POETSKI MUZIKALNI ŠAPAT NA UŠTAP...

Uskoro za samo nedelje 3 dolazi onaj napredak, ako ništa bar u pomeranju sata unapred i produženim danima sa mnogo više Sunca i dnevnog svetla... a to se zove PROLEĆE... Otvorih prozor da istresem mrvice sa stolnjaka i spolja još uvek hladnoća reže sa brda naših i pomislim sneg kao da će iznova pasti... I kakav spev ispevati o stogodišnjici rođenja velikog Din Martina, koja pada ove godine tamo na početku juna... Dana sedmog... Bežanje od svojih "problema" ako su neke svakodnevne nedaće tako grubo imenovane, jeste trka u kojoj ti nikad ne pobeđuješ... UVEK se SMEJ više nego što plačeš... I ZNAJ... DAJ više nego što uzimaš-primaš... VOLI više nego što mrziš... A AKO ČEKAŠ OSOBU KOJA ĆE SPASITI TVOJ ŽIVOT, TI SAMO TREBA DA POGLEDAŠ U OGLEDALO... to si ti sama... AKO ŽELIM DA SAM VOLJENA KOLIKO JESAM, JA MORAM BITI VOLJNA DA VOLIM DRUGE ONAKVE KAKVI JESU... Hahaha... Obično nas primete kada počnemo da ličimo na te što nas nazovi vole... Kad ponestane dobrih i lepih reči, plašim se isukaćemo mačeve oštre i dvoboj časti može da počne... I ZAPAMTI OVO, AKO SI BILA OMRZNUTA, BIĆEŠ TAKOĐE I VOLJENA... MIR POČINJE KAD SE OČEKIVANJE ZAVRŠI... Poštenje je mnogo više od ne laganja... To je istinito govorenje, istinito pričanje, istinito življenje i istinito voljenje... OSEĆAM DOBRE STVARI U VEZI MOGA JA DANAS... Ja večeras nisam mnogo rečita, ali sam jednom dosta prevodila sa engleskog... i tako iščitavate ove mudrosti zbog svog tog mog neznatno malog ali učinkovitog prevodilačkog truda... Ja nisam autor ovih lepih rečenica... Mada treba dokučiti šta ovde ima i moje... Cenite ovaj dan... Nešto veliko stiže... Da li ste spremni da budete deo toga?... Napište DA ako jeste... Ja više to ne ispisujem i slabo verujem u afirmacije ovoga kova... Kad porastem - biću vukodlak... Poraženi ili šah-matirani ljudi ponajčešće i ponajviše životare od mrvica izbledele stare slave... Pokatkad samo treba promeniti ploču i eto već, lepši dan se stvara... Poezija jeste najdivniji muzikalni šapat i najbolja pedagogika ikada... Kako prepoznati alapaču ili tračaru???... Obično sede u krugu, dve po dve i šapuću u društvu... I obično se smeše... A i mogu se razmazati brzo poput jetrene paštete... I tu nema društvene štete... Takve tete treba proterati u štenare... ili da malo bolje oribaju svoje wc šolje...  Da bi nešto zavoleli, recimo stih poezije, potrebno jeste da bar delić ili zrnce sebe vidimo i prepoznamo u svemu tome... Istinski živimo i odživimo svaki onaj sveti dan, koji bez mnogo lickanja i ukrašavanja postavimo na kolosek kolotečine prave, a to svaki božji dan - sve iznova i iznova... Život je pesma, koju pesnik (poeta) vešto peva, puna emocija i paperjastih osećanja, pa i snova, a tako malo običnim, prosečnim i dosadnim ljudima znači... Ima li večeras poetičnih slova u meni, tog malog zrnevlja tek probuđenih reči na koje se pesnik u snovima podlakti, pa mu se tako i svaki šapat pozlati... O, ima li lepih želja i ptica u letu ili je i ovaj trenutak skliznuo niz veliku brzu reku... strmoglavo u liticu... Dobro je kad nas neko priupita nešto što je nastalo pre godinu dana i dobro je što u toj upitanosti posve zaboravan čovek kao što sam to Ja bila danas, počne da odmotava svoje klupko i svega se najedared seti i kao da opet samoga sebe u onom istom ogledalu vidi... Kako sedi, lista, čita, piše... Poezija jeste najfinije tkanje duše... Poezija jeste duša proze... A te 2014-e nabasala sam na najgenijalnije stihove ikada... Poslušajte kako to moćno zvuči... "Mudrosti, jači će prvi posustati!"... "Kad mastilo sazre u krvi, svi će znati Da isto je pevati i umirati"... "U tuđem smo srcu svoje srce čuli. Isto je pevati i umirati"... "Što je visoko, iščezne, što je nisko istruli" - nikad i ničim prežaljeni Branko Miljković... Spadam u onu tešku kategoriju - koji sve vole, al nikoga ne pozdravljaju... niti se sa svima zdrave... a još manje pobratime... Ja sam slomljeno krilo... al znam da letim i tako... Hoću da se osećam dobro i lepo... I nikad se ne predajem - izrečeno 2013, a šta li mislim ove 2017-e bolje da se ne sazna... Odustajem... Moja smelost ogleda se u tome da ti istinu sručim u lice, u brk... Moja priroda je takva dok besedimo da ti gledam pravo u oči... Moja prepoznatljivost ogleda se u tome da ti kažem sve što i mislim... Aj...Aj...Aj... osećam se kao čudovište iz Lok Nesa... Obično se usude da nas ocenjuju i vrednuju, oni malo vredni... da ne kažem - bezvredni... Mene obično drugi proglase za budalu, a srce mi tačno kaže i pokaže - šta i kako... Srce nikad ne laže... Prozrem odmah ljude koji pokušavaju jednim lajkom moje prijateljstvo da kupe... Razumeti danas nečije ponašanje, slično je bezuspešnom pokušavanju, da se odgleda montirani TV snimak sa opasnom greškom... Ja mogu - šta li me to sprečava da ne mogu da budem Lok Nesi???... Svakog dana, svakog momenta - muzika igra odlučujuću ulogu u svakom trenutku moga omalenog života... Ne znam što to neki ljudi umisle ili pomisle kako tobož nekuda treba da odu iz naših malih života i životića... A kad smo ih mi to zvali ili pozvali???... Jesam i to 100% u pravu... Samo teško mi to prizanju drugi... A kad priznaju bude kasno... Нит сам за грех, а још мање за смех... pa tako ne ispih vina crnog, a ni belog čašu... Slažem se sa Garfildom... I ja isto činim tako... previše dobra i previše loša, kad ozlede onoga koji je dobar...

