уторак, 29. септембар 2015.

ПОЛЕЗНО СЛОВО ЖЕНИ...



Полезно слово Жени коју није имао ко да
заштити пред лицем Живота
коју није имао ко да избави пред смртним ропцем страшних демона
којој није имао ко да ускори и похита на помоћ
која се родила проста и ненаучена
којој није имао ко да укаже на прави Пут
која није умела да долије снаге
која није гајила склоност ка добрим и великим делима
која није довољно веровала
која није часно ни зборила
која успавану савест није пробудила
којој врата милосрђа нису отворена
која се у надању саплела
која живи под трошним кровом
која се смирењем није опасала
која уместо радости ископа жалост
која залута и лута
која у невоље запада и пада
која се више и ненада
која и сузе тешко прима
која се у немоћном болу сузама купа
која је осуђена на грешке
која је тугом храњена
која је непоштеђена
која је безосећајна
која је препуна туге и патње
која је без снаге
која је без утехе и радости
којој се не ублажују дуги суморни дани
којој су и многи уздаси презерени
која бедно клечи
која је жалостива много
која је без сигурног утврђења
која је побеђена
која је поражена
која је бедама заробљена
коју зле напасти нападају често
која је бременом тешким претоварена
која нема смирење срца
која је проклета и уклета
која је грешна и тешка
која вапи и јауче
која је презерена
која је очајна
која пропада и страда
која се ретко каје
која је залутала
која је без икаквог поуздања...

недеља, 27. септембар 2015.

НЕРАЗУМЕВАЊЕ СТВАРИ...



Место наквашено том свом
септембарском кишом
заустављам леђа оног
поноситог осећања
и жеље грчевито прикријем
после искреног тајног знака 
необичног тражења симбола 
и кораци висе без покрета
и зидови гађења тих
непознатих тишина
а сенке о њему безгласно
у прикривеном болу
збуњено одлажу моју
промену личности...

Иронија певуши чекање
и разум запрети смелости
и милости и патњи
и необично ћутање угаси
страшно размишљање
а брегови железне оданости
и чиста замишљеност
неусиљено сапостоје
у заједничком свету
где испочетка испретура 
пљусак септембарске кише
и хладне капљице магле
и јасне зенице језера
безобзирно и неповерљиво 
обиђу око надутог гласа 
као пакосно неразумевање ствари...

среда, 23. септембар 2015.

РАВАНИЦА И ОПЛЕНАЦ...




Рано изјутра 8-ог септембра 2015-ог лета Господњег, на светли дан Светих мученика Адријана и Наталије, крећем пут Раванице славне украј Ресаве хладне... Дан топао и осунчан... и после 4 сата путовања, тамо око 9 сати и 30 минута, обретох се пред капијом манастира славна... Камене куле стамено стоје и поклонике као да немо у свој својој тишини броје... Ја одмах хитам тамо унутра, да се тек опет пронађем пред кивотом сребрним Светог Великомученика цара српског Лазара... Миомирише све на тамјан и мошти... Светло и прозрачно... А ту у срцу толико тога скупљено да у поточић проливених суза тек стане... У души неописиви спокој и мир завлада... Кивот је закључан и данас се не отвара... Сутра ће кажу... Но, ја се тако неописиво лепо још не осетих нигде и никада... Ја не видим шта је унутра... Верујем да је свето тело Великомученика српског Лазара... Молитива унутрашња... Реченице кратке и јасне... Сузе су ипак ту да сперу сав онај талог и сву ону тугу и муку... Повучем се иза стуба, а након тога позади у столицу дрвену...Склопим очи и пијем молитвену тишину... Упозорена сам мало грубље да унутра нема фотографисања... Поштујем ја све то... Очима душе пијем ту благодат с више... А да могу као и сваки пут сручила бих се ту на колена клецава  и остала заувек, али не могу... Исти осећај још неунуштиво траје у мени и снагу ми даје... Одатле могла сам полетети чак на она брда у оне планине у пећине да сретнем неког гаврана са Косова поља равна...
Раваница је свето здање које Свети кнез Лазар озида себи за душу, као једну од величанствених манастира задужбина у 14 веку и посвети га празнику Вазнесења Господњег у нашем народу познатом као Спасовдан... Ово је кнежева највећа задужбина из 1375-1381-е године, а радове на овом здању изводио је неимар или мајстор Раде Боровић... Задужбина је подигнута у једном од најлепших српско-византијских стилова... Треба се задубити у спољашњу фасаду и бројати орнаменте и украсе, цигле и камен... Овде су и мошти великог исихасте и тиховатеља Синаита - Светог Ромила раваничког, који се овде подвизавао и који је баш овде предао душу своју Господу уснувши вечним сном праведника... Његове свете и чудотворне мошти су у припрати са јужне стране... Овај свети упокоји се након 1375...
Ја у ову прекарсну Раваницу ступих преко западне капије... Прилаза има више... И тако направих и један мали опход или круг око храма... Унутар храма задивљујући тренутак сусретања са иконом Почајевске Богордице... Баш пред том иконом душа и срце изли своје сузе бола, а Мајка Света их обриса једним облаком белог миомириса из кадионице небеске... Пламтели су фитиљи у кандилима златним, па као да је и нека нова светлост почела да разгрева срце невидљивим гласом у мени грешној...     




