Не жалости данас, услед тога што у дубинама свога унутрашњег подвига, увиђаш, колико си удаљена Душо, од онога некадашњег хитања за благочестивим речима Доброга Христа...
Јесте, посустала си од умора Душо, и добро је што у својим пустим забитима унутрашњег празног жића, не проналазиш оно Добро - Христа...
Добро се не тражи више, јер Добра у теби нема више...
Твоје некада јако жељено пиће и храна са жртвеника светиње Господње из олтара, с пуним правом, постаде ти недоступно, јер ти си људска гнусоба и тегоба, пуна немоћи и слабости...
Занемоћа сво добро у мени и разум и снага, а срце сломљено и прободено погрешном вољом, место уступи тами и непросвећености, немоћи, искушењима и тескоби...
Немоћ и слабост...
Стремљење ка погрешном и убијена чежња ка вишњем свету...
Ни ревности, ни духовне снаге, а ни молитвеног расположења - тиховања...
Пут мог монаховања, препун је препрека и забрана...
Узрастања у подвизима нема више, а благодати помоћи вишње, такође, нема више...
Спокојство и души мира, ова путница ходочасница, тек кроз активно стварање поезије тражи, да како тако себи за затворништво, ископа једну пећину, једну келију, ту где просветљење разума, тек треба да завлада свепобедно стремећи ка Христу...
Нема коментара:
Постави коментар