MOJA ŽELJA ZA TEBE

Kada si sam želim ti ljubav. Kada si u tuzi želim ti radost. Kada si u nevolji želim ti mir. Kada su stvari komplikovane želim ti jednostavnu lepotu. Kada su stvari u haosu želim ti unutrašnji mir. Kada stvari izgledaju prazno želim ti nadu... Dakle želim ti sve isto što i samoj sebi...

NE KOMPLIKUJTE ŽIVOT

Neko vam nedostaje? Nazovite ga... Hoćete nekoga da upoznate? Pozovite ga... Želite biti razumljivi? Objasnite... Imate pitanja? Pitajte... Ne volite nešto? Recite to... Sviđa vam se nešto? Navedite... Hoćete nešto? Pitajte za to... Volite nekoga? Recite mu... (ja se u ovome nisam snašla, a možda Vi sigurno hoćete)... Lepo zazvuči, dok mojim srcem Poezija ne prostruji...  I baš večeras lepotom svojom pokosiše me stihovi što slede...

"Zar iz kosmičkih može daljina jasno da se čuje kakvu zaveru mali moj mozak kuje?Poezija, ah, esencija svih dela, u njoj je strast moja cela, ja sebi kažem: obuzdaj je, pokosi je, neka tajna pevanja ostane crvić u duši! Ali, svako slovo stiže u dosije, mikrofoni imaju magareće uši! Ispod čistog veša, ispod krvi, mesa, zapravo još dublje, leži mi nikad operivo rublje, ruska značka sa revera snima, na kragnu prikačena stenica, sa neba dirižabl!" - Vojislav Despotov...

"Kovači sveta bacajte čekiće! Glava me boli od vašeg kova! Nek novi majstori preuzmu posao i nek se rodi vaseljena nova! Za nove lovce nova i lovišta - bolje biti i miš no ne biti ništa. I grickati zrno ječma i pšenice, i krvlju mačke umivati lice" - Branislav Petrović...

"Slobodu primah kao ropstvo, a ropstvo kao slobodu, Prosjak koga časte sve boljim i boljim jelima Ne dajući mu ono prvo i najprostije. Što nuđah, niko ne htede. Podlosti, Ti si mi urezala tu crtu podno lica. Budućnosti, prazna si i bez znanja. Onima kojima si potrebna poklanjam te, prošlosti. Ja sam niko i nigde, i postojim kao klica Iz koje se začinje radost nepostojanja" - Milovan Danojlić...

"Zapalite mi vatru na grudima U čeličnu užad udove okujte Zakopajte me živog sa mrtvima Iz vlažnog groba ropac moj ne čujte Jaučem, izrod, i sviram kroz zube Jauču kosti ječi sav moj darmar Dva odojčeta u meni se ljube I bezumnu igru igra svaki damar" - Iz "Balade opiranja" (Milovan Danojlić)...

"Poeta razmatra tu novu metafiziku. On ne vidi ni Boga ni Kornjaču, jer su oboje Iluzija, baš kao i on sam koji o sebi razmišlja kao o sjeni koju je Bog pokrenuo prema onome mjestu koje je najpogodnije za zasnivanje poetike"- Marija Čudina...

ТАЧКА ОСЛОНЦА...

Прожима ме осећање унутрашње, тек као бледолики одраз непосредног утиска без некакве тежине и данас у мени, као пратећи изазов пред трачком живота, тек повремено што јесте певљив од усаглашеног Духа...

