Прожима ме осећање унутрашње, тек као бледолики одраз непосредног утиска без некакве тежине и данас у мени, као пратећи изазов пред трачком живота, тек повремено што јесте певљив од усаглашеног Духа...
Спутане слутње губитничке надносим над овом водом преко заветрине стално несвесна или превише свесна, па опет обојене акорде налазим у лепоти неодређеног наговештаја да потврдим опсервацију стихијског самоуништења...
Пролећне мотиве распоређујем по скалама, што су још по укусу свом строги као оне тачке ослонца, док из ових рањених праменова срце напрсло од бола беспрекорно уклапа беспрекорну безличност у нама...
Киша ће опет пустошити заточена размишљања, а сваки зрак Сунца појачаваће убога ћутања и распета јецања кроз црне тишине у којима умире акустика и казивања ова нам лишена људског сентимента...
Опада страх и смрт у свакој супротности, а заспали песимизам што размиче црту наше пролазности, док привиди трошни остају безгласни и тужно прегажени, као потонули одсјаји комета пред муком глувих зора...
И на крају без видних суза и рана, неограничено ће одважности мук и смелости хук разабрати ужурбана казивања, како то беше последњи шапат неумитног рата у нама...
Нема коментара:
Постави коментар