Даље пут ме води ка срцу Шумадије, кроз Тополу, па на врх Опленац... Храбро и даље кроз путеве брзе, уз мало погрешно протумачених знакова украј пута, опет пред капијом новом... Право кроз шуму стазом широком, све док ти око не угледа како ми причаше ђаци, једну од најлепших богато преукрашених цркава из 20-ог столећа - цркву Светог Геогрија победоносца, коју је сазидао Краљ Петар Први из династије Карађорђевић... Бели храм подигнут на 337 метара надморске висине... Грађена је по нацртима архитеткте Косте Ј. Јовановића... Радови су започели 1-ог маја 1910-е године... Све је грађено од белог мермера са планине Венчац... Темељи су освештани 24. септембра 1907-е године...
Прво освештање храма десило се 23. септембра 1912... Краљ умире не дочекавши да види завршетак своје задужбине... Даље радове и старање о овом величанстевном задњу преузима његов наследник Краљ Александар Први Карађорђевић... Ново освештање цркве пада на дан - 9. септембар 1930...  
До 1947. у овој црвки служена су свете литургије и друга богослужења, а од 1947. ово здање проглашено је спомеником културе и тада су врата одшкринута за посетиоце... Улаз у овај храм данас плаћате 300 динара... Одмах по уласку у храм приметна су два сакрофага у којима почива Краљ Петар Први и Вожд Карађорђе... Тело Краља Петра овде је пренето 24. јула 1930... Карађорђево гробно место овде је отворено 31. августа 1930. и том приликом утврђено је да је овде и похрањена његова одсечена глава... Пренос Карађорђевог тела десио се 8. септембра 1930., на данашњи дан моје прве посете овом светом месту,  тачно после 85 лета...
Зидови су украшени мозаиком... чак 40 милиона коцкица и 15 хиљада нијанси... 725 осликаних композиција... Треба сићи и у краљевску крипту степеницама... Мало је хладно и језиво, као међу мртвим надгробним плочама... Страх од смрти вазда присутан мени за леђима... Умрли из династије Карађорђевић... 39 гробница... 27 чланова сахрањено... 12 гробова празно...  5 гробова су владарски... У време другог светског рата Немци су овде сместили своју осматрачницу...
Од накупљеног смртног страха, као да није било довољно да моје биће надвлада, сва лепота откривеног изузетног уметничког стварања овог здања, па нисам имала снаге да крочим у Петрову кућу, која је одмах ту и за који важи она плаћена улазница од 300 динара... Нека сабласна осећања и страхови, као да помутише лепоту тренутка... Ветар прохладан и облаци се неки модри надвили незнано откуда... Но, после пар корака сунце се искраде иза облака и сину топлином као ветар повољан у моја нејака леђа... Вероватно сам тамо пропустила изложбу некаквих уметничких слика... Ја сам овога пута могла у своје скромне одаје душе примити тек оволико данашњег откровења...       
Овде се на зидовима опленачког храма могу препознати фреске и композиције из преко 60 наших славних цркава и манастира... Само у временском периоду од 1922. до 1927. израђено је вешто око 293 копије... Израда мозаика поверена је немачкој фирми из Берлина... Иконостас, главна врата од бронзе и вајарски радови дело су Сергеја Краснова... Унутрашњост краси 6 импозантних стубова... 
Црква је оштећена у другом светском рату 1944., тачније њена купола погођена је једном гранатом, док је фасада била изрешетана митраљезима... Комунисти су од цркве начинили Маузолеј и ту је дошло од оскрнављења храма... Тако је храм изнова освештан 8. октобра 1991... 
Вратих се кући уморна од путовања, но пуне душе утисака, неке лепоте, некога страха и неке дивоте, и тренутка кад све могу исписати у нове животописе лутања са почетком упртим у редове плавог бескраја... 

