ТАСОС СЕПТЕМБРА 2009-ОГ ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ...

Na Malu Gospojinu, 21. septembra 2009. l. G., u 17 sati, posledweg dana leta, kre}emo iz osun~anog Beograda put najzelenijeg, najlep{eg i najsevernijeg gr~kog ostrva Tasos, ~ije obale zapquskuju ~iste vode kritalno-plavog Egejskog mora...

Na dan Sv. Bogoroditeqa Joakima i Ane, u osun~anu zoru belu, sti`emo u omalenu luku gr~ku Keramoti. Plovidba feribotom oko 40 minuta. Dok plovidba traje i{~itavamo molitvene re~i akatista: ''Raduj se, veliki Arhistrati`e, sa svima Nebeskim Silama!''... Posmatramo let razigranih galebova. More po malo uzburkno. Vetar duva u le|a. Iskrcavawe na ostrvo za koje nam reko{e da je ''pravi prirodni raj'' i da obiluje borovom {umom, zbog ~ega ga zovu jo{ ''plivaju}a {uma'' ili ''{uma koja pluta''...

Luka  Limenas (Tasos), koji je, ne samo najve}a ostrvska luka, ve} i glavni grad.  Nalazi se na severu ostrva. Kre}emo du` zapadne obale ka jugu ostrva, u mesto Potos, udaqeno 53,5 km od glavnog grada, u vilu ''Marija''. Popodne susret sa prelpom pe{~anom pla`om odakle se pru`a neverovatan prizor.  Na svega 12 nauti~kih miqa (ili 22km i 224 m) ispred nas iz Egejskog mora, izronila velika kamena gromada i cela  obala tre}eg prstena poluostrva Halkidiki. Najvi{i vrh Svete Gore - Atos sa svoja 2033 m n.v. Preko puta na{eg omalenog ju`nog ribarskog gradi}a Potos, mona{ka republika sa 20 velikih manastira. Molitva Igumaniji Atonskoj, kojoj se moli svaka hri{}anska du{a u svakoj nevoqi i muci, uz re~i: ''...kao {to si nekada Maksimu Kapsokalivu pomogla, tako sada i meni izmoli od Boga dar neprestane molitve...''.

Svako novo jutro, nova radost i brzo hitawe, dugo i{~ekivan  susret i pogled ka veli~anstvenom prizoru Svete Gore i najvi{em vrhu Atos. Iznad Atosa stoje beli oblaci, taj ~udesni porkov Igumanije Atonske. Beli obla~i}i koji su samo tu iznad, oblaci koji ~uvaju mona{ku dr`avu celu i odatle zra~e svetlo{}u po kosmosu vascelom. Beli oblaci ispod kojih svakodnevno pada blaga rosa, blage ki{ne kapi velike Bo`je blagodati, neuni{tive `ivotvorne sile i energije iz nevidqive Bo`je ruke.

Sunce, pesak, svetlost, belina, najdivnija plava voda, `ivotvorni i blagotvorni mir {iri se prema sve ~etiri strane sveta, pa i ka nama kojima Gospod dade ovde i sada, u udeo, da o~ima zemqanim i glinenim sagledavaju `ivopisnu i tihu Svetu Goru. Vetar blago pirka, more po malo quto, blago talasasto i uzburkano. Vazduh blagoprijatan i pro~i{}ava svaku na{u poru. Sunce tako neobi~no greje ba{ tu izme|u Atosa i Potosa. Slu{amo more koje govori jasno i glasno, koje ne {tedi pe{~anu obalu zlatnu, ve} udara polagano i pesak razasipa u starnu. Sama misao i svaka na{a misao, poku{ava da uhvati korak sa jednim vi{im duhovnim svetom i prizorom, koji `ivi `ivotom mona{kim, tamo preko puta.

Obla~i}i i daqe tu stoje i ~ivaju najvi{i vrh Svete Gore. Vazduh koji di{emo pro~i{}ava svaku na{u misao, svaki deo na{eg tela, sve one okorele prqav{tine u dubinama du{a i srca na{ih. Ovde svaki kamen i svaki kamen~i}, svako zrno  i zrnce belog peska, deluje `ivotvorno i blagotvorno. Sva priroda i okru`ewe celo le~i i daje nam jedan ~udesdan i neobi~an mir. Sama pomisao da je tu svaki dan preko puta nas, pred o~ima na{im svelepota Sveta Gora, ~ini da se ose}amo zaista posebno i druga~ije. Zato neka sve ovo potraje.

U ranim jutarwim satima polazak na izlet pod nazivom ''neponovqivi Tasos'' - ''neotkriveni Tasos'', u obilazak celog ostrva ~ija je ukupna du`ina obale 108 km, a du`ina od severa do juga 25 km, a ukupna povr{ina 380 kvadratnih metara. Na ostrvu `ivi oko 18 hiqada stanovnika, a ostrvqani su ~uveni  po proizvodwi vina i mermera, koji se ubraja me|u najboqe na svetu. Kre}emo iz Potosa na isto~nu obalu ostrva.

Prvo mesto na{eg svrati{ta je manastir Sv. Arhangela Mihaila (Arhangelos) 15 km od Potosa. Na kraju 11-og veka na ovom ostrvu `iveo je Sv. Luka Tasoski, u palninskom selu gde je podigao kapelu Sv. Jovanu Teologosu (Bogoslovu),koje se od tada pa do danas zove Teologos. Nakon 14 godina napu{ta Teologos i podi`e malu kapelicu na jugoisto~noj obali ostrva. Odatle odlazi blizu mesta gde je dana{wi manastir Arhangelos. Nakon 17 leta provedenih u strogom usamqeni~kom podvigu, javqa mu se Sv. Arhangel Mihailo koji mu re~e da }e se kroz tri godine upokojiti. Da bi ga uverio Sv. Arhangeo da nije utvara lupi {tapom o stenu iz koje pote~e agiazma (sveta voda). Arhangeo mu re~e da pije od ove vode i da sagradi crkvu posve}enu wegovom imenu svetom gde }e se qudi krepiti i isceqivati. Podigao je crkvu Sv. Luka, a narod se pojio agiazmom i isceqivao od svih neduga. U~enik Sv. Luke Ksenofont, ostav{i sam nakon duhovnikovog upokojewa odlazi na Svetu Goru u manastir Filotej.  Tako je Arhangelos postao metoh manastira Filotej. Arhangelos se nalazi preko puta Atosa i po vedrom danu sa terase manastirske vide se manastiri sa severne strane Atosa, kao i sam Filotej.  Turcima koji su okupirali ostrvo u 15 veku zasmetalo je po{tovawe ove svetiwe. Jednom tri Tur~ina krenu da se obra~unaju sa istom. Iza{li su na obalu, a jedan od wih  oskrnavi sv. izvor. Istog trenutka pao je mrtav na pod kapele, a voda je presu{ila. Ostala dva Tur~ina po|o{e u beg, ali ih na moru pomori stra{na oluja. Sutradan lokalni sve{tenik otac Dimitrije krete sa narodom na molitvu u kapelu. Iznenadi{e se. U no}i javi se sve{teniku Sv. Mihailo i naredi mu da iznese mrtvo Tur~inoovo telo iz kapele. Kada je u~inio kako mu je zapove|eno, sv. voda je opet potekla. Od tada pa do danas voda ne presu{uje. Izvor sv. vode je u jednoj pe}ini kraj morske obale ispod manastira. Svako ko `eli da mu pri|e ulazi unutra na kolenima, jer je ulaz u pe}inu onizak. Staza do izvora je strma i te{ka. Samo uporni, smireni i strpqivi do wega silaze. Ka`u da je potrebno 2 sata da se si|e do izvora.

Poklawamo se velikoj svetiwi koja se ~uva u ovoj svetoj obiteqi. To je sveti klin iz Hristove desne ruke kojim je bio prikovan za Golgotski Krst. Prona{la ga je carica Sv. Jelana u Jeruslaimu. ^uvao se u Carigradu. Iz Carigrada sti`e na Svetu Goru u manastir Filotej. Iguman filotejski daje monasima sv. klin i mo{ti Sv. Pantelejnoma da ih odnesu na poklowewe u pravoslavne zemqe od kojih su tra`ili pomo} u borbi sa Turcima (Srbija, Rusija, Rumunija, Bugarska). Monasi su krenuli na put, ali ih oluja skre}e na ostrvo Tasos na mesto gde je dana{wi manastir Arhangelos. Tu ih napadaju gusari, ali jedan monah uspeva da sakrije svetiwe u zid crkve pre nego {to ih pirati sve pogubi{e, a crkvu uni{ti{e. Po{to je nekog ~oveka Jovana iscelio Sv. Mihailo, re{i da obnovi zapustelu crkvu. Tada pronalazi sakrivene svetiwe i odlazi u selo Teologos da javi monahu Teoni koji se tamo podvizavao. Neimari hrama slaga{e oca Teonu rekav{i da su samo na{li mo{ti Sv. Pantelejmona, ali pre}uta{e o srebrnom kov~egu gde se ~uvao sv. klin koji je bio na drvenom krstu. Taj drveni krst sakrili su me|u granama divqe masline koja je rasla kraj kapele, a kov~eg su zadr`ali za sebe. Pastir \or|e primeti da se pored crkve no}u vidi neobi~na blistava jaka svetlost iz drveta divqe masline. Javqa to ocu Teoni koji pronalazi sv. klin. Odnosi ga u selo Teologos i od tada po~iwu da se de{avaju velika ~uda. Iguman manastira Filoteja nare|uje Teoni da vrati sv. klin. Sveti Mihailo se javqa igumanu i nare|uje da se klin vrati na ostrvo Tasos. Ni drugi put iguman ne poslu{a, pa Sv. Mihailo prenese li~no sam klin na ostrvo. Pastir \or|e opet vidi svetlost koja isijava iz masline. Otac Teona pronalazi klin i prenosi ga u Teologos. Bilo je ovo drugo obretawe (pronala`ewe) sv. klina. Po{to se dogodilo u drugi dan Svetle sedmice po Vaskrsu, od tada pa do danas se svakog Utorka po Vaskrsu u Teologosu svetkuje se}awe na ovaj doga|aj.