Спутане слутње губитничке надносим над овом водом преко заветрине стално несвесна или превише свесна, па опет обојене акорде налазим у лепоти неодређеног наговештаја да потврдим опсервацију стихијског самоуништења...

Пролећне мотиве распоређујем по скалама, што су још по укусу свом строги као оне тачке ослонца, док из ових рањених праменова срце напрсло од бола беспрекорно уклапа беспрекорну безличност у нама...

Киша ће опет пустошити заточена размишљања, а сваки зрак Сунца појачаваће убога ћутања и распета јецања кроз црне тишине у којима умире акустика и казивања ова нам лишена људског сентимента...

Опада страх и смрт у свакој супротности, а заспали песимизам што размиче црту наше пролазности, док привиди трошни остају безгласни и тужно прегажени, као потонули одсјаји комета пред муком глувих зора...

И на крају без видних суза и рана, неограничено ће одважности мук и смелости хук разабрати ужурбана казивања, како то беше последњи шапат неумитног рата у нама... 

MONOLOG OVE JEDNE MALE MONADE...

Nikad nije rečeno mnogo, ali uvek jeste rečeno malo i život je upravo tako ustrojen i uređen, pa što pre sviknemo na to ostaje manje prostora za žal, pa bolje oko vrata nabaciti neki predivan šal... Prvi put sam ispisujući ovu svoju misao stavila svoju prethodnu rečenicu, sa kojom i započinjem večerašnji monolog, pod znake navoda, kao da su to misli tuđe ili neki smisleni citat, koji je baš meni u datom momentu odjednom postao neizemrno važan... Sve sam danas samo ne zbunjena... Samoprekor je teško stanje, ako ne i stvar i sa time ne bi trebalo svoje vlastito biće nipodaštavati više... Patetika nam neće vratiti uzaludnosti naše vrenje, kao ni svo ono promašeno trenje o života nam ovoga kamenje... I ma šta god činili ili još bolje ne činili, vazda smo nedorasli putokazima, kao i "izazovima"... I stoga uporno se vraćam u onu pesmu, kako bih baš u rečima pesme te oparala dušu...   Žena je nezustavljiva nakon što shvati da Ona zaslužuje bolje, tek u smislu da baš nešto više mnogo i ne mari i biće da je odricanje od skoro svih ovozemaljskih želja učinilo svoje...  Možeš se izvinjavati iznova i iznova, ali tvoja dela se ne menjaju zlikovče, tvoje reči postaju bez značenja... Jaka žena zna da Ona zalužuje bolje i neće se namiriti mrvicama... Ako te neko ne ceni, vreme je da odeš... On se neće promeniti, ali ti hoćeš... Ponekad kad se sklonim u stranu, to je zato što sam Ja izgubila moju toleranciju za ludost i dramu... DRAGA LEPA TI, Zapamti, dobre stvari traže vreme... Ostani pozitivna i jaka... Sve će biti u redu... Čim odstupim 3 koraka od dobrog početka, uvidim koliko je ukus pobede blizu... a sav taj napor volje nije za kukavice i slabiće... nije ni za obeshrabrene... samo jeste za žilave, izdržljive i snažne... za jake... Vrlo je važno odrediti granicu i biti siguran da će je drugi ljudi poštovati... Ne dozvoli ikome da te pomeri bez odobrenja... Danas, odvoji vreme i upravo misli kako je sve dobro u tvom životu... i ne dozvoli da te neko "zaplaši" ili "zapraši" kineskim horoskopom za 2017-u godinu... Nije sebično da radim samo ono što je najbolje za mene... pa da dovedem pod sumnju i sav  taj "pozitivizam" neke uzvišene dimenzije pete... Umesto da se vraćate u prošlost i pitate šta vas je to tako vuklo niže i naniže, čak više nego što treba, okrenite se ka ovome ovde i sada, pa čitajte šta vas inspiriše da razmišljate o iskoraku unapred i šta je to što vas izvlači i vuče u napredak... Poezija... Odricanje je ključ uspeha... lažu ako drugačije kažu... Bez žrtve nema spoznaje iskonske i prave, koliko smo uistinu jaki i snažni... I zaista bez muke, nema nauke... Sinoć sam to spoznala... navali u par momenata takva sila mučnine, da natera čoveka da uzme bilo šta pa samo jednu kašičicu meda... samo da prekrši program... no, ako izdržite taj udar i otrpite stojički, očas posla sve prođe i umine i više nema potrebe ni za kapljicom vode... samo je važno istrpeti taj udara, a posle izrastete posve novi... i jako je važno ne uplašiti se, pa kad i srce štrecne... pritisak opadne... a pulsa gotovo da nema... sve se brzo normalizuje... stabilizuje... kakvo dragoceno iskustvo... kako je važno biti disciplinovan i odricati se... Izgled ne znači sve... Ja rađe volim imati lepu konverzaciju (razgovor) nego zgodno lice da ga gledam... Prvo se zaljubi u svoje Ja... Igraj u bašti ljubavi... sama... Ja prihvatam moje Ja bezuslovno upravo sada... Samo zato što je moj put drugačiji, to ne znači da sam ja izgubljena... Da, ja sam po opisu stara duša... Ponekad Ja moram da setim sebe da ne moram da radim ono što svi drugi čine... Počesto apsolutno nezanimljive "ličnosti" prepreče nam put, no takve treba vešto zaobići, preskočiti i ignorisati... Jednom rečju - oduvati... Andrić: "On je ostao nepokolebljivo veran svome načelu; da nekolicini moćnih, koji su na vrhu, treba dosledno i bezobzirno laskati, a svemu ostalom pokazati samo silu i prezir, jer se Turci boje samo onoga ko se ne boji i zaziru jedino od jačeg od sebe. Takav neljudski život odgovarao je potpuno njegovim shvatanjima i navikama". "Javljao se strah od novih nedaća i neuspeha. Ali sve je to danas dolazilo kao prigušeno i daleko, ka neminovan deo života u kome se, po nerazumljivoj računici, usput, i gubi i dobija". "...jer ljudi nikada neće prestati da traže i žele više i bolje od onoga što im sudbina daje". "Čovek sa kojim se praštamo, i to ovako, manje-više zauvek, čini nam se mnogo vredniji i dostojniji naše pažnje, a mi sami osećamo se mnogo sposobniji za izdašno i nesebično prijateljstvo nego što u stvari jesmo". "Mehmed-paša zna da je to oduvek i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u međusobnoj borbi velikih". "Zaista, ništa ne može tako da nas prevari kao naše rođeno osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva sa tokom stvari"... Звечарка звечи репом... Неко звецка револвером... А ја напишем добар статус... И мени буде много лепо... Блажено стање или нирвану, Човек постиже управо онда када изговори три речи: "НЕ ЗАНИМА МЕ"... Zabeleženo sa današnje vožnje 2013... Važno da je počelo... Trava tek izbija... Kamenje je na svom mestu... A reka Drina mutna ko oranje... Sunce sija visoko... Kormorani nadletaše, ali ja ih pustih neka uživaju u svojoj slobodi... Sve u svemu - dan prijatan i posve radostan... Prava nedeljna idila... Ptice cvrkuću - PROLEĆE stiglo 2013...

