ТУГА ЗАРИВЕНА...

Туга заривена у корење мога бића

ту где не стигне да промигољи још

једна учаурена слутња и ваздух

што већма над земљом снева...

Вода се стреса од преголемог бола

и занемоћа од сванућа одблесак

плавог неба и постане нема, па

мртва суза и туга заривена њена...

Мучно и мрачно, страшно, поразно

и празно и туга заривена у оно

исто блато где још стресе своје

јецаје ништавило разапето је...

Туга заривена у кобно таласање

равнодушног ћутања и болно

знамење над хоризонтом гасне

тек у умирању бола што заћути...

Потонуће у опустошене нигдине

и туга заривена у лепоту минулих

свитања и непокретност смрти

што над нама бесповратности тепа...

Кобно је туга заривена у камење

бесмисленог тргања сазнања и

проговорио је бол од постања

кроз гробове из мале пољане...