понедељак, 21. септембар 2015.

У ДУБИНАМА СВОГА БИЋА...



У дубинама свога бића, то тражење извора надахнућа, неће бити више неприкосновено за мене и тебе - мислеће предмете... 
А узвишеност зарад узвишене помисли или умности тек неке, неће се уврстити у одлучно постављање питања - без образложења више... 
Ћутање  и свеодбацивање самога себе од себе и тебе и опет од мене и тебе, синтезом до новог исцрпљења... 
Смирење и критика праве филозофије, у свом оном смислу без смисла, преко закључка...  
Осећајност за ауторитете и јасност, где принципи свемира тешко бивају схватљиви, ухватљиви и појмиви... 
Искреност у служби нових и нових спекулација, покренути до противуречја... 
Чиста душа има још да се куша, јер предмет мислећи мисли да фикција постаје идеалистичка тежња нека... 
А чиме то данас испуњавамо душе своје, него до лажима свих идеалистичких покретача лажи... 
Коме или чему или свему се уподобљавамо више и више, а да то није тешко објаснити више... 
Чистота живљења и није више саобразна Живоначалној Тројици, а ни метафизици у троје... 
Трудољубље и искре искрености, у тешким сумаглицама септембра на концу... 
А тежњу за правдом или правичношћу, као да заборављамо, оно изникло природно мишљење више... 
Ех, дубока побожности никад више у твоје затрпане тишине, где ни уверености било какве нема више... 

недеља, 20. септембар 2015.

ТРИ СТРАНЕ...



И гле заборављам стазе којима сам ходила
и мора којима сам бродила
и хоризонт плави
и одсјај воде
и сунчеву топлоту
и стрме хриди
и расцветано жбуње Медитерана
и крик галеба
и пуноћу месечине
и камен сваки
и стопу сваку
и шуме
и птица звуке
и плаво небо
и катедрале
и све тајне знаке
и клавир
и послужено воће на тацни
и све сокове југа
и светлост
и ране увијене брзо пролазном срећом
и бол ходања
и реку прохладну
и утрнуће
и оно последње непроспавано свануће
и долину богова
и долину храмова
и пољану кипова
и луке са једрилицама
и звездано небо
и летње ноћи без немирног сна
и свело цвеће међу зубима просјака
и три стране једнокраког троугла...

субота, 19. септембар 2015.

ПУТНИЦА ХОДОЧАСНИЦА...



Не жалости данас, услед тога што у дубинама свога унутрашњег подвига, увиђаш, колико си удаљена Душо, од онога некадашњег хитања за благочестивим речима Доброга Христа...
Јесте, посустала си од умора Душо, и добро је што у својим пустим забитима унутрашњег празног жића, не проналазиш оно Добро - Христа...
Добро се не тражи више, јер Добра у теби нема више...
Твоје некада јако жељено пиће и храна са жртвеника светиње Господње из олтара, с пуним правом, постаде ти недоступно, јер ти си људска гнусоба и тегоба, пуна немоћи и слабости...
Занемоћа сво добро у мени и разум и снага, а срце сломљено и прободено погрешном вољом, место уступи тами и непросвећености, немоћи, искушењима и тескоби...
Немоћ и слабост...
Стремљење ка погрешном и убијена чежња ка вишњем свету...
Ни ревности, ни духовне снаге, а ни молитвеног расположења - тиховања...
Пут мог монаховања, препун је препрека и забрана...
Узрастања у подвизима нема више, а благодати помоћи вишње, такође, нема више...
Спокојство и души мира, ова путница ходочасница, тек кроз активно стварање поезије тражи, да како тако себи за затворништво, ископа једну пећину, једну келију, ту где просветљење разума, тек треба да завлада свепобедно стремећи ка Христу... 