"Ја сам увек била само угрожена јединка

између живота и смрти сенка сенкине сенке

и никада ме нико није штитио ни бранио

а сама себи била и путоказ и животни саветник

да не залутам у мору забрана закона и прописа

Боже какав је то терет на плећима песника

који у сваком часу све виде чују проричу судбину свог рода

а ја једва да прокљувим шта се са мном збива

у овом замршеном и недокучивом животу

Па ни то нисам најбоље схватила

нити ћу до краја живота сагледати све до танчина

Барем када бих успела да докучим

из какве сам то таме и каквих вртлога доспела

у ове немирне просторе на рубу рубова историје"

Флорика Штефан

"Патетична песма"

Нови Сад, 31. март 1997.

"Сад без оченаша смишљаш нову веру,

но ништа твој напор не вреди,

не ради се о милости ни о греху -

одговор се крије једино у значењу боја

о којима ти појма немаш.

Каква брука!

Промашаји у животу су ситница

према овом како си сад сметен

иако си све платио за свој пролаз.

Шта ће се збити с тобом

који ни А не умеш да кажеш на том путу?

Стојиш усред смрти као кретен!"

Миодраг Павловић

...

"На језеро сам дошао роњењем из својих дубина,

да са обале једне нове погледам све то у мени,

не би ли рањенику тешком нашао хлеба и вина,

да ми се опет младост од снаге зарумени.

...

Шапутао сам језеру своја сунца и своју тмину,

и како сам озвездан и дубок, ко небо у средини лета,

али да нема руку топлих снегова са мене да скину -

ливада нежности моје већ једном да процвета".

....

Славко Вукосављевић

KAD PITOME REČI U MENI ZANEME...

