ИДИЈОТ...

Кад оћорави небески троглас
добри и витештво блаженога
тренутка, у име Оца и Сина и
Светога Духа, унутар забрањене
монахујуће мудрости, греси смртни
и полумрски, одредише моје тобожње
прочишћење, пред кивотом закључаним
Светог Великомученика кнеза Лазара,
где одлучно оставих сву вишедеценијску
ревност, опустелу и без причешћа, кад
нестаде оне дивне грађевине мога срца,
јер сада су замољене рушевине без
утешења, да се више  никад не вазнесем
до умилнога славопоја и молитвене
тишине, и опет су безнадежне речи, као
и сви обесхрабрујући пејзажи Шумадије,
а срце је слашћу поробљено, змијама
нагојено, да живи страсник у мени, да
живи оно неспоменуто слово више никад
добро  у мени, да растављено од светиње
и Духа Жива, плаче у славу свог властодршца
где и камен покривен папратима ћути, а
утеха силине краткога је века  и помириш
се да више ништа добро неће на животној
стази да те сачека, или бар негде у некој
заседи причека...