петак, 18. септембар 2015.

ПЕСНИЧКИ ОСЕЋАЈ...



Песнички осећај празнине у срцу
где стих све ређе искочи пркосно,
где ватра, иловача и вода
рађају песму не више тако моћну
у својој речи,
где безизлазни ходници лавиринта
рађају песму на необичан начин,
а строфе се плету разумно и благо,
ту где радозналост сваког песника
не даје оне тренутке
песничког дешавања,
где није важно ко сада плете
песничке нити Живота,
и ко то располути
биће песника на две
уравнотежене целине или белине...

четвртак, 17. септембар 2015.

ИДИЈОТ...





Кад оћорави небески троглас
добри и витештво блаженога
тренутка, у име Оца и Сина и
Светога Духа, унутар забрањене
монахујуће мудрости, греси смртни
и полумрски, одредише моје тобожње
прочишћење, пред кивотом закључаним
Светог Великомученика кнеза Лазара,
где одлучно оставих сву вишедеценијску
ревност, опустелу и без причешћа, кад
нестаде оне дивне грађевине мога срца,
јер сада су замољене рушевине без
утешења, да се више  никад не вазнесем
до умилнога славопоја и молитвене
тишине, и опет су безнадежне речи, као
и сви обесхрабрујући пејзажи Шумадије,
а срце је слашћу поробљено, змијама
нагојено, да живи страсник у мени, да
живи оно неспоменуто слово више никад
добро  у мени, да растављено од светиње
и Духа Жива, плаче у славу свог властодршца
где и камен покривен папратима ћути, а
утеха силине краткога је века  и помириш
се да више ништа добро неће на животној
стази да те сачека, или бар негде у некој
заседи причека...

недеља, 6. септембар 2015.

НЕПОВЕРЕЊЕ...


Излизане досаде зачудо 
овде више и не постоје 
и воде надолазе у своје 
жице, тукући руше се 
шапати и допире време 
или пак стрпљење, као 
грчевита забринутост и 
немир срца због одоре 
огорчења, та опет је 
размрскано Сунце и 
крупна једнолична су
подозрења, кад пажљиво
и без журбе почињу те
невероватне и необичне 
жудње, као непомична
структура или скулптура, 
а није још фискултура ума 
и неблагодарни су поздрави 
загрљени и плитки, а и оно
достојанство пројаха у тим
причама, као потиштеност 
туге и неповерење преко 
сваке пређене пруге дуге...

петак, 4. септембар 2015.

"ЈЕСТИ А МРШАВТИ" - Џуди Мејзел, (приказ једне вредне књиге)...



