Место наквашено том свом
септембарском кишом
заустављам леђа оног
поноситог осећања
и жеље грчевито прикријем
после искреног тајног знака
необичног тражења симбола
и кораци висе без покрета
и зидови гађења тих
непознатих тишина
а сенке о њему безгласно
у прикривеном болу
збуњено одлажу моју
промену личности...
Иронија певуши чекање
и разум запрети смелости
и милости и патњи
и необично ћутање угаси
страшно размишљање
а брегови железне оданости
и чиста замишљеност
неусиљено сапостоје
у заједничком свету
где испочетка испретура
пљусак септембарске кише
и хладне капљице магле
и јасне зенице језера
безобзирно и неповерљиво
обиђу око надутог гласа
као пакосно неразумевање ствари...
Нема коментара:
Постави коментар