Od 1974. manastir Arhangelos postaje `enska obiteq (oko 25 monahiwa). U wemu je svetogorski tipik i stari kalendar po kome se slu`e sve slu`be. U ovom manastiru ose}a se jako prisustvo i pomo} Sv. Mihaila. U staroj omalenoj crkvici ~uva se ikona Sv. Mihaila ispod ~ijih sv. nogu le`i mrtav Tur~in. Sv. Mihailo je po prvi put prikazan kako nekoga ka`wava. Velika isceqena se de{avaju pred wom o ~emu svedo~i mno{tvo zlatnog nakita, dukata, sabqi i ma~eva, kojima je darivana i ukra{ena ikona, Sv. Mihaila sa desne strane ikonostasa. Manastir je u obnovi. Temeqi su iz 11-12 veka. Novi deo je u rekonstrukciji, a po izledu podse}a na carigradsku Aju Sofiju.  U porti mona{koj gr~ko gostoqubqe - dve ~inije pune ratluka bele i roze boje. Posle duhovne hrane, zadobismo i blagolsoveni slatki{ okupan u belom prah {e}eru. Mir, radost, ti{ina. Ruzmarin i bosiqak miomiri{u. Neopisiva lepota i divota.

Dрugo mesto na putu na{eg otkrivawa neopisivog Tasosa je bogato arheolo{ko nalazi{te Aliki, gde su ostaci anti~kog rudnika mermera ispod nivoa mora, koje se ne eksplati{e. Bila je ovo prva anti~ka luka na ostrvu u 7 veku pre Hrista, sa ostacima dva identi~na ostatka Posejdonovog hrama. Ostrvo Tasos bilo je ostrvo sirena koje su mamile svojom zanosnom pesmom, a kojima je odoleo jedino Odisej na svojim lutawima i putovawima, tako {to je zapu{io u{i {koqkama i naredio da ga ve`u za stub kako se ne bi predomislio. Na brdu iznad Alikija stoje ostaci dve ranohri{}anske bazilike iz 4 veka, (bliznakiwe), podignute za vreme vizantijskog cara Justinijana. Aliki je stradao u dva zemqotresa u 4 i 15 veku i deo tog bogatstva ostao je pod morem. Kako bi se o~uvalo to blago, ovde je zabraweno rowewe, jer su pre toga mnoge dragocenosti odnete u muzeje {irom sveta. Slikar Polignotos i pisac Androstenis koji su pratili Aleksandra Velikog u vojnim pohodima, ubrajau se me|u velikane Tasosa.

Slede}a stanica je selo Panagia (Bogorodica). Na putu ka Panagii sa desne starne je ostrvo Krambusa sa crkvom Sv. Danila koje pripada ostrvu Tasos. Na dan Sv. Danila obilaze oko ostrva ~amcima u sve~anoj litiji. Prepodobni Danilo je podvi`nik Tasosa i osniva~ velikog manastira i savremenik Sv. Joanikija Velikog. @iveli su u 9 veku. Sveti Joanikije slavi se 4 novembra po starom kalendaru. Pri poseti Sv. Joanikija ostrvu Tasos, lokalni `ivaq umoli Sv. Joanikija da ga oslobodi zmija. Svetac se pomoli, a zmije u ogromnom broju jurnu{e u more i podavi{e se.

Sti`emo u selo Panagia na glavni seoski trg gde nas do~eka platan star 600 godina i ~esma sa slatkom osve`avaju}om planinskom vodom. Obilazimo najstariju seosku ku}u iz 1642. god. koja nema vrata i u koju se ulazilo merdevinama, koja ima pu{karnice, a sve radi odrane od pirata. Tu je trg i most zaqubqenih, kao i izvor vode koji donosi nov~ani prihod ako se sa wega pije, jer u selu `ive bogati me{tani koji redovo piju vodu sa tog izvora. Iznad je prelepa i velika crkva Panagija iz 1832., podignuta na temeqima crkve iz 12 veka. Tokom turske okupacije bila je spaqena. O~uvan je jedino pod i  stari ikonostas sa svevide}im okom plavim (datiraju iz 12 veka). Gra|evina je trobrodna. U ovoj crkvi se bira stare{ina sela, koji uvek mora biti i najbogatiji. Ovde je i stara zastava iz 1923. koja se iznosi svakog 15. avgusta u sve~anoj litiji u proslavi Panagije (stare{ina sela nosi zastavu do Zlatne pla`e). U crkvi je i zastava Ri~arda Lavqe Srce koji se proslavio u Tre}em krsta{kom pohodu. U selu Panagija je i krsta{ko grobqe. U crkvi je i paleta nov~i}a iz 17 veka (bezdetne `ene molile su Presvetu Bogorodicu da im podari porod, a za uzvrat su davale nov~ane priloge). Ta ~udotvorna ikona Bogorodice stoji sa leve stane. Ovo selo poznato je po vinovoj lozi od koje prave pi}e ocipuro.

Odlazimo u fabriku maslinovog uqa u selu Panagija, koja je osnovana 1915. (radila je na vodeni pogon, jer na ostrvu Tasos do 1953. nije bila uvedena struja). Tada se na 1 sat cedilo 400 litara uqa, a danas oko 1 tona. Jedino se na Tasosu proizvode crne su{ene masline koje se su{e same od sebe na drvetu i vazduhu. Stablo masline nastalo je po jednoj pri~i tako {to je Zevs do{ao preru{en u prosjaka u ku}u jednog bra~nog para koji ga lepo primi{e, a on im na rastanku re~e da ga mogu potra`iti kad god im {ta zatreba. Potra`i{e pomo}, a on ih u~ini besmrtnim, podari im ve~ni `ivot pretvoriv{i ih u drvo masline. I kada se zagleda pa`qivo u stara {iroka stabla masline vidi se da li~i na bra~ni par prepleten u veliki qubavni zagrqaj.

Maslina i maslinovo uqe kori{}eni su jo{ u anti~ko doba i delovali su veoma uspe{no u le~ewu reumatizma, neuralgije, holesterola, trovawa i dijabetesa, kao i pravilnom funkcionisawu urinarnog, respiratornog i digestivnog trakta, kardiovaskularnog sistema. Mediteranska ishrana bazirana na maslinama je tajna dugog `ivota. Me{tani sela Panagija su dugove~ni, po 108 pa i vi{e godina `ive. Po gr~koj mitologiji prvo maslinovo drvo, ta blagoslovena biqka, koja je simvol mira, nastala je tako {to je Atena bogiwa mudrosti udarila nogom o zemqu i na tom mestu je izniklo prvo maslinovo drvo.

Vra}amo se na seoski trg Panagie i probamo slatki{e pravqene od borovog meda, a koje se proizvode jedino u ovom delu Gr~ke. Nakon degustacije tasoskih slatki{a, vreme provodimo na Zlatnoj pla`i, najdu`oj (duga 4,5 km) koja je najpose}enija, nejekskluzivnija, najlep{a i najpeskovitija. Sti`emo u glavni grad Limenas koji ima oko 4500 stanovnika, na severnu obalu ostrva. Svuda rastiwe maslina, origana, paprati i {arenog cve}a. Zapadnom stranom ostrva, oko 17 sati vra}amo se na polaznu ta~ku mesto  Potos, zatvoriv{i krug sada nam otkrivenog Tasosa.

U petak, 25. septembra, slavimo Prepodobnog Danila Tasosokog po julijanskom kalendaru. Narednog dana slavimo Prepodobnog Jeroteja Novog koji je `iveo u 17 veku na Svetoj Gori (wegova sv. glava se nalazi u svetogorskom manastiru Iveron). Na Krstovdan odlazimo na Liturgiju u manastir Arhangelos. Nakon Liturgije, molitvene re~i akatista Sv. Mihilu pred wegovom sv. ikonom, u crkvici maloj i drevnoj. Ratluk dobijamo na blagoslov. Pogled sa terase upiremo  ka Atosu. P~elice sle}u svuda, pa ~ak i na moju maramu, sede mi na  krilu. Darivaju nas strukom bosiqka u manastiru. U povratku svra}amo u kapelu Sv. Pantelejmona u Potosu, kraj koje je velika crkva  u izgradwi.

Po Krstovdanu odlazimo u selo Teologos udaqeno 10 km od Potosa. Obilazimo crkvu Sv. Dimitrija (koja je gra|ena 18 god.; datira iz 1803. god.) i Sv. Paraskeve (iz 1842. god; podigli je me{tani za svoje verske potrebe), kapelu Sv. Luke Tasoskog (metoh manastira Arhangelos), stari kameni most i kamena staza od crkve Sv. Dimtrija do manastira Arhangelos, seosku skup{tinu iz 1884. god., spomenik haxi Metaksasa oslobodioca, stari mlin za ce|ewe maslinovog uqa, muzej folklora, ostatke najstarije dvospratne ku}e (sedi{te vlade tokom turske i bugarske okupacije; izgorela u po`aru) u selu Teologos neobi~ne i karakteristi~ne arhitekture.

Na dan Sv. mu~nice Jefimije odlazimo na brdo iznad pla`e Potosa, gde je omalena crkvica Sv. Nikole. Na dan Sv. mu~enica Vere, Nade, Qube i mati im Sofije odlazimo po tre}i put u manastir Arhangelos, provode}i vreme u molitvenom raspolo`ewu, sa jo{ jednim pogledom ka Atosu, uz ratluk manastirski koji nam monahiwe gostoqubivo ponudi{e.

Prvog oktobra kre}emo oko 14 sati ku}i. Pre odlaska prislu`ujemo vo{tanice u kapelici Sv. Pantelejmona u Potosu. Na trajektu opet molitveno raspolo`ewe i re~i akatista Sv. Arhangelu odzvawaju naokolo. Galebovi nas ispra}aju do kopna. Sti`emo u ranim jutarwim satima (u 5 sati i 30 minuta) u Beograd. Usledio je povratak u Bajinu Ba{tu, u kasnim ve~erwim satima po ki{i, magli i hladno}i...

           

КРФСКО ХОДОЧАШЋЕ МАЈА 2009-ОГ ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ...

NA ZBORI[TU ZAHVALNIH POTOMAKA...

Na dan Sv. ap. Jovana Bogoslova, 21-ог maja 2009-е године, u ~etvrtak popodne, iz Beograda kre}emo put Krfa... Kerkira-gr~ka re~ i u prevodu zna~i "greben pun vrhova", ili Korfu kako to Englezi vole da ka`u... Kre}em na dan kada se slavi jo{ jedan praznik - a to je Bogorodi~ino ~udo na Krfu, kada je Presveta Bogorodica vratila vid mladi}u Stefanu. Чudesno isceqewe kojim je Bogomati povratila vid mladom Stefanu, koji be{e nepravedno oslepqen u Kolnopi selu naspram Krfa 1530...

Krf je drugo po veli~ini ostrvo i jedno od ukupno 7 ve}ih Jonskih ostrva (ostala ostrva su: Paksi-Antipaksi, Lefkada, Kefalonija, Itaka, Zakintos, Kitera). Prote`e se u Jonskom moru i deo je porodice Sredozemnog mora, dok se na severu spaja sa Jadranskim morem. Zauzima krajni severozapadni deo Gr~ke. Izdu`enog je oblika oko 64 km du`ine i 20 km {irine u pravcu sever-jug. Klima na ostrvu je sredozemna. Grci ovo ostrvo nazivaju "zeleno ostrvo", "najlep{e ostrvo", "ispuweno ti{inom", "~arobno ostrvo" - a to uop{te ne ~udi, jer ostrvom dominiraju slike maslina i drveta eukaliptusa, kojih ima  najvi{e...