Samo Umetnost daje i donosi istinsko smirenje... sve ostalo su bapske priče... Prvi dan marta... novog velikog obrta, preokreta i početka... govorim o svom ličnom planu... i ovo je mesec kada i posao kreće... i još mnogo toga lično po mene korisnog i lepog... Amin!!!... Napolju je opet ono vreme zimsko i prohladno, a sneg miriše sa brda, pa je zato dan današnji kao idealno stvoren da se u toploj kući kraj šporeta sedi i sprema predivan ručak... jer napolju dobuje sva ta očaravajuća KIŠA... Možda ja pokatkad nešto umem tako izražajno da opišem, ali izražajno da čitam to tek ne umem... a u ovim godinam to se ne uči... to se ne uvežbava... sa tim se neko rodi... i samo osobe sa takvim darom kroz život ovaj sve lepo nosi i dobro podnosi... A kad se nešto ne donese u punoći izražajnosti onda gubi svaki dalji smisao... Sigurno su svi veliki pesnici voleli da čitaju svoje stihove, jer su bili dovoljno svesni koliko je njihovo stihotvorstvo po savršenstvu lepo (ostalo je zabeleženo koji su veliki pesnici čitali svoje stihove)... No pošto ja ipak nisam pesnik (ja sam od onih koji na kraju konca nisu ama baš ništa), a još manje te veličine i kova (i nije mi zabranjeno da se poezijom u dokolici svojoj zanimam) - pa samo se pitam i volela bih da negde pročitam da je postojalo i velikih pesnika koji nisu voleli ili želeli ili umeli svoje stihove da recituju pred publikom... i bila bih jako tužna ako bi mi neko posvedočio da takvih pesnika nije postojalo na ovom zemljskom šaru... Intuicija mi kaže da su postojali i takvi... Ja sam klovn i karikatura od pesnika amatera ili bolje rečeno pesnika u pokušaju... ja retko čitam naglas svoju poeziju pred tolikim ljudima... a kad je iščitavam čitam je posve nemo i u osami svojoj da me niko ni čuje ni vidi... tako da ja nikad glasno, pa ni sama ne čitam svoje stihove... Probala sam, ali se uplašim svoga neuspelog pokušaja unapred... Život je počesto takav da uvek treba proći neki odabir, pa kome se posreći... No ja ipak nikad i nigde neću moći pročitati bilo koju svoju pesmu - za to treba angažovati nekog vičnijeg recitalu... A ko kaže da "pesme" koje ja pišem, a kojih ima čak preko 700 i zavređuju čitanje???... Kad se raspitam kako to nešto u bliskoj budućnosti izgleda - malo se i prestrašim... Ja ne volim pompezna dešavanja... no sigurno ću naći neki ćošak da se zavučem... i što neprimetnije kroz sve provučem... A moje reči unutar pesme su posve dovoljno svedočanstvo moje malenkosti... počesto svojom pojavnošću osiromašim sve čega se latim... A više ne želim ništa da upropastim i osiromašim... A to ako neko pomisli da jedino samu sebe upropašćujem i osiromašujem - treba da zna - da to jeste moje malo pravo... i tako od svog tog silno uvežbanog sveta i ja se prestrašim i čak ne umem ni korak da pružim... A kažu treba se ispeti na neku binu... I kad se uplašim od nekog "čuda", ja pobegnem natrag unatrag u nutrine svoje kamene tvrđave... Prati me glas da sam nepredvidljiva... a ako skupim snage pa istrajem do kraja, moram "upozoriti" ljude da sam prilično nema... i nemam šta za izreći... a da budem publika i nemi posmatrač iz nekog ćoška to najviše volim... Bog me nije sazdao za nekog velikog aktera... Ljubav nije ono što govoriš... Ljubav je ono što radiš... I tako ja iz ljubavi pišem pesme, a to se valjda nesme!!!... Ponavljate za mnom... Ja sam zahvalna za sve što imam... Ne brini mnogo za one koji te mrze... Oni su upravo ljuti zato što istina koju ti govoriš jeste kontradiktorna sa lažima koje oni žive... Nema mekšeg jastuka nego što je to čista savest... Kada ljudi odšetaju od vas, pustite ih... Tvoja sudbina nije vezana za one koji te ostavljaju, i to ne znači da su oni loši ljudi... To znači da je njihov udeo u tvojoj priči završen - kaže jedna francuska poslovica... Budi pažljiva kako razgovaraš sa svojim Ja zato što Ti slušaš... Ponekad je i miris hrane dovoljan da nas zasiti i nahrani... evo ja se divno hranim mirisom kuvanog krompira... Sunce ogrejalo... i naravno posle onoliko kiše - Sunce grane... na prozore naših duša bane... i dah nam od lepote zastane... i lepše sutra osvane... sve bespotrebno protera... muziku dobru dotera... i tako dok god ima nekog prirodnog reda... Ti nikad ne treba da se čudiš da li je neko