ПОД ХОРИЗОНТОМ...

Под хоризонтом плави је застор
наједном прострла и ова зора и
одасвуд тек кобни глас јесени
опет пролије кап горког весеља
у здробљене душе и у плашљива
срца...

Глуве су сене негде у бунцању
данашњих чула, славиле у том
поднебесју сва своја посрнућа и
ништа више не допире у бедне
дубине, ни светлост, ни музика, 
ни реч, то добро осећа душа бол 
своје мртве тишине...

Срећна ли су закаснела ћутања, 
док бледе успомене неким сада
већ челичним прахом, надживе
простор и две бесконачне њене
силуете...

Ретки су заборави бескрајно
оплакали три плаве минуте,
недогледне и без усхићења,
док бол откуцава хармонију
самоуништења и непомичан
бледи принос истородних
чистих суза...