Рано изјутра 8-ог септембра 2015-ог лета Господњег, на светли дан Светих мученика Адријана и Наталије, крећем пут Раванице славне украј Ресаве хладне... Дан топао и осунчан... и после 4 сата путовања, тамо око 9 сати и 30 минута, обретох се пред капијом манастира славна... Камене куле стамено стоје и поклонике као да немо у свој својој тишини броје... Ја одмах хитам тамо унутра, да се тек опет пронађем пред кивотом сребрним Светог Великомученика цара српског Лазара... Миомирише све на тамјан и мошти... Светло и прозрачно... А ту у срцу толико тога скупљено да у поточић проливених суза тек стане... У души неописиви спокој и мир завлада... Кивот је закључан и данас се не отвара... Сутра ће кажу... Но, ја се тако неописиво лепо још не осетих нигде и никада... Ја не видим шта је унутра... Верујем да је свето тело Великомученика српског Лазара... Молитива унутрашња... Реченице кратке и јасне... Сузе су ипак ту да сперу сав онај талог и сву ону тугу и муку... Повучем се иза стуба, а након тога позади у столицу дрвену...Склопим очи и пијем молитвену тишину... Упозорена сам мало грубље да унутра нема фотографисања... Поштујем ја све то... Очима душе пијем ту благодат с више... А да могу као и сваки пут сручила бих се ту на колена клецава и остала заувек, али не могу... Исти осећај још неунуштиво траје у мени и снагу ми даје... Одатле могла сам полетети чак на она брда у оне планине у пећине да сретнем неког гаврана са Косова поља равна...
Раваница је свето здање које Свети кнез Лазар озида себи за душу, као једну од величанствених манастира задужбина у 14 веку и посвети га празнику Вазнесења Господњег у нашем народу познатом као Спасовдан... Ово је кнежева највећа задужбина из 1375-1381-е године, а радове на овом здању изводио је неимар или мајстор Раде Боровић... Задужбина је подигнута у једном од најлепших српско-византијских стилова... Треба се задубити у спољашњу фасаду и бројати орнаменте и украсе, цигле и камен... Овде су и мошти великог исихасте и тиховатеља Синаита - Светог Ромила раваничког, који се овде подвизавао и који је баш овде предао душу своју Господу уснувши вечним сном праведника... Његове свете и чудотворне мошти су у припрати са јужне стране... Овај свети упокоји се након 1375...
Ја у ову прекарсну Раваницу ступих преко западне капије... Прилаза има више... И тако направих и један мали опход или круг око храма... Унутар храма задивљујући тренутак сусретања са иконом Почајевске Богордице... Баш пред том иконом душа и срце изли своје сузе бола, а Мајка Света их обриса једним облаком белог миомириса из кадионице небеске... Пламтели су фитиљи у кандилима златним, па као да је и нека нова светлост почела да разгрева срце невидљивим гласом у мени грешној...
Даље пут ме води ка срцу Шумадије, кроз Тополу, па на врх Опленац... Храбро и даље кроз путеве брзе, уз мало погрешно протумачених знакова украј пута, опет пред капијом новом... Право кроз шуму стазом широком, све док ти око не угледа како ми причаше ђаци, једну од најлепших богато преукрашених цркава из 20-ог столећа - цркву Светог Геогрија победоносца, коју је сазидао Краљ Петар Први из династије Карађорђевић... Бели храм подигнут на 337 метара надморске висине... Грађена је по нацртима архитеткте Косте Ј. Јовановића... Радови су започели 1-ог маја 1910-е године... Све је грађено од белог мермера са планине Венчац... Темељи су освештани 24. септембра 1907-е године...
Прво освештање храма десило се 23. септембра 1912... Краљ умире не дочекавши да види завршетак своје задужбине... Даље радове и старање о овом величанстевном задњу преузима његов наследник Краљ Александар Први Карађорђевић... Ново освештање цркве пада на дан - 9. септембар 1930...
До 1947. у овој црвки служена су свете литургије и друга богослужења, а од 1947. ово здање проглашено је спомеником културе и тада су врата одшкринута за посетиоце... Улаз у овај храм данас плаћате 300 динара... Одмах по уласку у храм приметна су два сакрофага у којима почива Краљ Петар Први и Вожд Карађорђе... Тело Краља Петра овде је пренето 24. јула 1930... Карађорђево гробно место овде је отворено 31. августа 1930. и том приликом утврђено је да је овде и похрањена његова одсечена глава... Пренос Карађорђевог тела десио се 8. септембра 1930., на данашњи дан моје прве посете овом светом месту, тачно после 85 лета...
Зидови су украшени мозаиком... чак 40 милиона коцкица и 15 хиљада нијанси... 725 осликаних композиција... Треба сићи и у краљевску крипту степеницама... Мало је хладно и језиво, као међу мртвим надгробним плочама... Страх од смрти вазда присутан мени за леђима... Умрли из династије Карађорђевић... 39 гробница... 27 чланова сахрањено... 12 гробова празно... 5 гробова су владарски... У време другог светског рата Немци су овде сместили своју осматрачницу...
Од накупљеног смртног страха, као да није било довољно да моје биће надвлада, сва лепота откривеног изузетног уметничког стварања овог здања, па нисам имала снаге да крочим у Петрову кућу, која је одмах ту и за који важи она плаћена улазница од 300 динара... Нека сабласна осећања и страхови, као да помутише лепоту тренутка... Ветар прохладан и облаци се неки модри надвили незнано откуда... Но, после пар корака сунце се искраде иза облака и сину топлином као ветар повољан у моја нејака леђа... Вероватно сам тамо пропустила изложбу некаквих уметничких слика... Ја сам овога пута могла у своје скромне одаје душе примити тек оволико данашњег откровења...
Овде се на зидовима опленачког храма могу препознати фреске и композиције из преко 60 наших славних цркава и манастира... Само у временском периоду од 1922. до 1927. израђено је вешто око 293 копије... Израда мозаика поверена је немачкој фирми из Берлина... Иконостас, главна врата од бронзе и вајарски радови дело су Сергеја Краснова... Унутрашњост краси 6 импозантних стубова...
Црква је оштећена у другом светском рату 1944., тачније њена купола погођена је једном гранатом, док је фасада била изрешетана митраљезима... Комунисти су од цркве начинили Маузолеј и ту је дошло од оскрнављења храма... Тако је храм изнова освештан 8. октобра 1991...
Вратих се кући уморна од путовања, но пуне душе утисака, неке лепоте, некога страха и неке дивоте, и тренутка кад све могу исписати у нове животописе лутања са почетком упртим у редове плавог бескраја...
Нема коментара:
Постави коментар