iskren prijatelj... Ti možeš upravo to da osetiš na način na koji taj neko učini da se osećaš... TI IMAŠ PRAVO DA PROMENIŠ SVOJE MISLI... Uvek će biti ljudi u našem životu koji će nas tretirati pogrešno... Budite sigurni da im zahvalite zato što su vas učinili jačim... Samo je onda doista lepo kad čovek može da zažmuri na oba oka i na sve što ga okružuje poživi dosta slepo i tek tada mu postane neopisivo lepo... Ne tretiraj loše ljude loše, ponašaj se prema njima dobro kao što i ti jesi dobar... Budi dobra osoba, no ne gubi vreme to i dokazujući... Verujem u čarobnu magiju novog lepog početka meseca Marta ove 2017-e... Svi pravi putevi su mi širom otvoreni... Isidora Sekulić: "...život moj leži na ponosu, a ponos! o, ponos može zameniti svaku sreću..." "Ili možda samo zato i ima slasti, što ima melanholije, samo zato i ima snage, što ima smrti..." "Ko bi, posle Ane Nedićeve, još smeo tvrditi da je ljubav svake žene bez razlike ruža u kojoj se ukoturana zmija krije!..." "Zvižduci suprotnih vetrova počinju da se seku, i prvi sudar sila se svršava potmulom mumlavom, koja se čuje najjpre visoko nad glavom, pa zatim duboko ispod nogu"... "U malim varošima se živi polako, sa mnogo lenje ili sujeverne pokornosti prema svima događajima"... Mir je u mom pulsu... kao i u Duhu... Ako učiš iz svojih grešaka onda si inteligentan... Ali ako učiš iz tuđih grešaka onda si genije... I upravo sad, kao da je naše prostore zdrmao blagi zemljotres, ili mi se samo opet tako učinilo... Najviše volim ljudima da poručim: nisam vam ni prijatelj, a još manje neprijatelj... Prosto, Ja sam cenjenim Vama - niko i ništa... Voleti Život bez gubljenja daha, jeste pun pogodak... Dan potone u noć zaborava... Što sam starija, moja reč jeste sve mudrija i sjajnija... snažnija... Život pokatkad može biti i rospija... I slažem se delimično sa stihom koji kaže: "Ljubav može sve"... Mada sam mišljenja da samo apsolutna ljubav može sve... Na dlanu današnjeg dana, istopi se još jedan ljubičasti zrak... Život ne bi trebao biti igra na sreću, ali ni igra opasna i posve kruta... U pasivnim krajevima obitavaju hladni ljudi... Okrenite leđa svemu onome što beše juče... Neke šapate treba ignorisati... Tišine rađaju najpitomije reči... Postoje osećaji, koji dobro mogu da prevare... Sutra se dobro obucite i naoružajte - kažu biće opet u ljudskim srcima hladno... A ono što dogori-pregori, kažu više ne može nikada da iznova progovori... Reč vatrenu, konjsku i tešku - puštam u Svemir, da kao novorođena zvezda dogori... Moje srce jeste zašnirano do guše... Moje reči zvuče - metalično odlično... Dokaz da neko doista postoji i živi, jeste i način na koji razmišlja i misli... Najveći strah nastupa upravo onda kada čovek sam sebi postane najveći stranac-neznanac-nepoznanac... Sve što od nas odluta i ode, nije nas bilo ni dostojno, a ni vredno... I gubitnik i dobitnik - sve u isti mah - da li sam večeras baš JA... Svaka reč moja rađa se u divljim šumama, zapadne Srbije... Najveća počast koju neki ljudi mogu da vam upriliče, jeste da vas odbace... I na tome neizostavno treba biti prezahvalan... U neke jazove, ljudska noga ne treba nikada da kroči... I bolje mesto toga, dobar stih da sroči... I da nešto lepršavo novo uoči... Reč nikada ne treba dovesti do usijanja, jer će na kraju završiti na smetlištu blesavosti... Reč iz srca nikada ne kreće na dalek put... Gromovi daljine sažižu reč u ustima nedostojna čoveka... U dodiru bledog odsjaja, izgubismo slovo... Samo apsolutna Reč, nema svoj početak i kraj... Kap po kap - zima sprema se... Pesnik je najiskreniji u svom ispevanom stihu, tom njegovom najjačemn štihu... Kad kiša pada, beličasta magla poljima primetno zavlada... Pesnik jeste jedino živo biće, koje sme slobodno da kaže sve šta i misli, a to njegovo mišljenje ravno je onome što znači i dobro unapred znati... Љубав јесте најдивнија реч, али почесто нема коме да се изговори... A ukoliko i ima, onda je to neko pogrešan... A ja se više ne pretvaram kad nešto volim ili ne... Imam neke super senzore pa osetim na daljinu ko me voli, a ko koristi... Prikrivena i pritajena ZAVIST, veće je zlo i mnogo je gora, neglo li najizraženija i najočiglednija MRŽNJA... Najbolje stihove pišu oni koji najmanje u njih veruju...