U preistoriji Krf se pre 9 hiqada godina odvojio od kopnenog dela. Najpre su lovci naselili ostrvo u neolitskom periodu, a u bronzano doba ostrvo biva iznova naseqeno. Gr~ki naseqenici iz Eritreje u 8 veku pre Hrista osnovali su prvi grad na ostrvu i nadenuli su mu ime po bogiwi nimfi Kerkiri, }erki re~nog boga Asopa u koju se Posejdon zaqubio, kidnapovao je i doveo na Krf. Iz ove veze ro|eno je dete Feakas, koji postaje praotac Fea~ana - naroda koji je prihvatio Odiseja na putovawu za Itaku i tako na Krfu Odisej na|e skloni{te na kraju svojih lutawa, gde su ga ugostili kraq Alkinos i wegova }erka Nafsika...

U 7 veku pre Hrista kolonisti iz Korinta preuzimaju vlast nad ostrvom. Krfqanima polazi za rukom da oslobode ostrvo od prevlasti Korint}ana i tako Krf postaje mo}na morska sila. Krf postaje prva rimska provincija u Gr~koj, a kasnije i deo rimske provincije Makedonije. U 1 veku po Hristu ostrvo biva pokr{teno od strane u~enika Sv. ap. Pavla - Sv. Jasona i Sv. Sosipatra, koji donose hri{}anstvo na ostrvo. Od 4 veka po Hristu Krf pripada isto~nom rimskom carstvu...

U ranim jutarwim satima na dan Sv. Nikolaja Mirlikijskog (letwi Sv. Nikola), 22. maja, sti`emo do gr~ke luke Igumenica, gde se ukrcavamo na feribot "Eleni" i plovimo Jonskim plavim morem oko 2 sata uz i{~itavawe akatista Sv. Nikolaju i Sv. Spiridonu. Oko 11 sati pristi`emo u krfsku luku. Po podatcima iz nedavnog popisa na ostrvu ukupno `ivi oko 120 hiqada stanovnika, a u samom gradu Krf oko 40 - 45 hiqada `iteqa. Najvi{i vrh je Pantokrator (906-909 m), a drugi najvi{i vrh je Agio Deka. Za{titni znak Krfa je naranxasti liker koji se spravqa od japanske pomoranxe (kumkvat). Ovo ostrvo predstavqa vrata ka Istoku. U 6 veku pre Hrista imali su svoj kovani novac. Osvajali su ih mnogi, ali nikada Turci i na ostrvu ne postoji ni jedna xamija, a tome najvi{e treba zahvaliti Sv. Spiridonu - za{titniku, vojvodi i pohvali Krfa. Ostrvo ima oko 800 crkava i manastira, a sam grad oko 40. Gradskih op{tina je 13, a seoske su 3. Dominantni privredni faktori jeste turizam i masline...

Tokom ^etvrtog krsta{kog rata posle 1204. Krf potpada pod vlast epirskih despota, a 1267. osvaja ga kraqevina Napuq. U 14 veku vlast preuzima republika Venecija. Neprestana ratovawa sa Turcima bivaju u period od 16 do 18 veka. Od 1798-1807. Krf je pod ruskim protektoratom. U 18 veku Francuska preuzima Jonska ostrva i taj period traje sve do 1814.. Od 1815. Krf kao deo Republike Jonskih ostrva biti{e pod engleskim protektoratom.

Kona~no oslobo|ewe osvanulo je 21. maja 1864. kada Krf postaje deo Gr~ke i svaki 21. maj {irom ostrva slavi se veoma sve~ano . To je najve}i praznik koji se naziva Enozis (Ujediwewe)... Iz Krfa odlazimo na jug 12 km u mesto Benices u vilu "Avgustina" gde boravimo narednih 10 dana. Tu slavim svoju preslavu, uz osve{tano `ito, kola~ i vo{tanu sve}u (doneto iz otaxbine), i se}am se pradede solunca Alekse Lalovi}a, koji pade u oslobodila~kim ratovima 1912-1918... U popodnevnim satima prvo kupawe i susret sa plavim vodama Jonskog mora...

Dana 23. maja poseta crkvama u Benicesu - crkvi Sv. Nikole (datira od pre 1680.) i crkvi Sv. velikomu~enice Marine (slavi se 30. jula, kod nas poznata kao Ogwena Marija). Po gr~koj mitologiji Homerov kraq Alkinoj imao je u Benicesu svoju "rajsku ba{tu". Benices je staro ribarsko selo, koje odi{e tradicionalnim na~inom `ivota. Okru`en je planinama Agio Deka i Stavros. Klima je blaga. Prirodne lepote i smaragdne doline o~aravaju ve} na prvi pogled, kao i zelenoplavi~aste dubine Jonskoga mora.  Ovo mesto otkrili su tek britanski turisti 70-ih godina 20-og veka, a ve}i talas turista dolazi tek od 80-ih godina istog veka. Selo `ivi mirnim hri{}anskim tradicionalnim na~inom `ivota i pru`a sliku pravog porodi~nog mesta. Du` ulica ribari prodaju svoj rani jutarwi ulov. Mnogo je pe{a~kih staza, bujne vegetacije, rastiwa, cve}a, prirodnih netaknutih lepota, idealna obala, morski povetarac пирка. Provejava doma}a atmosfera i gostoqubqe. Za{titnik Benicesa je Sv. ap. Luka i slavi se sve~ano 17 jula.

Nakon обилазака crkava, odlazimo put Muzeja {koqki koji je po veli~ini drugi u Evropi, a po vrednosti eksponata spada me|u vode}e u Evropi. To je privatni muzej i kolekcija. Osniva~  Grk koji je  20 godina `iveo u Australiji, a potom se vratio u Benices i osnovao muzej. U muzeju sve je prirodno, autenti~no i preparirano. Ima nekoliko rariteta i po tome su ~uveni i u{li su u Ginisovu kwigu rekorda. Muzej ima i donaciju iz Australije - krokodile i aligatore. Tu su jo{: indijske zmije, {koqke, ribe, korali, balon ribe, otrovne {koqke iz Mozambika (unutar kojih se nalazi otrov i u dodiru sa wima ~ovek kroz nekoliko minuta biva mrtav), biseri, krabe, ajkule, skeleti, je`evi, crni koral (mo`e se oblikovati po `eqi ukoliko mu prinesete zapaqenu cigaretu), {koqke amfore. Svi eksponati su stanovnici mahom tropskih mora, mediterana i Australije...

           

Na dan Svetih ]irila i Metodija, 24. maja, u nedequ svetu, sveta Liturgija u krfskoj crkvi Sv. Spiridona (Spiridon na gr~kom zna~i-okre}e se naokolo) i celivawe mo{tiju (slavimo ga 12. decembra) - ~udotvorca i episkopa trimitunskog koji je ro|en na ostrvu Kipar u zemqoradni~koj porodici. Za vreme Liturgije u hramu se osetio blagouhani miris sve~evih mo{tiju. U mladosti se o`enio i imao decu (Sv. Irina }erka sve~eva). Po smrti svoje supruge posvetio se slu`ewu Bogu. Bio je smeran i jednostavan. @ive}i prostim na~inom `ivota, li~no je obra|ivao svoju zemqu i li~no se starao oko svoje stoke, iako be{e epiksop u gradu Trimituntu. Jo{ za `ivota be{e veliki ~udotvorac. Odevao se prosto {to se vidi i po kapici koju je nosio na svetoj glavi. U~estvovao je sa Sv. Nikolajem na Prvom vaseqenskom saboru u Nikeji 325.. Upokojio se 348. Mo{ti mu po~ivaju na Krfu posle pada Carigrada (1453.) kada je krfski sve{tenik Georgije Kaloheretis preneo mo{ti na Krf (prvo su bile pohrawene u privatnoj crkvi porodice Vulgaris na Sanroku - Sv. Roku, jer je crkva Sv. Spiridona podignuta tek 1589-1590.). Mo{ti se ~uvaju u srebrnom kov~egu (kivotu) iz 19 veka. Danas su na Krfu sve~eve mo{ti osim desne ruke koja se nalazi u Rimu. Mo{ti svetiteqa se iznose u velikoj litiji ulicama krfskim 4 puta godi{we: 11 avgusta (se}awe na 1716. kada je spasao grad od napada turskih osvaja~a), prva nedeqa u novembru (se}awe na 1716. kada je spasиo grad od kuge), na Cveti (7 dana pre Vaskrsa - se}awe na 1629. kada je spasao grad od kuge), na Veliku subotu (se}awe na 1550. kada je svetiteq spasao grad od gladi). Za Vaskrs sa prozora Krfqani bacaju glinene }upove  kao simvol vaskrsewa i radosti.

Grad Krf obiluje venecijanskom i engleskom arhitekturom. Ima dve tvra|ave - staru i novu - koje su sme{tene u centralnom delu grada. ^uvena je Liston ulica sa mnogobrojnim fewerima. U starom delu grada najvi{e je uo~qiv taj uticaj sa Zapada. Trg Espanada je najve}i po{umqeni park u jugoisto~noj Evropi i deluje impozantno. Na ostrvu je i Akvalend (akva park) drugi po veli~ini u Evropi... Na{e slede}e svrati{te jeste krfski manastir Platitera - mesto gde po~iva veliki osloboditeq i ujediniteq Joanis Kapodistijas, guverner vlade. Nakon toga odlazimo do mesta Kanoni gde je ~uvena Vlahernska crkva u kojoj je ~udotvorna ikona Presvete Bogorodice Vlahernske i Mi{ije ostrvo (Pontikonisi). U blizini je i me|unarodni krfski aerodrom, tako da posmatramo i sletawe aviona na pistu...