У библиотеци "Посебна издања" под редним бројем 69, појавила се у оквиру "Народне књиге Алфа" 1998-е, ова изванредно добро написана књига од стране Џуди Мејзел (1943 - 2007) са програмом трајног решења... Ја сам ову књигу себи приуштила 5 новембра 1998... Цена ове књиге тада је износила 65 динара... 
Од прве до последње странице ауторка из свог најдубљег живог и мучног искуства нас поучава шта то значи тачно спознати и освестити "савршенство у сопственим очима"... Суштине ове "дијете" јесте "Правилно комбиновање намирница"... Но, ово би био грех назвати дијетом... Ово је превасходно дугорочни и доживотни начин или принцип или програм правилне исхране... И овај и овакав програм први пут је угледао светлост дана још 1981... Књига у понуди има и дијету од 35 дана или 5 недеља, а у којој је заступљено чак 21 јело...  а ту имате и оне дане апсолутне слободе - кад вам пише: данас једите шта год хоћете...
Овај систем исхране не ограничава нити прописује рестриктивне строге мере, па чак имате и оне дивне дане у којима можете приуштити себи нешто неспојиво - угљене хидрате и протеине... Овде можете јести кад год пожелите и колико год пожелите... нема ограничења, но постоје нека златна правила којих се морате држати уколико желите да очувате своју виткост и своје постигнуто савршенство... 
Потребно је одрећи се 3 ствари, а то је: 
1. мучног осећања кривице, 
2. своје гојазне слике о себи и 
под три свих својих погрешних предрасуда на ове теме... 
Тајна виткости није у томе колико једемо и шта једемо... Тајна виткости се крије и почива у томе када једемо и коју врсту намирница комбинујемо... Сама ауторка је неко ко је од детињства пропатио много од гојазности, лечена безуспешно, док коначно сама није ппонашла кључ виткости, па је са својих 90 кг дошла на својих иделаних 54 кг и ту тежину је имала цео живот, а живела је сасвим опуштено и нормално... 
У овој области досегла је велику успешност овим програмом, основала је своју клинику, а клијенти су јој биле многе светске фаце... поменућу Џек Николсона и Џоди Фостер, можда мени најпознатији... 
У чему је цака овог програма - у воћним ензимима... а они служе да разложе нашу храну и тако помогну нашем организму да унету храну исправно и правилно свари... јер све што остане недовољно сварено претвара се у сувишак килограма... па тако поремећај ензима доводи до поремећаја или повећања тежине... "Живот је попут шведског стола; препун је укусних понуда и уживања у храни".... 
Једини трик који треба да савладате јесте да добро научите када једете и како једете, а и кад прекршите оброк на неком догађају или забави имате ону варијанту "Правилног кориговања"... Узроци наше гојазности су најчешће лоши метаболизми, а не начин исхране... ту су и други поремећаји - најчешће поремећаји у раду наших жлезда, као и лоше лучење адреналина... 
Храна је јако битна, јер ми јесмо доиста оно чиме се хранимо... храна је преко потребна енергија... од хране нам зависи скоро све, а највише здравље...  Овај начин исхране нас поучава да је крајње време узети контролу над властитим телом и тада ћемо видно ослабити... Ово треба доживети као нов начин исхране... као промену... Ауторка каже да се калорија не треба плашити и да су то само енергетске јединице... Зар сте доиста луди бројати калорије... Намирнице које уносимо утичу на нашу килажу у зависности од тога како су сварени... Варење је кључно... Вишка килограма указује на лоше варење, а решење за то јесу ензими и правилно комбиновање намирница... 
Све три групе намирница су нам важне и било би глупо одрицати се ичега... сама ауторка пробала је сијасет дијета и сведочи понајбоље колико су дијете осуђене на неуспех... а овај метод Правилног комбиновања хране траје још од 1981... Важно је не заборавити да "узрок гојазности није у томе шта и како једете; он лежи у томе када једете и које намирнице једете истовремено!"... Овај принцип датира још из старе Кине на 2500 до 1600 година пре Христа... 
Угљени хидрати служе да нам пруже енергију, протеини су битни за наше кости и крв, а масти дејствују као преносиоци хормона и витамина, а лецитин је главни састојак омотача који окружује наше нервне ћелије... 
"Не постоји лош метаболизам. Ми га сами контролишемо преко начина исхране... Лоше варење је горе од срчаних тегоба.... ГОЈАЗНОСТ (ОДНОСНО СУВИШНА ТЕЖИНА) ЈЕ САМО СИМПТОМ ЛОШЕГ ВАРЕЊА"...  Маст не изазива гојазност, већ шећер у печеном тесту... "Вишак килограма не проузрокује храна, сама по себи, већ недовољно сварена храна. Основни узрок лошег варења је истовремено преоптерећивање система за варење намирницама различитих група. То указује на небалансираност "уравнотеженог" оброка"...
Нова 3 правила кажу: 
1. добро жваћите храну, 
2. избегавајте слаткише, и 