Ne, Orle

Ja nemam

zamah

tvoga krila

i

Ja nemam

silinu

tvoga nemog krika

a nemam

ni tvoj let

samopouzdanja...

Koliko današnjih kapi kiše... 
Toliko neka bude i lepih reči... 
Da ne zamuknem nikad više...
U vrtlogu neizbačene reči, 
uviru magličasta sećanja... 
I tamo kao da ponestaju u 
bespovratno mrtvilo ničega...

Iluzija svuda okolo-naokolo čepa me za dušu... Moje impresije su veličanstveno grozne... A sve što kroz pomisao poželim reći, ravno je neznanju, kad udari obalom ko nabujala reka...

Pišem polovne i polovične pesme, 
iz 3/4 ljudske duše, koliko je još 
od raspolućene duše ostalo, a za
zagubljenu i izgubljenu 1/4, više
nemarim niti hajem, već se trudim
da što ljuće i besnije na zveri lajem...

KAD TIŠINA ZAPUPI U MENI...

Neke vizije bolje je prećutati i pustiti neka kiša spira ono što se večeras nije smelo izreći u etar... prećutati tajnu i želju i pustiti pomračenoj tišini neka nadomesti svojom muzikom sve one melanholične trenutke starih dana koji se nisu smeli dogoditi i oteti ih uprkos zaboravu što otima sećanja lakše u snu nego na javi... "Kad imate viziju nečega ostanite u tome i držite se toga. Pa čak i onda kad to znači ostati sasvim sam"... Biće ovo hladna i gladna noć... nahraniću se kišom i zagrejati lepom knjigom... Ponekad mi smo na probi (kušnji). Ne da bi se pokazale naše slabosti, no da bi se razotkrila naša snaga... Danas sam posmatrala na ovom kišnom danu dugo drveće u mojoj avliji... sve zapupilo... za koji dan očekujem i prvi behar... možda ga ova hladnoća i kiša uspori... no sa prolećnim pa taman i pomračenim Suncem sve će da se probudi u ovoj godini Sunca... iz zimske učmalosti i sivila razbudi... Teško je verovati nekome čija se osećanja menjaju kao godišnja doba... Toliko kiše u samo jednom danu... toliko tišine u samo jednom času... Voljena sam upravo onoliko koliko u sadašnjem trenutku i zaslužujem... više od ovoga ne bi valjalo... Ja sam prezahvalna za sve one teške ljude u mom životu. Oni su mi pokazali tačno kakva Ja ne želim da budem... Zato okrenem leđa i od takvih prosto odem... Nikad ne stavljaj svoje vreme u ruke nezahvalnih... Nije dovoljno nekome reći da samo lepo izgleda... izgledati se mora i bolje od ovoga... Pokvari se vreme... pokvare se prijateljske veze... no nikad se ne pokvare dobri Ljudi... "Ako nije otvoreno, znači nisu vaša vrata"... isto i ako su zatvorena... nismo sazdani da bi nabasali na zatvorena vrata, kao uostalom i na zatvorene i zatrovane umove... Verujem delima, ne rečima, ali zbog promene STAVA delimično i letimično... Zaslužuješ ljubav koju pokušavaš davati svima ostalima... Ostani stvaran, ostani odan ili beži od mene... Tek kad zatvorim oči - progledam... Samo je u pesmi sve moguće, dok u stvarnosti je malo drugačije... Kuc, kuc... Sreća kuca na moja vrata duše od zlata... Neću savršenstvo... Hoću iskrenost... Mada, izmenila sam STAV... hoću i savršenstvo... Pronalaženje vremena samo za sebe znači koliko si ti važan samome sebi... Pronađi uvek vreme i rezerviši ga samo za svoje JA... Ljubav prema svome Ja... jeste opraštanje samom sebi... Idi tamo gde jeste mir - u dubinu svoje duše i srca... Način na koji voliš, govori mngo o tebi... Ja volim moj Život... Smrtni ropac manje boli, nego ljubiti, voleti i glavu gubiti zarad izdajnika i izdajica... RADOST koja se živi sve velikm slovima... Prestani... izvinjavati se za stvari koje nisi učinila... Ako želiš više LJUBAVI... Govori bez optuživanja... Svaki put kad osuđuješ svoje Ja... ti lomiš svoje vlastito srce... Budi nežna... Neka vam nikad ne bude briga, to što je većini ljudi ljubav samo igra... Svaka duša živa pravu ljubav sniva... ja ne, jer nisam živa... Uz ovo vreme kišno i prohladno odlično ide post, jer postu morate biti posvećeni čitav dan... tako da sve ostalo mora da izostane... i taman kad završim uspešno post, moći ću da kreiram neku lepšu i drugačiju stvarnost... a taman tad nastaće i vreme sunčano i ono moje pravo... Kao što se jednom umire, isto tako samo jednom se i voli... "Šta je bilo, bilo je... nije tuga za mene... nek mi srce luta... mojih 5 minuta jednom će da osvane"... "Samo je ljubav prava jača od zaborava, jača i od smrti"... Volim, volim sebe - istina je prava... "Moja bol je večna i Ja nikad neću da se smirim"... Obratite pažnju ko će vas voleti kad prođe sva mladost i lepota... retki i sporadični likovi (frikovi)... Boc, boc, bocka strava... bocka java... pu, pu, puna mana... Dušmani duše nemaju, pa tako treba se sakriti od njih, jer oni žaoku na nas vazda kao da spremaju... Sve simpatije mogu da se ohlade, no simpatija prema svome Ja ne sme da se ohladi nikad... Post je dobar zato što čoveka natera da se disciplinuje... da se strogo drži pravila i propisa... on jača duh... oslobađa... preporađa... bistri um i druga čula... tanji struk... topi sve suviške naslaga i taloga... na lakoću pokreće i okreće... trenira karakter i čvrstinu volje... izdržljivost... i zato s vremena na vreme treba okusiti čar i ove borbe sa samim sobom... Jutros razmišljam u krevetu... kako je januar trajao jako dugo, a kako je februar prozujao tako brzo... i eto već mart... Isidora Sekulić: "Sve dotle dok ima čekanja, rastanak nije bolan. On je lepota. On je dugo jedno svitanje sreće"... "Čovek možda nikada, i ni iz kojeg razloga ne bi trebalo svojevoljno da prekida ono u čemu je srećan"... "Neko je razvijao temu da najveću sreću u ljubavi doživljuju nesrećno zaljubljeni"... Zaslužno izlivanje reči u meni spontano zanemi i obeshrabreno svaku iliziju lažju nazove i neizmerno se odvaži po prirodi svojoj da misli unapred, tamo gde nema tupog osećanja u očima blagoslovenih istina... Naprotiv, kao da opažam svu tu srazmernost u večnoj upitanosti i svakom momentu mrtvih isluženih predmeta i maglovitih doktrina i pesama bez savršenih rima i u opštenju bez iskonskog mira... Podle su ideje hladne satire, gde opet kao da nezvana reč blago u meni skoči, ravnodušnom mekoćom pregorela srca, tu gde ni mudrost nije potpuna i saznanje otužno jeste, a bezlični ljudi u neku bezmernost apsolutnog, pokreću strasti apsurda... Fatalnost dobrote najobičnije izgleda ograničeno i bez božanstvenog sluha, što uostalom i može biti zavidna količina promene i odvratno ništa, ali i potpuno prikovano stanje za kamene bedeme srušenih vidika... Prostor neprepoznavanja otrgnut jeste silinom govora u toj blagodatnoj sreći i času ništavnosti proviđenja, gde odista pamet kvari ono što stečeno jeste bez napora ubogih uverenja, a malodušni ljudi dinamiku pravca čeliče prilično teškom filozofijom i nesumljivo odmere svaku umerenost i vreme... Iluzija očaranosti kao tegobna podnošljivost trenutka u poništenoj gladi, gde još razočarani ukusi poraza zauzdavaju reč one mudrosti i sagoreva tu smisao u ravnoteži prevarenog ushićenja... NAJEŽIM SE OD POMISLI da sam ovo nekad i jednom umela napisati... Andrić: "Sve je prožeto i povezano bezbrojnim pravilima, tradicijama i navikama, sve je zajedničko i sve je predviđeno, stalno nepromenljivo, i traje duže od čoveka"... "I u najmanjim stvarima treba izbaciti svoju misao slobodno i potpuno, skresati je ljudima u lice, pa neka se oni posle grizu zbog nje, a ne zadržavati je u sebi i rvati se posle sa njom kao sa vampirom"... Životna lovišta su prilično istrebljena, opustošena i skoro skroz na skroz izumrla od siline nesavesnog zagađenja... Ako život počesto jeste i ona vrsta lova pri kome se oslanjamo na slabašni njuh pasa tragača, onda još čećše otkrijemo kako u tom lovu i nema baš šta naročito da se ulovi... Život pokatkad načini od čoveka samo ono žgoljavo kuče što luta po prašnjavoj džadi iznemoglo i gladno... Iz sveunutrašnjih milih tišina, nakosim nadivnije korenje reči, a onda se nasmešim... I ubrzo dođem do sverazigranog njihovog pravog značenja... I odjednom, kao da se sve promeni... I reč iz svog korena, kao da zatutnji, poput pitomog groma... Kriknula je u avliji i sova... Ja sam je upravo čula... I da li je ovo reč od koje otupljuju sva čula???... Najlepši pečat jednog Čoveka, jeste njegovo vlastito i neponovljivo ime, a nikad prezime... Moje ime jeste PESMA, koja nije ni BESNA, a ni TESNA i zovite je najprostije: VESNA... I zar ne primećujete, sva sam od SNA...