Dana 25. maja odlazimo u muzej palatu Ahilion ( Ahileon) u brdu iznad gradi}a Benicesa. To je palata austrijske princeze Elizabete Sisi (prvi put posetila Krf 1859. a drugi put 1881.) 10 km od Krfa. Izgra|ena je u stilu neoklasicizma, u 19 veku (1889-1891.). Be{e ovo weno uti~i{te i skloni{te od muke i bola, od neprijatnih udaraca kojim su je sustizale du{manske ruke klete. Za ovo ostvo sudbinski se vezala i u`ivala je u {etwama po Benicesu i Mi{ijem ostrvu. Okolo palate je veli~anstevni vrt u kome se nalazi veli~anstvena statua rawenog Ahila visine 11,5 metara. U ovoj palati za vreme Prvog svetskog rata otvorena je bolnica i francusko vojno le~ili{te gde su se le~ili i na{i raweni Srbi vojnici - za nas danas ovo mesto postaje se}awe na vreme kada je ovde radila bolnica za srpske oficire i kada je bila simbol uto~i{ta za bolesne srpske oficire. U Ahilionu bilo je oko 500 bolesni~kih kreveta. U Ahilionu se stari kraq Petar Kara|or|evi} u improvizanoj bolnici prise}ao povla~ewa u kolima koja vuku 4 vola dok iza ostade mu napu{teno Kosovo, a ispred se kretala nedogledna kolona mu~enika ka Albaniji... Godine 1905. vlasnik i novi kupac Ahiliona postaje nema~ki car Vilhelm Kajzer (u mestu Perami postoji ostatak Kajzerovog mosta)...

Dana 26. maja odlazimo do Krfa, ulica Mustoksidi br. 19 (Andreas Mustoksidis, istori~ar i filolog po kome ulica nosi ime), gde je od 1993. Srpska ku}a i Muzej boravka Srba na Krfu 1916-1918. kao i po~asni konzulat Republike Srbije, sa postavkom muzeja ~iji je autor general Milorda Prelevi}. Prima nas kustos Qubomir Saramandi} i pri~a bolnu istoriju srpsku te{ku, prete{ku... Muzej prvog svetskog rata sa potresnim fotografijama, predmetima i svedo~anstvima koji ostado{e tamo daleko od Srbije da }ute i {apu}u ono {to se ovde polako daje zaboravu... Te 1915. na Krf se iskrcalo oko 150 hiqada srpskih junaka, a lokalnog `ivqa na Krfu tada je bilo svega 100 hiqada. Dnevno je umiralo 200-300 Srba. Mislili su da je ostrvo Krf "ostrvo spasa" i "bla`eno ostrvo" koje }e pru`iti ruku spasa narodu u nevoqi. Iskrcao se 18. januara 1916. prvi savezni~ki brod u pristani{tu Guvija 6 km severno od grada Krfa. Bili su puni straha, vere, nade i qubavi... Iskrcavawa na krfsko tle trajala su do 21. februara 1916.. Do tada su u krfsku luku uplovila sveukupno 43 savezni~ka broda. Verovali su da je ovo wihova druga majka koja }e umeti da obri{e suze koje su se slivale niz bleda lica danono}no... Patwa... Nepravda... Trpqewe golemo... Pogled ka nebesima... Ve~ita nade`da... Molitva neprestana... Napa}ene srpske du{e posle velikosrpskog pogroma... Brodolomnici srpski kao nekada Odisej prelazili su uzburkano more i pomislili  na trenutak da }e ovde na Krfu na}i uto~i{te i spas...  

Godine 1916. i 1917. sedi{te srpske vlade u progonstvu upravo be{e tu na Krfu. U narodnom pozori{tu Krfa (Krfsko op{tinsko pozori{te - teatar) od 19. januara 1916. pa sve do 19. novembra 1918. jeste mesto gde je zasedao  srpski parlament, a u hotelu "Bela Venecija" bila je sme{tena srpska vlada. Vlasnik pomenutog hotela be{e Janis Gazis koji na dar dobi tri srpska zeta: kowi~ki oficir Milivoje ^olak Anti} o`enio je \ovanu, profesor Vladimir Kazimirovi} `eni Sapfo, a potowi predsednik jugoslovenske vlade Milan Stojadinovi} `eni se sa Avgustom.   Prva redovna skup{tinska sednica odr`ana je 28. jula 1916.. Godine 1917. ovde je potpisan "Krfski pakt" i zakqu~eno stvarawe Jugoslavije (20. jula). Po~asni konzul Kraqevine Srbije  na Krfu za vreme trajawa Prvog svetskog rata be{e Miltijadis Margaritis. Ovde su izlazile "Srpske novine" od 1916. u tira`u od 10 hiqada primeraka, tri puta nedeqno. Posle godinu dana po~iwe da izlali "Zabavnik" - kwi`evni dodatak "Srpskih novina". [tampane su ovde  kwige i uxbenici za srpsku decu. Dr`avnu {tampariju otvorio je krfski {tampal Lancas. Ovde je osnovana i {kola za 290 u~enika i ni`a gimnazija koju je poha|alo 120 |aka (srpske dece). Ovde se slavio i Sv. Sava {kolska slava. Ogranizovana su sportska dru{tva, odr`avale su se fudbalske utakmice. Ovde se igralo i ~uveno  "kaplarsko kolo" i orila srpska pesma "Tamo daleko". Radio je i orkestar, sa svojim dirigentima i kompozitorima, a kapelnik kraqeve garde be{e Stanislav Bini~ki. Ovde su izvo|ene i pozori{ne predstave, tako da je svaka divizija imala svoje vojni~ko pozori{te. U to vreme popularno mesto za izlazak i razonodu be{e kabare "Orfeum" koje je dr`ao beogradski glumac Brane Cvetkovi}. Ovde se osniva i Filmska sekcija pri Vrhovnoj komandi. Prikazivani su filmovi, a zasluga za rad pomenute sekcije pripada pionirima srpskog filma Mihailu Mihailovi}u i Dragi{i Stojadinovi}u.

Ovde stvara svoja autorska slikarska dela impresionista Kosta Mili~evi} 1917. i 1918. slikaju}i krfske pejza`e. Ovde su neuhvatqive trenutke okom foto aparata bele`ili srpski ratni fotografi i svedoci sa lica mesta: Rista Marjanovi}, Dragi{a Stojadinovi}, Stanislav Krakov, Dragi{a Gli{i}, Miloje Igrutinovi}, Vladimir Beci} (autor ~uvene fotografije - kraq Petrova 4 vola). Regent Aleksandar i drugi srpski oficiri krstili su mnogu krfsku decu. Krfsku crkvu Sv. Nikole dobili su na{u Srbi na kori{}ewe zarad verskih treba  i tu se slu`ila liturgija na crkvenoslovenskom, tu se  ven~avalo i kr{tavalo. Date su im na kori{}ewe jo{ dve ckve - Sv. arhan|ela Mihaila i Sv. Trojice (sve ukupno 3 crkve). Mada su Srbi voleli da odlaze i u crkvu Sv. Spiridona, gde su se molili za svoju Otaxbinu i slobodu. Ovde su slavili svoje slave i preslave, svoj Bo`i} i Vaskrs, ali i \ur|evdanski uranak... Grad Krf danas je zbratimqen sa gradom Kru{evac, mesto Lefkini sa ^ajetinom, selo Agios Mateos (gde je grobqe i spomenik vojnicima Drinske divizije na imawu Janisa Janulisa) sa Prwavorom, Dasija sa Beogradom - ali su ta "gr~ko-srpska prijateqstva" vrlo "labava"...

Milo{ Crwanski ovde pi{e svoju poemu ''Serbija''. Tri najboqa romana o Krfu po re~ima na{eg doma}ina gospodina Saramandi}a jesu - "Crvene magle" od Dragi{e Vasi}a, "1915" od Nu{i}a i "Dan {esti" od Rastka Petrovi}a... Oradostilo me je saznawe da je upravo na Krf stiglo i na{e najve}e duhovno blago Miroslavqevo Jevan|eqe i da je  ta na{a bescen kwiga podelila sudbinu i patwu napa}enog srpskog naroda. Avram Levi} ({ef dr`avne blagajne) predao je Jevan|eqe zapakovano kao novac - Vladimiru Stev~i}u i Vesi Stankovi}u (prenosiocima blagajne) i strogo im je izdao naredbu da taj paket ~uvaju kao "o~i u glavi" i vi{e od blagajne same. Tako su Stev~i} i Stankovi} preneli Jevan|eqe preko Albanije i bili sa wim i u Brindiziju, da bi na kraju pristigli s Jevan|eqem u krfsku luku. Tad je Nikola Pa{i} po prvi put video Miroslavqevo Jevan|eqe na Krfu, a Stev~i} i Stankovi} su tek tada saznali {ta su to tako ~uvali i kakvu su po{iqku nosili sa sobom...

Iz Srpske ku}e odlazimo na ostrvo Vido (Vidos) 10 minuta brodi}em iz krfske luke. Krajem 14 veka ostrvo Ptihija (ostrvo zmija - tako se zvalo od 425. godine pre Hrista) dobija ime Vido po Gvidu (sinu vlasnika ostrva Pjera Malipjera). Na Vidu podignuto je utvr|ewe u 18 veku. U 19 veku razorena su utvr|ewa na Vidu, sve tvr|ave uni{tene i ostao je samo goli kamen i tako ostrvo postaje stani{te zmija... Idemo na poklowewe senima na{ih predaka u mauzolej srpskih 2 700  junaka (sa imenom i bez imena) i preko 5 hiqada onih Srba koji po~ivaju u plavoj grobnici dubokog Jonskoga mora. Prolazimo pored malog ostrva Lazareto (izme|u Guvije i ostrva Vida) gde je vr{ena trija`a srpskih vojnika. @ivotno najugro`eniji vojnici slati su na Vido, gde je radila najva`nija bolnica sa 1600 bolesni~kih posteqa (kreveta). Oni oboleli od prenosivih, zaraznih, infektivnih bolesti ostajali su na Lazaretu gde je radila infektivna bolnica...  

Na Vidu sre}emo jo{ jednu grupu koja do|e iz Srbije u pohode ovom svetili{tu velikomu~enika, ~ije je `rtvovawe vi{e nego  potresno i ~ija `rtva do nebesa potresa i najhladnija srca. Behu to potomci ratnika. Beli kameni Krst na Vidu podignut i sve~ano otkriven 17. maja 1922. (prvi spomenik na Vidu) - kraq Aleksandar Kara|or|evi} otkriva beli kameni Krst. Srpski mitropolit Dimitrije 1918. na opelu izgovara proro~ke re~i: "Ostrvo Vido posta}e za budu}e na{e sre}nije nara{taje srpski Jerusalim, zbori{te zahvalnih potomaka".   Prve `rtve sahrawivane su najpre u plitkim kamenim grobnicama na obali Vida (1 200 upokojenih), a kada vi{e nije bilo mesta i kada zemqa priobalna vidska vi{e ne ima{e mesta da primi u nedra svoja junake srpske i mu~enike, tela patnika natovarena su na francuski sanitetski brod "Sv. Frawo Asi{ki" i odvo`ena su prema pu~ini da bi bili izba~eni sa broda u gladne ~equsti najmodrijih dubina Jonskoga mora (vi{e od 5 hiqada qudi - mada se ta~an broj ne zna!)...