3. чувајте се комбинације угљених хидрата са протеинима... 
Најтеже се варе протеини,  а њихово разлагање се одвија чак у 12 етапа и од протеина млечни производи се варе најспорије и они су тежак извор за варење... Најсложенији угљени хидрати као кромпир варе се око 3 сата, а печурке око 1 сат... Масти успоравају варење и добра им је страна што се слажу уза све и ништа не ремете... Воће се разлаже најбрже, али се не сме комбиновати ни са чим... и воће прође кроз наш желудац за 1 сат... воће мора да се једе прво изјутра... само... и дан се обавезно започиње ензимским воћем... Како би било сурово да нам неко каже да воће треба избегавати... те енергије коју воће пружа тешко да игде можете наћи...
Шта је правилно комбиновање???... То је оно стање свести када сте способни да кажете: "Сада је храна роб, а ја господар; храна ради у моју корист, а не против мене"... Знамо да једна недељна равнотежа исхране треба да садржи око 60% угљених хидрата, око 20 процената протеина и 20 % масти...
Масти су: путер, кајмак, уље, мајонез, шлаг, кисела павлака, свињска маст... и масти иду уз све...
Протеини су: месо, млечни проузводи, јаја, риба и морски плодови, ораси, лешници, бадеми, семенке, десерти, чоколадни и кармаел кремови, сладолед...
Угљени хидрати су: сво воће, сво поврће, кикирики, алкохолна пића, кекс, чоколада, житарице, сок, тестенине, колачи, пите... Воће речено је иде изјутра само... једна по једна врста воћа - што дуже то боље... пауза између воћа различитог је 1 сат... познато је да авокадо који спада у полу угљене хидарте гоји, но ако се правилно комбинује не гоји, тако да авокадо једино може да иде и уз протеине и уз угљене хидрате... и минимални угљени хидрати иду без бојазни уз протеине, а то су: шпаргла, целер, бундева, зачинске траве, кељ, зелена салата, печурке, сенф, першун, тиквице... Имамо и максималне угљене хидрате и кад њих једете онда после тога не би требао да уследи протеински оброк; а то су: артичоке, хлеб, житарице, кекс, чоколада, колачи, кукуруз, просо, овсене каше, брашно, тестенине, пите, кромпир, пиринач, сок, алкохолна пића... зато је најбоље бар 1 дан у недељи направити као протеински, а остале дане осмислити уз угљене хидрате... 
Сада мало о правилима што се тиче воћа... Истовремено се једе
само једна врста воћа... воћну салту заборавите, јер воће не сме да се меша... сачека се 1 сат и пређе се на неко друго воће... воће не сме да се комбинује ни са чим... а када завршите са  воћем, сачекате 3 сата и пређете на намирнице... и више воће не једете у току тог дана... воће само изјутра... ВОЋНИ ЕНЗИМИ СУ НАЈВАЖНИЈИ ЗА МРШАВЉЕЊЕ... постоји и неутрално воће то су: крушке, брескве и кајсије... воће брзо прође кроз наш организам... уз воће једино сме да се пије вино или шампањац... шампањац је неутралан и иде уза све намирнице... јабука се вари око 20 минута, а јужно воће препуно ензима чак и мање... Ензимско воће јесу: ананас, јагоде, грожђе, лубеница, папаја, манго, киви, шљиве, смокве, малине, трешње, вишње, суве кајсије... Суво воће се препоручује по 200 гр дневно... суве кајсије богате витамином А, а суве шљиве су извор гвожђа... 
Из употребе би требало избацити: сахарине, конзервансе, фабрички готову и замрзнуту храну, вештачке додатке, кремове, шлаг, маргарин...
Правила у вези са мастима: масти не изазивају гојазност... али успоравају варење... масти иду уза све... јести неслани путер... Код куће избацити со, уколико можете... ако 6 месеци одржимо тежину остајемо витки заувек... током тих 6 месеци узимати доста ензимског воћа... у тих 6 месеци може доћи до застоја на вашој вагици, па и до тога да вам вага покаже исту тежину... но обим витких кукова остаје исти, но важно је да не посустанете и издржите храбро...
ПРАВИЛНО КОМБИНОВАЊЕ НАМИРНИЦА ОСИГУРАВА ВИТКУ ЛИНИЈУ...
Правила о протеинима: када пређемо на протеине 80% дневног оброка морају бити протеини, зато је најбоље имати читав дан протеински и поделити га на 2 до 3 оброка,  а између тих протеинских оброка правити паузу по 6 сати... тако ако почнете дан воћем имате времена за 2 солидна протеинска оброка, због паузе од 6 сати... Шницла  се вари 5 сати,  а риба се вари до 6 сати, а живинско месо и 7 сати... слаткише јести саме никад уз оброке најбоље увече... превише сира гоји... између оброка важно је да нема грицкалица...  а све грицкалице треба да су неслане... ово је важно у оних 5 недеља дијете... после со није забрањена... ако солимо нека то буде умерена количина...
Правила за угљене хидрате - ликери гоје...
НО 4 ЗЛАТНА ПРАВИЛА ГЛАСЕ ОВАКО:
1. мерити се свакога дана изјутра на празан стомак
2. дан почети воћем
3. држати прописано време чекања
4. кад пређете на протеине 80 % морају бити заступљени у том дану
Ова 4 правила спасиће вас од гојења и очуваће вашу виткост...