Kada se probudi veselo izjutra,
Sunce iza oblačka me pozdravi,
A po danu nastoji greške male
da ispravi, do noći muzici da
srce pokloni, pa tako dušu moju
da pozdravi i muzikom ozdravi..

Sova je u letu kriknula, 
krikom kamenih glasova, 
tamnom stazom preko
oluka, slepljenih očiju,
ćutljivih naših krovova,
kao preko reke korova...

PESNIK...

Jedino PESNIK jeste gospodar svoje najfinije samoće ili osame - zovite je kako god vam se više dopadne... I PESNIK jeste sav onaj oslobođeni iskaz i izraz iz najljudskije duše, po kome može da pljucka (pljuje i pije) ko god hoće... PESNIK jeste večno i večito neizbrisiva pesma života, pred kojom se zagrcnu i najzamršeniji psovači (trovači)... A PESNIK jeste i svemirsko zrnevlje od koga vreme izvaja najlepše divove neustrašivog nepobedivog stiha...

"Sve su mi reči bile tužne
Sada mi je milija
ćutnja.
Život je dug
kao nepoznata reka".

"Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode".

"U jednom kutku
mora
spajajući vale
sa zvezdama
čekala sam
čitavog života".

Milena Pavlović Barili

"Из срца ишчупавам жаоку сваке злости,
равнодушан, тих да век свој боравим;
осетљивост сву да отупим за бреме
што ми га удес упрти на раме?
Са смешком развејав муке те големе,
подлости нож кад зледи и пара ме?"

Ненад Митров