Gledaju}i taj stravi~ni prizor 24 leta star mla|ani pesnik Milutin Boji} napisa svoju potresnu "Plavu grobnicu" - a kasnije umire 1917. slomqen bole{}u (sahrawen na Zejtinliku, a kasnije prenet u Beograd). Ostvo koje zovu jo{ "ostrvo smrti" ili "ostrvo zmija" na kome nesre}ni Srbi postrada{e ne samo od qute rane i bolesti, ve} i od zaborava i ujeda nemilosrdnih otrovnica. Po neko drvo, kamen i gola zemqa, opomiwu da tu }uti i spava deo naroda mog i tvog. Nema re~i ni govora, jer mesto na kome stojimo jeste sveto, a prisutna je i  bojazan da se usnuli u Gospodu ne povrede ili probude. Tako je iznevereno jedno od osnovnih qudskih prava (mada ima onih koji vole da tvrde da prava nema) koje glasi  - da svaki ~ovek treba da bude ~asno sahrawen u svojoj otaxbini. Ovim div junacima na{e najslavnije herojske pro{losti ostalo je uskra}eno i nedostupno to pravo. Zato je ovo mesto - ostrvo Vido - na{ Sveti Grad Jerusalim i na{ Golgotski Krst Srпski na kome smo razapeli Hrista i svoje najboqe i najlep{e (svoju decu i junake - gotovo svoju zemqu celu), ali i na{ zid srama i pla~a kraj koga ima da kle~imo i oplakujemo gorko potowe zablud srpske i  sva otpadni{tva. Ovde treba da se zapitamo - da li smo mi ta generacija koja }e biti dostojna ove pregoleme mu~eni~ke `rtve, koju su podneli na{i pretci, na{i dedovi i o~evi? Ovo je mesto koje treba da nas sakupqa i okupqa kako nikada ne bismo zaboravili one koji su svojojm svetom i mu~eni~kom krvqu platili i pretplatili na{u slobodu zlatnu...

Kosturnica - Mauzolej izgra|ena je za vreme vlade Milana Stojadinovi}a, po projektu Nikolaja Krasnova  od 1936. do 1939. (1231 kasete pore|ane azbu~nim redom, sa jo{ 1532 kaseta bez imena u dva spoqna bo~na bunkera) - ostaci Srba sa 27 grobaqa skupi{e se na jedno sveto mesto. Godine 1940. slikar Lazar Li~inoski uradio je unutra mauzoleja mozaik "Albanska golgota"... Odlazak srpske vojske preobra`ene i osna`ene zapo~eo je 13. aprila 1916. prvim ukrcavawima  koja su trajala sve do 21. maja 1916. (tako se ni ja slu~ajno ne ukrcah "na la|u za Krf" istog tog datuma 21. maja)... U Solun je tada prevezeno savezni~kim brodovima oko 6 hiqada oficira i 124 hiqade vojnika i podoficira - do poluostrva Halkidiki... Na Krfu ostade oko 800 oficira i 8 hiqada bolesnika u bolnicama ostrvskim. Od 1985. o Vidu brine Krfska op{tina... "Pravda }e sigurno sti}i i pobediti nepravdu" - jesu re~i urezane na kivotu Sv. Arsenija (`iveo u 10 veku) koji be{e episkop Krfa (slavi se 19. jnauara)...

Dana 27. maja odlazak u manastir Sv. Paraskeve u Benicesu u brdu, 20 minuta hoda od na{e vile "Avgustine"... U popodnevnim satima odlazak do Moraitike, 6 km ju`no od Benicesa, u kome je crkva Sv. Nikolaja...

Na Spasovdan 28. maja odlazimo na zapadnu obalu ostrva, u istoimeno mesto i manastir Paleokastricu 25 km od Krfa. Manastir je iz 13 veka, a dana{we zdawe je iz 18 i 19 veka. U wemu je ~udotvorna ikona Presvete Bogorodice.  U kompleksu manastira je i mali mini vizantijski muzej sa eksponatima vizantijskih i post-vizantijskih ikona. Tu su jo{ ode`de sve{teni~ke i drugi bogoslu`beni predmeti. U sredwem veku pirati su napadali i pqa~kali manastir i tako tada{wi iguman u|e u manastir i po~e da se moli Bogorodici. Kada je iza{ao napoqe sa molitve, ~udo se ve} dogodilo - pirati i wihov brod su se skamenili na steni. Iz Paleokastrice vra}amo se opet u stari grad Krfa (koji je pod za{titom uneska od 2007.) i obilazimo svetiwe krfske: crkvu Sv. Spiridona i poklawamo se mo{tima svetiteqa za{titnika. Crkva Sv. Nikole be{e zakqu~ana (iz druge polovine 17 veka), kao i Krfska katedrala gde su mo{ti Sv. carice Teodore (ckva Sv. Spiliotise iz 1877.) prenete iz Carigrada kada i mo{ti Sv. Spiridona, ali i Vizantijski muzej. Obilazimo crkvu Pantokratora (Svedr`iteqa) i druge crkve koje toga dana bi{e otvorene - Crkvu Sv. Sofije...

Dana 29. maja odlazimo u crkvu i poklawamo se mo{tima Sv. Teodore carice koja je u 9 veku ustanovila praznik po{tovawa ikona u vreme ikonolomaca i svake prve nedeqe Velikog ^asnog posta se}amo  se ove Svete carice i za{titnice Pravoslavqa i onoga {ta je u~inila. U blizini je crkva Sv. Nikole koja bi zakqu~ana, pa po`urismo na Liturgiju u crkvu Sv. Spriridona. Nakon poklowewa mo{tima Sv. Spiridona odlazimo opet u Katedralnu crkvu gde nam otvaraju mo{ti Sv. Teodre. Vra}amo se u crkvu Sv. Spiridona i tu nam otvaraju  wegove svete mo{ti, a mi celivamo wegove svete papu~ice i glavu. Odlazimo opet u crkvu Sv. Nikole koja nas do~eka otvorenih dveri. Tu dobijamo na dar ~udotvornu ikonu Sv. Nikolaja i molimo se dugo u istom hramu gde su i na{i prognani Srbi u izgbegli{tvu za otaxbinom jecali. Dobijamo da pomiri{emo svete suze iz oka Presvete Bogorodice sa ikonostasa iz jedne crkve na ostrvu Andros, zahvaquju}i jednom Srbinu, koga nam sami Bo`iji promisao ~udesno nisposla - koji bi na{ vodi~ i koji nam otkri krfske svete tajne i mo{ti... Odlazimo daqe u crkvu Pantokratora - Svedr`iteqa. Daqe nas put vodi u Kanoni i Garica zaliv gde su crkve Sv. Atanasija i crkva Sv. Jasona i Sosipatra (10 vek u kome su freske iz 11 veka i ikone kritske {kole ikonopisa; hram je podignut na ostacima prvobitnog hrama koji podigo{e sami Sv. ap. Jason i Sosipatr). Tu se rastajemo sa na{im dobro`elateqem i putevoditeqem...

Poklawamo se  mo{tima Sv. Jasona i Sv. Sosipatra koje nam iz oltara iznosi na celivawe stari gr~ki prota bele brade (Jason na gr~kom zna~i lekar, a Sosipatr na gr~kom zna~i - koji spasava oca). Ovi sveti apostoli su iz broja Sedamdesetorice i u~enici su Sv. ap. Pavla. Oba su bili episkopi. Jason je rodom iz Tarsa i be{e episkop u Tarsu. Sosipatr je iz Ahaje i be{e episkop u Ikoniji. Kerkilijanov naslednik Davinije ubija Sosipatra, a Jason je do~ekao duboku starost na Krfu (~inio mnoga ~uda i podigao mnoge crkve na ostrvu). Mu~iteq se zvao Karijan. Obratili su u veru Hristovu Kerkilijanovu }erku Kerkiru (gr~ki Kerkira zna~i - kriva) koja je zbog vere obe{ena o drvo i umorena dimom i strelama. Sa wom je stradalo jo{ 7 biv{ih razbojnika (Satornije, Jakishol, Faustijan, Januarije, Marsalije, Efrasije, Mamije) koje Sv. Jason i Sosipatr pokrsti{e. Ovi sveti apostoli, mu~enica devica Kerkira i ostali mu~enici s wima, slave se 11 maja. Sveti mu~enici (Zinon, Jevsevije, Neon i Vitalije) svi sa Krfa primi{e veru Hristova od Sv. Jasona i  Sosipatra i skon~a{e sa`e`eni u ogwu ne odrekav{i se Hrista... Sv. Jason i Sv. Sosipatr su na ostrvu Vido jo{ 80. godine po Hristu podigli crkvu posve}enu Sv. prvomu~eniku arhi|akonu Stefanu. Time kao da je Bo`iji promisao obele`io to ostvro za mesto po~inka potowih srpskih ratnika-mu~enika. Me|u borcima ~ije kosti na Vidu po~ivaju na|oh i zavi~ajce svoje: Simeun Avramovi}, 4 puk, Gvozdac; Dragomir A}imovi}, artiq. ni{kog odr., Bioska; Milorad Vasiqevi}, redov vard. divizje, Zaovine; Miloje Veselinovi}, potporu~nik, Solotu{a; Milo{ \uri}, redov drin. divizije, Zaovine; Blagoje Jefti}, obvezn. ~in. reda - u~iteq, Dobrotin; Milan Leki}, 19 puk, Jelovik; Tiosav Maksimovi}, radn. bat., Zaro`je; Obren Nikoli}, akt. art. poru~nik, Kremna... Ve~na im pamjat!...

Na Krfu su boravili mnogi vi|eni Srbi po~ev od Dostijeva Obradovi}a koji je ovde navra}ao u dva maha (drugi put vratio se ostrvu nakon 5 godina), od na{ih kraqeva Kara|or|evi}a (Aleksandar Prvi, princ Pavle, Petar Prvi), vojvoda (@ivojin Mi{i}, Radomir Putnik, Stepa Stepanovi}), pisaca (Dragi{a Vasi}, Slobodan Jovanovi},), pesnika (Milutin Boji}, Stanislav Vinaver, Jovan Du~i}, Vladislav Petkovi} Dis, Rastko Petrovi}), novinara, oficira, advokata, politi~ara (Dimitrije Qoti}, Stojan Proti}, Milan Stojadinovi}, Nikola Pa{i}), Branoislav Nu{i} komediograf, monah Justin Popovi} koji odatle odlazi na teolo{ko usavr{avawe (Oksford), kaplar Milukna Savi} - `ena ratnik, Petar Bojovi}, major Dragutin Gavrilovi}, Draga Qo~i} - prva `ena lekar u Srbiji, Milan Nedi}, Mihailo Petrovi} Alas - matemati~ar...

