воље свако ко може да злоставља... нека се подлост, издаја, пакост, мржња, похлепа, непристојност, неспособност, похота сматрају најузвишенијим... Нека се успостави смрт... Нека се свештеник и даље забавља бесмртношћу... Нека не остане ничег сем пепела учитеља, уметника, моралиста, правника, учених и учтивих особа... Нека се брак спусти међу будале и буде само за будале... Нека се у цркве сместе змије, гамад и лешеви оних који су умрли од најсмрдљивијих болештина“...

Витман даље предлаже да бар једном месечно савко од нас и то јавно буде изложен го голцат, док му над главом вија Дамоклов мач и нека нам тела испитују и обрћу... Нека они који копирају ступе на сцену... оригинале уништити и затрпати им траг... „Нека се само копијама копија дозволи да постоје“... А земљу може и Бог да напусти и зашто да на њој буде... „Нека буде новац, посао, увоз, извоз, царина, власт... лоше варење, скаредност, незнање, невера“... Злочинце доведите на место судија... Идиоте и болеснике на место реформатора... Обавезно спавајте наоружани тешким оружјем... Немојте веровати у добру вољу... Само нека буде „мудрости помодне“... Нека се све показује на изложбама уз плаћене скупе улазнице... Нека та мањина граби и отима колико јој треба... А сви остали нека „блену, кикоћу се, гладују, слушају“... У градовима нека живе само богати, а у њма да не буде песника... Окомите се само на онога ко још има вере... Престравите веру у њему - убијте Бога  у њему... А док привид траје, ви играјте и даље... Бели људи газите црне људе... Сваки одраз посматрајте кроз огледала кристалних соба и дворана... Витман ће певати „из својих неодољивих порива“... Он ће створити Песму Новог света која премашује све до тада... Он је неустрашив и живот је посветио поезији и песми...

Одједном ох, Витман одлази са оним кога воли... равнодушан је према песми и каже да више не може певати, јер тај који га воли он је љубоморан и одвлачи га од песме и од свега... Само га не одвлачи од љубави... А нама које воли Витман овако на крају, као у аманету каже: „Дајем (вам) лекције о рату и смрти, да би спремно дочекали нападе, када до њих дође“...

Убојит до краја иако краја никад нема... Испевао је баш ово што се дешава 200 година без престанка и краја... А који би му визоионар могао бити још раван... када је тако јасно сагледао све те „ВЛАТИ ТРАВЕ“... нема му сличног, а ни равног... И неће ни бити!!!...