Још зрно плавог грожђа низ моје ждрело
као мисао залута и неме сакупљене зене
у освит септембарског дана са заборавом
заробим и донесем, па свом својом тугом
што раздире нежно последње време бола
и празну слободу, пуштам да крикну за мене...
Плаве висине једнолично мрзну над кровом
и домом крутих тишина и страх бестидно као
кап кише ромиња, то авет над хумком мојом
стоји и целива грумен земље под брезама и
немим прашњавим трепавицама, загледа се
испред у стене заспалих тишина једнога гроба...
Неосетљивост далеких векова над језерском
водом сетно одзвони и последње опело ово, но
моје ново васкрсло тело невидљиво похрани
у плаво одело, између сувог грања и пусти ме
бар мртву да вечни сан одсањам у миру до краја...
Нема коментара:
Постави коментар