U 20 veku ovde su `iveli britanski pisac Lorens Darel (posle Drugog svetskog rata jedno vreme `iveo u Beogradu) i wegov brat prirodwak Xerald. Ne samo da su oni ovde prona{li neophodan stvarala~ki mir, ti{inu i inspiraciju. Sve to ovde na|o{e i druge umetni~ke du{e - slikari, glumci, operski peva~i... Bili su to qudi koji do|o{e da vide ostvo na nekoliko dana, ali iznenada desilo se ~udo i ve}in wih ostade ovde do kraja, jer na Krfu kako neko re~e "mo`e sve da se dogodi", jer ovo je upravo zemqa u kojoj se dobija tako velika {ansa - koja glasi: spoznaj samoga sebe...

Dana 31. maja u nedequ svetu u 16 sati i 30 minuta odlazimo feribotom "Eleni" iz krfske luke za Igumenicu, uz molitveno raspolo`ewe i{~itavaju}i akatist Sv. Spiridonu i Sv. Nikolaju mirlikijskom ~udotvorcu, plove}i osun~anim plavim Jonskim morem... A tamo u Benicesu ostade leptir `uti i leptir svetlo plavi, neumorni crni mravi {to uz brdo jure, masliwaci, ~empresi, raspevane ptice peva~ice, razigrane lastavice...

U jutrawim satima, 1. juna, sti`emo u hladni i ki{oviti Beograd, a pred pono} i u Bajinu Ba{tu, probijaju}i se prema Debelom Brdu uz gustu  belu maglu...

Pred po~etka putovawa od prijateqa  dobih na dar poruku u kojoj mi poru~i{e da sve probleme i brige spakujem u staru torbu i da tu istu torbu bacim {to daqe od sebe i da se ne setim gde je... Poslu{ala sam prijateqski savet - donela  radost, ukrala  ~arobni trenutak, oka~ila  ga o srce svoje, utisnula neizbrisivi trag u du{u svoju, koji treba da je tu i da me svagda {titi i da mi daje snagu za napred i za daqe... Znam sada dobro da mi ga tako skrivenog u dubini srca i du{e, niko ne mo`e oduzeti... A ovo su samo blede i male iskre koje izviru iz dna du{e...

Ko jednom do|e na ovo "rajsko ostrvo" uvek }e te`iti da mu se vrati - glasi jedno  od nepisanih ostrvskih pravila...

НА ПУТУ КА ЕГИНИ...

У повечерје празника Светог Нектарија Чудотворца који остаде за нама пођох испред Цркве Светога Марка, из булевара Краља Александра, уз молитву Оче наш и тропар Светитељу Сави, уз благослов отаца свештеника, једногласног и једнодушнога АМИН, на пут више од три године сањан који се роди и догоди 22-ог новембра 2007-ог лета Господњег, захвална Господу и Светом Нектарију, чијим молитвама и крећем на ово поклоничко путовање које желим са вама кроз ову причу и писање да поделим. Пођох на пут из Београда аутопутем ка граду кога некада давно називаше Наисус, а данас га зову Ниш. Други велики град кроз који се пролази у овој причи јесте град Скопље, некада град Скупи, главни град римске провинције Дарданије...

Трећи и најлепши, у овој причи и најсветлији, јесте град Солун или Тесалоники, са којим се сусрећем у јутарњим сатима тог 23-ег новембра, по други пут после 9 година, где сам први пут боравила лета 1998-ог... Име је добио по жени Александровог војвде Касандра - Тесалоники (сестри Александра Македонског). Вечни град Солун основао је 315-ог лета пре Христа Касандрос (данас један од три прстена полуострва Халкидики, носи назив по  њему - Касандра). Ово је град велике културно-историјске баштине. Град трговаца и помораца. Град великх идеја и надања. Овај предивни град стар преко две хиљаде и три стотине година, називају ''око Грчке'', ''дама Медитерана'' и ''мајка народа''. Град који је извршио и још увек врши огроман утицај на све четири стране света. Име Солун добијено је од турског дефектног изговора грчког Тесалоники. Некада се дичио са својих 360 цркава, а данас их је 250...

Прво што обилазимо у Солуну јесте наше српско прадедовско војничко гробље Зејтинлик, које чува кости и прах предака, па кости и прах мога прадеде Алексе Лаловића, храброг Солунца, ратника, који се роди по трећи пут кроз Албанску Голготу, као борац Четвртог пешадијског пука ''Стефан Немања'' - Ужичког, чију сам хумку дошла да нађем. Ова прича је у славу Божију, а у спомен мога прадеке Алексе за чији се покој душе молим и кандило прислужујем о Митровданским задушницама. На списку лешева српских у ''гробници плавој'', тражим, читам имена погинулих, умрлих и несталих у ослободилачким ратовима од 1912 до 1918-е. Не успевам да пронађем хумку мог деке Алексе, вечна му памјат, јер времена беше мало, а требало је поћи даље на југ све до Атине...

Пут преко Албаније за Грчку био је тежак и страшан. Од тада па до данас остала је у народу српском изрека која гласи: ''Ко не пређе Албанију пешке, тај не зна шта је право мучење''. Шта су наше муке наспрам њихових? Ништа су, привид, лаж и магла. Зејтинлик је реч турског порекла и у преводу значи ''маслињак''. За Србе то је војничко гробље, а за нас који смо сада овде то је част поклоњења сенима око 8000 прадедовских гробова, о којима нам прича домаћин и чувар Чика Ђорђе Михаиловић. Упитах чика Ђорђа за прадеку солунца. Заједно прелистасмо две књиге али ту трага не нађох. Има још књига али журили смо даље, а ја обећах да ћу опет доћи да пронађем жељени траг. Његова стара бокељска фамилија Михаиловић чува и одржава гробље више од 80 година, које је изграђено по пројекту архитеката Александра Васића и Николаја Краснова. Површина гробља је 10 хиљада квадратних метара. Овде почива у миру и тишини око 21-а хиљада савезничких војника: Руса (400 руских царских војника), Италијана 3000, Француза 8000, Британаца 2000 и Срба око 8000. У костурници са капелом Светог Ђорђа (заштитника пастира и војника) налази се око 6000 касета са посмртним остацима Срба наших предака који погинуше на фронту, чији је патрон Свети Михаило (заштитник праведних ратника). Споменици су од мермера, земља је донета са Цера, а чемпреси су са Хиландара, прича чика Ђорђе без престанка све у једном даху, па нам чак и рецитује стихове Војислава Илића Млађег. Крипта поред 6000 остатака има и трпезу на којој су посуде са земљом донетом из: Куманова, Брегалнице, Гучева, Сувобора, Кајмачкалана и Мачковог камена, чијој годишњици и спомену сам присуствовла 16-ог септембра овога лета 2007-ог. Свештеници одслужише парастос, након чега се послужисмо житом и хлебом донетим из Отаџбине баш за тај помен. Око капеле су хумке око 2000 српских војника. Сваке године 9-ог маја овде се прославља Дан победе...

Сазнајем да међу 21 хиљадом војника почива и једина жена Госпођа Харвеј велика добротворка српског народа (сестра британског главног команданта на Западном фронту фелдмаршала Хеига). За време рата у Србији боравила је као шеф енглеске санитетске мисије, а погинула је храбро 1917-е у Битољу. У срцу ми одјекују стихови песника Војислава Илића Млађег: ''Благо потомству што за њима жали,/јер они беху понос своме роду!/Благо и њима, јер су пали/за Отаџбину, Краља и Слободу''.  Чика Ђорђе прича, а рука дрхтава моја записује да је ту и 129 војника Срба из другог светског рата. Опраштам се тешког срца и по мало тужна јер не пронађох предедин гроб.

Даље одлазимо у место Суроти у женски манастир Светог Јована Богослова где је гроб старца Пајсија Светогорца који је рођен 1924-е у Фараси у Кападокији у Малој Азији (Турска), и кога је исте те године крстио Свети Арсеније Кападокијски наденувши му на крштењу име Арсеније. Исте године досељавају се у Пирејску луку у Грчку, потом на Крф у место Кастро, па у село поред Егуменисе у североисточној Грчкој и коначно у граду Кониса у Епиру застају. Године 1950-е одлази на Свету Гору где се монаши 1954-е. Овог милог старца крај чијег гроба сада стојим и коме се поклањам упознао је 1966-е на Светој Гори наш потоњи Митрополит Амфилохије Радовић, тада још цивил. Старац Пајсије се упокојио 1994-е, а сахрањен је у овом манастиру Светог Јована Богослова у Суротију крај Солуна. Добих земљу са старчевог гроба и увесели се срце моје. Након тога у реду један по један прилазили смо на поклоњење моштима Светог Арсенија Новог Кападокијског, које миомирисаше, па ме благоухани мирис опи и целивах их чак три пута. Свети Арсеније Нови Кападокијац (слави се 28-ог октобра по старом) родом беше из Фараса. Био је духовник фамилије старца Пајсија Светогорца. Одселио се са њима на Крф и ту проживео свега 40 дана. Упокојио се 1924-е, а 1985-е канонизован је од стране Васељенске Патријаршије. Свакодневно је молитвено прочитавао цео псалтир, а нама је дао поуке у којим приликама и за које потребе треба читати одређене псалме. Након изласка из манастира послужисмо се ратлуком грчким и написмо воде питке...

Враћамо се опет у Солун у цркву Светог Димитрија. Некада црквено седиште, па потом град ранохришћанских базилика Солун је био један од центара и то великих, грчке архитектонске школе у познатом периоду развоја византијске уметности од 13 века до пада Цариграда 1453-е године. Најрепрезентативнији и најлепши пример овог типа грчке базилике са краја 5 века јесте баш ова црква Светог Димитрија у Солуну (базилика Агиос Димитриос). Црква је петобродна грађевина са широким рашчлањеним попречним бродом. Центар целе грађевине наглашавају велики лукови изнад гроба светог Димитрија. Гроб Светог Димитрија чини мала црква Светог Крста која се налази испод Часне Трпезе велике цркве. Патрон града јесте Свети Димитрије. Поклоњење светим и чудотворним моштима Светог Димитрија које почивају у петобродној базилици из 5-ог века, радост због сазнања да сам пред оним што је најлепше и најсветлије у граду (мошти светог великомученика Димитрија) и његово страдање које је везано баш за овај град - град Солун. У овој базилици одушевише ме и зидни мозаици настали у периоду од 6-ог до 9-ог века. Зато пожелех да поведем и све вас кроз ово причање на пут ка југу, ка Балкану, ка срећи и потребном нам благостању...