Ако шта прво морате да урадите, то је да потражите ову фантастично једноставно написану књигу и да послушате тај глас Џуди Мејзел који све време кроз редове њене књиге и кроз њене речи одзвања и све нас ка самима себи дозива...

      

четвртак, 3. септембар 2015.

ПОД ХОРИЗОНТОМ...



Под хоризонтом плави је застор
наједном прострла и ова зора и
одасвуд тек кобни глас јесени
опет пролије кап горког весеља
у здробљене душе и у плашљива
срца...

Глуве су сене негде у бунцању
данашњих чула, славиле у том
поднебесју сва своја посрнућа и
ништа више не допире у бедне
дубине, ни светлост, ни музика, 
ни реч, то добро осећа душа бол 
своје мртве тишине...

Срећна ли су закаснела ћутања, 
док бледе успомене неким сада
већ челичним прахом, надживе
простор и две бесконачне њене
силуете...

Ретки су заборави бескрајно
оплакали три плаве минуте,
недогледне и без усхићења,
док бол откуцава хармонију
самоуништења и непомичан
бледи принос истородних
чистих суза...

среда, 2. септембар 2015.

ЗРНО ПЛАВОГ ГРОЖЂА...



Још зрно плавог грожђа низ моје ждрело
као мисао залута и неме сакупљене зене
у освит септембарског дана са заборавом
заробим и донесем, па свом својом тугом
што раздире нежно последње време бола
и празну слободу, пуштам да крикну за мене...

Плаве висине једнолично мрзну над кровом 
и домом крутих тишина и страх бестидно као
кап кише ромиња, то авет над хумком мојом
стоји и целива грумен земље под брезама и
немим прашњавим трепавицама, загледа се
испред у стене заспалих тишина једнога гроба...

Неосетљивост далеких векова над језерском
водом сетно одзвони и последње опело ово, но
моје ново васкрсло тело невидљиво похрани 
у плаво одело, између сувог грања и пусти ме
бар мртву да вечни сан одсањам у миру до краја...
 

уторак, 1. септембар 2015.

ТУГА ЗАРИВЕНА...

Туга заривена у корење мога бића
ту где не стигне да промигољи још
једна учаурена слутња и ваздух
што већма над земљом снева...

Вода се стреса од преголемог бола
и занемоћа од сванућа одблесак
плавог неба и постане нема, па
мртва суза и туга заривена њена...

Мучно и мрачно, страшно, поразно
и празно и туга заривена у оно
исто блато где још стресе своје
јецаје ништавило разапето је...

Туга заривена у кобно таласање
равнодушног ћутања и болно
знамење над хоризонтом гасне
тек у умирању бола што заћути...

Потонуће у опустошене нигдине
и туга заривена у лепоту минулих
свитања и непокретност смрти
што над нама бесповратности тепа...

Кобно је туга заривена у камење
бесмисленог тргања сазнања и
проговорио је бол од постања
кроз гробове из мале пољане...

МРТВЕ ТИШИНЕ...


Неми 
посматрачи 
без 
усмерења 
немају 
више  
илузију, 
као 
ни 
прожимајуће 
речи, 
које 
би 
распоредили 
по 
плавим 
дубинама
где 
остале 
су 
још 
шупљине 
и 
драматичност 
мртве 
тишине 
и 
шумови 
непомичности 
где 
ни
стих 
се 
не 
развија 
више...