Свети Димитрије је био грађанин града Солуна. Потицао је из веома угледне фамилије. Славимо га 26. октобра/8. новембра. Овај дивни светитељ одбио је да послуша цара Максимијана и урадио је супротно царевим ишчекивањима. Уместо да гони браћу, он изабра да јавно посведочи Христа у граду Солуну. Такво понашање Светог Димитрија изазвало је огорчење  код околине која тешко разуме, а још теже прашта. Разјарена околина затвара свеца у тамницу хладну солунску. У тој тамници солунски страдалник Христов бива избоден копљем. Тако Свети мироточиви Димитрије постаде заштитник града Солуна. Његово заступништвон и присусто осећа се и данас, осећа се свуда. Зато га се сећамо и призивамо на путу чудесном, кроз причу и причање ово, јер светац помаже свима који му се кроз молитвени вапај обрате речима кратке молитве: ''Молитвама Светог Димитрија помилуј нас Христе Боже''. Код нас је познат овај празник и као Митровдан. О Митровдану се некада хајдуци растајаше, а о Ђурђевдану поново састајаше. И данас има хајдука. Неки су хајдуци остали без шуме и свога луга, без јатака, јер шуме и лугове посекоше тестере оштре. Поред  моштију  Светог Димитрија у истој цркви поклонисмо се још и моштима Светог Григорија епископа солунског и Свете Анисије. Умисмо се и напојисмо светом водом која је такође унутар храма. Потом смо се спустили у ранохришаћнску катакомбу која је испод храма Светога Димитрија, где су видни остаци крви првих хришћана и солунских мученика. Из Солуна одлазимо у Паралију где ноћимо...

Изјутра на дан када наша Црква слави Светог Стефана Дечанског, 24. новембра након доручка у Паралији крећемо ка Метеорски манастирима који су подигнути у 15-ом и 16-ом веку на врховима необичних стена, а по узору на светогорске манастире - бисере Атоса и његових висова. На путу ка Метеорима посећујемо Темпајски кланац и прелазећи преко пешачког моста изнад реке Пинос стижемо на свети извор и у манастир Свете Петке који је у стени. Извор свете воде дубоко је у земљи, а у малу пећиницу улази једно по једно стрмим степеницама да захвати воде која је добра за очи из малог бунарчића. На икони Света Петка је приказана како држи суд у коме се огледају очи. У капели поред пећинске цркве служила се Литургија Света, а на крају добисмо и нафору. Поклонили смо се светим моштима и чудотворној икони.

Одатле настављамо ка Трикали од које нас до Метеора дели свега 20 километра. Није никакво чудо да су Метеори највећа скупина манастира у Грчкој после Свете Горе Атоса. Заиста су ово чудесне и целом свету чувене стене, успрвне, непомичне и тихе, које попут џинова својим врховима дотичу небо у равницама Тесалије. Ово је предиван пејзаж чудесне Божије архитектуре у виду камене шуме у којој су своја молитвена гнезда свили испосници, аскетски дивови и мистици, жедни мира и спокоја духовнога. Тај мир и спокој налази се ваистину на јединственом и неприкосновено светом месту као што је светилиште Метеори, између планина Пиндос и Хасија. Грчка реч ''метеор'' значи: лебдети у ваздушном простору, оно што лебди у ваздуху, ваздушна појава. На први поглед свако би рекао да се налазе ''ни на небу, ни на земљи''.

Прво свраћамо у галерију где нас дочекују и послужују грчим пићем узо. Потом нам иконописци показују поступак израде праве грчке византијске иконе. Крајем првог миленијума овде се досељавају први монаси пустиножитељи, а монах Андроникос у 11-ом веку (1020-е) оснива скит Преображење (Метаморфосис) на Великим Метеорима. Данашње манастирске целине чине: Преображење, Варлаам из 1542-е, Свети Никола Анапавсис, Русану, Света Тројица из 1476-е и Свети Стефан.

Прво посећујемо Цркву Великих Метеора која је из 1550-е и то је триконхосна црква. Нартекс обухвата малу цркву Светог Преображења која је старија и њу је 1370-е подигао цар Јован Урош (монах Јоасаф) Палеолог, последњи Немањић (син Душановог полубрата Симеона Синише Уроша) цар српске државе у Тесалији.  Поклањамо се моштима последњег Немањића Светог Јоасафа и његовог духовника Светог Атанасија. Ту су још и три чудотворне иконе Пресвете Богородице којима се такође поклањамо. Обилазимо и трпезарију са старим предметима која је данас најлепши црквени музеј Великих Метеора. У доба српске власти око 1366-е живописана је пећинска црквица манастира Сретења на Метеорима, а задужбинарско је дело јеромонаха Нила. У манастиру Метаморфосис је фреска Светог Атанасија и Светог Јоасафа Немањића из прве половине 15-ог века. Из насеља Кастраки пружа се предиван и величанствен поглед на стене Метеора.

После Великих Метеора пут нас доовди степеницама стрмим до капија женског манастира Русану који је посвећен Светој Варвари. У манастиру је и света вода коју писмо и којом очи умисмо. Сестринство нам изнесе ратлук којим се послужисмо. Са Метеора крећемо ка Атини. Увече стижемо у Атину, главни град Грчке, а од давнина град науке, философије, уметности, лепоте и мудрости, у коме и ноћимо...

Атина је метропола са најлепшим трговима и по први пут сам овде у четвртом великом граду у причи мојој - надасве највећем грчком граду. Чувен је Акропољ (Аеропаг), Аресов брежуљак, где је био смештен највиши суд Атињана, који тако сија у ноћи овој мало подаље изнад хотела у коме сањамо најлепши атински сан. У 3-ем веку по Христовом рођењу Атина је дала велики број мученика за хришћанску веру. Године 230-е по Христу у Атини борави и пише 5 књига чувени Ориген, али и Свети Григорије Чудотворац. Атина је град класике, културе, старине и учености. Цар Јустинијан 529-е укида антихришћанску и многобожачку Атинску Академију. У Атини се налази Византијски музеј у чијем поседу је чувена икона Светог Архангела Михаила из 14-ог века, а спада иначе у ред икона цариградске школе...

Изјутра у недељу свету на дан Светог Јована Милостивог 25-ог новембра крећемо ка луци Пиреј где се укрцавамо на трајект у 8 сати и пловимо сат и 15 минута ка острву Егини на којем је био епископ Свети Крисп један из броја седамдесеторице апостолских мученика (слави се 30-ог јула по старом календару).  На трајекту читам акатист Светом Нектарију и радујем се сусрету. Прате нас галебови, а запљускују таласи Егејског мора плавог у јутарњој магли. На Егини поред горе Паљохорон где је некада било седиште егинског епископа, на месту Ксантос 1904-е оснива манастир Свете Тројице и за прву настојатељницу поставља своју духовну кћер слепу монахињу Ксенију, Свети Нектарије Егински Епископ Пентапољски Чудотворац (слави се 9/22. новембра). Крећем са неописивом радошћу на поклоњење моштима светитеља који се роди 1846-е у Силиврији, у Тракији, а крштено име му беше Анастасије. Крећем код онога чије ме житије толико дирну свих ових 5 година у назад, јер из његовог житија сазнадох колико га само опањкаваше, па чак му и епископски чин одузеше, неправедно одбацише и протераше из Египта у Атину, у којој такође не налази разумевање. Био је путујући проповедник, прогнани архијереј, управник богословије. Године 1908-е прелази у Егински манастир као духовник и свештенослужитељ, где пише песме и књиге. Опет долазе клевете и понижења, али ћутањем и дубоком молитвом Свети Нектарије побеђиваше људску злобу. Упокојио се 1920-е на Егини. Бог га узвиси и прослави, јер 1961-е би проглашен за светога од стране Цариградског Патријарха Атинагоре. Постао је Чудотворац који исцељује болест рака, ђавоиманости, нервна и душевна обољења. Ава Јустин Ћелијски о њему записа да је ''исцелитељ свих понижених и увређених''. Ученик Светог Нектарија - архимандрит Амфилохије Патмоски послао је једну честицу од моштију светитеља егинског Нектарија Ави Јустину у манастир Ћелије и дан данас ту се налази и благослови све ћелијске поклонике...

На светом острву Егини родила се и преподобна Атанасија Игуманија Егинска (слави се 12/25. априла), која се упокојила 860-е, а прославила се даром великог чудотворства. На овом дивном острву живела је и велика подижница преподобна Теодора Солунска (слави се 29. августа по старом), која се упокојила 879-е. Овде је био и архиепископ Свети Дионисије Закинтски и као митрополит се подвизавао, чији пренос моштију славимо 24-ог августа по сатром ( а мошти су му пренете са острва Строфадон на родно острво Закинт у Јонском мору 1716-е). Главни празник овог светог обележава се 17-ог децембра по старом.

Стижемо пред крај Свете Литургије. Поклањамо се честицама више светих које почивају у два кивота. Овде је данас торжествено јер је празник Светог Ваведења (Грци су прихватили нови календар). Након литургије поклањамо се моштима Светог Нектарија (кивот а до њега митра са главом светога). Толико сам одушевњена да сам их целивала око 7 пута у току дана који проведох на острву. Птице су појале такву мелодију коју никада и нигде више нисам чула до само ту на Егини крај светитеља изнад чијег кивота мноштво зажижених кандила гори, док испод полијелеја молитве своје у тајности срца збори јато поклоника. Све што се пожели испод тог лустера ваистину и буде, јер то је полијелеј који је светитељ великим чудом добио.

У близини је и манастир Свете Екатарине у коме су светитељкине мошти  којима се поклањамо. Преко пута је и црква Светога Николе у којој су чудотворне иконе Светог Николе, Светог Спиридона и Пресвете Богородице, као и кивот са честицама више светих. Били смо сведоци пројављеног Божијег чуда пред иконом Светог Спиридона која је насликана бојама на дасци. На икони се види како светац Спиридон отвара и затвра очи на очиглед свих и како преврће зеницама. Свештеник нас је помазао пред иконом са уљем из кандила које неугасиво гори пред иконом чудотворном. То уље добисмо уз благослов понети кући. Враћамо се у манастир Свете Тројице и моштима Светог Нектарија. Поклањамо се свечевом гробу, пијемо са извора свете воде и точимо је за оне које остависмо кући да је и они пију. Обилазимо свечеву келију: кревет, софе за седење, читање, молитву и одмор, гледамо папуче и ствари које је носио, видим морске сунђере и шкољке које је радо чувао, гледам бокал у који је воду сипао да бих се њоме умио, салон у коме је поклонике и духовна чада примао, стари дрвени зидни сат, иконе пред којима се молио, књиге из којих се учио и које је радо читао...

Силазимо потом стазом до велике и нове цркве Светог Нектарија у којој је кивот са честицом свечевих моштију. Свештеник над кивотом чита молитву и помазује нас по челу уљем донетим из Русије из кандила Свете Ксеније Петроградске.

Са Егине уследио је повратак у 15 сати трајектом до атинске луке Пиреј. Пре укрцавања на трајект посећујем малу белу цркву са плавом куполом у самом пристаништу посвећену Светом Николи заштитнику путника и морепловаца. До Пиреја хранимо мрвицама хлеба јато галебова који нас прате на сунчаном правом летњем дану. У души ми острво мило и светац молитвени заступник пред Господом. Ништа ме до сада тако не одушеви као сусрет са острвом и светим Нектаријем. У очима, у души, у срцу, у уму, носим острво, светитеља, таласе егејске, сунце што ме греје, ветра и јато галебова и настављам путовање из Атине у 16 сати и 15 минута даље ка Паралији, Солуну и Београду...

Изјутра на дан Светог Јована Златоустог 26-ог новембра у Београд стижемо у јутарњим сатима негде око 8 сати и 30 минута. Утисак који се оте на крају овог ходочашћа био би: најлепше је поћи у поход путевима велике славе, али и страдања, у сретање са славним и чудотворним светитељима, али и светињама сестринске нам земље Грчке, у походе кроз манастире Грчке који исцељују и чудотворе, у земљу светитеља и чудоворних икона, у земљу великих чуда и подвижника, у земљу великог, рекла бих највећег православља, на које не умемо да се угледамо и у коме не умемо да се огледамо...

                       

МРВИЦЕ ЖИВОТА...

Дани септембарски... Чудесан мирис сасушених лековитих трава... Мирише биљна мешавина за инхалацију... Мешавина за инхалирање... Померам полагано непремостиве миришљаве границе... Јесен полако над прозујалим летом, по заслузи тријумфује... Дани први септембарски, осунчани и благо ветровити...

Случајно, под руку ми јуче дође и књига под насловом ''Хадријанови мемоари''... Тако да се зна – сада читам то штиво... Но, пре овог наслова прочитах и књигу под називом ''Сјај у оку Звезде'''... Са читањем ''Хадријанових мемоара'', као упоредо и са вађењем омиљених ми цитата у једну свешчицу, заврших дана 11-ог септембарског...

Кад не читам, пређем тек по који километар... Па тако данас, дана четвртог, септембарског, избројих укупно - километара 2396... Почех далеког 16-ог марта - кад се само сетим и присетим... Просто не знам, да ли беше тако далеко или као да јуче све беше... 

Ближи се и дан 13-ти, септембарски, када ће мој првенац, мој најдражи блог – МАЛА ИСКРА – веровали или не, прославити свој први рођендан... Тако да ће моје блогерско чедо коначно проходати... Срећни први кораци... И да Бог да, да буду лаки, без спотицања и без незгодних падања... Једино жалим што нећу имати приступ, како је почело, мом омиљеном блогу, још дуго дуго...

Оно што морам прибележити је следеће... Тог дана 13-ог септембарског – десио се тај пљусак кишни, та преконасушна киша, која је падала као никад, тако благо и пријатно... Падала је кроза целу ноћ, све до јутра, које освану сиво и прохладно... Прашина је угушена, а трава жедна наквашена...

Јуче сам се коначно опростила од моје велике највеће и љубави и пасије... Тако сам примила по мене не баш пријатну вест... Мој фотоапарат – не може да се поправи... Сада почива на полици некој и чека своју рециклажу... А ја без фотоапарта – као саката... Но, све је то материјално, али ипак малчице боли... Нека, смо само и једино живи и здрави... А кад већ нешто мора да пукне – нека пукне фотоапарат... Но, ја ипак признајем гласно – много ми недостаје фотоапарат... И то тек увиђам како дани септембарски одмичу...

Нешто размишљам и питам се онако у себи, као и обично, па кажем - смешни су људи који мисле да постоји лек, којим се да изагнати из срца, наталожен и нагомилан бол... Такав лек не постоји, али постоје они који су се својски потрудили да некоме бол дубоко што дубље у срце засаде... А кад чаршијом, можда чујете да је неко полудео, добро се присаберите, ставите прст на чело, па се упитајте – да можда неким несрећним случајем од преголемог живог бола није полудео???... Свако полудети може – не дај Боже!!!...

Ја ћу се после свега горе реченог, добро искашљати, к`о права јесења киша, које нема ни на помолу, иако ми јутрос све нешто мирислао на кишу... Само не знам, да ли ће те и ви, драги и уважени пријатељи???...

Но, већ на пређеном 2 хиљаде и 4 стотине 20 и другом километру, лепе вести у најави, а за који дан и на јави... Стиже нови фотоапарат, а за све као и увек благодарим до неба мом тати... И биће друге марке ''панасоник'''... Имаће чак 14 мегапиксела... Ништа нисам тражила, а ни бирала... Већ 11-ог септембра фотоапарат стиже... Но, да ли ће тако и бити???...

Коначно је данас пала и та јуче намирисана киша... Само што је негде попрнула цесту, а негде је богами била провала облака... Но, ја прођох нових километара 13, а киша ме само на неким деоницама благо окрзнула... Имала сам среће па не упадох у тај луди кишни облак... Грмило и севало... Дуго се нису чули удари грома у мом крају...

И у плућима лакше... Лакше се дише... Нађох у неким белешкама, да ме је баш и прошле године у исто ово доба мучио исти симптом, да не кажем – септембарски синдром... Но, хвала Богу, све прође и у заплећак оде... Бићу мирна 365 дана... Тачније речено - бићу коначно мирна и спокојна све будуће дане живота мога...

Мало сам тумбала ствари и опет направила нови распоред у радном кутку... Гле чуда – одмах неки неочекивани помаци (нисам све испичала)... Чувам за јесен приче нове... Но, чуће се добро... Све у свему ја сам данас опет неизмерно – срећна, а то не значи да ћу исто осећање узгајати и сутра или прекосутра... А ви???...

Све у свему... Пишем у тренутку неизмерне среће... И по киши пређем километар још који, па тако данас збројим 2448 и невероватних 89 пута до Перу..а...

 

Дан седми септембарски зачињен новим мрвицама живота... Кува се по друга тура ајвара и пекмеза... Данас ме цеста није видела... Пеку се и црвене паприке за замрзивач... Биће зимнице и за извоз...

После пређених 2474 километра и јубиларног 90-ог похода добро познатом трасом, бицикла се покварила (додуше ситан уобичајен квар – проклизао леви мењач и оно чангрљање у левој педали – које сам регистровала још ономад, али сам чекала још неки квар, па све ђутуре да санирам)... Но, све ће се то брзо санирати, као што је и било... За само пар сати чекања – бицикла опет к`о нова...

Пре свега тога оставила се у тегле и шарена салата... Јуче сам направила  и колач ''Милк шните'', а тек сам га данас исекла и пред посетиоце изнела на посужење... Овога пута увила сам све у ролат, што се показало као боља и на око лепша варијанта... Кад би усликала и показала слику - неко би одмах пожелео и слику да смаже – како овај брз, а укусан колач иначе изгледа и јесте...   

Ако ми здравље и време буди ишли на руку, за 20-ак возних и клизних дана, већ ћу моћи да се похвалим са пређених 3 хиљаде километара... Мало ли је???... Све је добро док човек има чиме да се хвали, дичи и поноси... Ја ето тако, хвала Богу имам – јесте да су мрвице – но само моје -  МРВИЦЕ ЖИВОТА...

И кад се смрве МРВИЦЕ ЖИВОТА, примим вест да фотоапарат неће стићи, јер га сада наводно нема – уствари поручена су 2 комада, а гле чуда само стиже један и тај један није мој... Без журбе, нешто касније, пошто тренутно имам пречи план да остварим – купи ћу апрат, на неком трећем месту... Мало ћу позајмити од мени блиских људи фотоапарат који им и онако стоји на полици... Направићу брдо снимака и терти даље...

Додуше, пређох тачно јуче 10-ог септембра - 2 хиљаде и 500 километара и ту стадох... Ни то није случајно, већ добро и унапред смишљено... То ми је нова тактика... Опет имам пречи план и недам да ми га било шта и било ко поквари... А једном и недавно јесу...

Дан 12 септембарски мени веома важан, јер су ме некада давно на овај дан крстили... Дан у који прелазим и 2526 километара... Дан у коме очекујем укључење на мрежу... Но, како кажу – пусто обећање, лудом радовање...

И да све не би било тужно и ружно, опет у шаке књиге исте старе, некада давно прочиатне... Некако се баш тако осећам, па није случајно што од синоћ већ крај главе држим и читам књигу под називом ''Религија Његошева''...

    

ИСЕЧАК ВЕЧНОСТИ...

Трепераве звезде, у ноћи младог Месеца,

тражим испод камена, док искрсла искра –

ова једна мала, у додиру с` вечношћу,

музику неба, опет ко исечак вечности,

у ноћи младог Месеца, у ноћи без сенки,

кроза слике ка јутру белом, кроза црне

позлаћене шуме, према рујној јесени

одзвања, на душу озеблу лепљиво прија...

ОБРИС ПЛАВОГ НЕБА...

У плавим леденим

Горским очима,

Кристално чисте

Обрисе неба, у

Њима траже, док

Над језером

Мирно, сагињу

Криве  главе...

НАЈСВЕТИЈА МАЈКО, ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ...

Најсветија Мајко, Пресвета Богородице – заштити ме од злих демонских страхота... Заштити ме од стравичних ужаса и приказа... Избави ме од најцрњега врага... Избави ме од најгорега краја... Стопе моје грешне мале брзо успокоји... 

Најсветија Мајко, Пресвета Богородице – спаси ме од вражијих подвала... Научи ме да разлучим добро од злога и палога... Сачувај ме свагда, док кораке моје грешне и мале бројим...

Најсветија Мајко, Пресвета Богородице – помози ми да издржим ударце нове... Смилуј ми се и кад ме ноћна тама сколи... Даруј ми просветљење срца... Допусти ми да Те молитвом немом у немоћи зовем...  Покажи ми куда да проспем нове кораке моје грешне и мале...

Најсветија Мајко, Пресвета Богородице -  допусти ми да Ти молитвено слово мало стихотворим, са дна грешне душе, што једино ћутање у осами воли...

Најсветија Мајко, Пресвета Богородице -  прими молитвене речи моје мале, мало пре изречене, нечујно, у тужно радосном срцу...

Најсветија Мајко, Пресвета Богородице -  опасај ме Твојим Вечним Добром... Опасај ме Твојом надумном Снагом... А на крају избројаних корака, грешних мојих малих, здравље ми у неке будуће дане, пред престолом Христа Спаситеља, измоли Најсветија Мајко, Пресвета Богородице...

Амин!