Samo Umetnost daje i donosi istinsko smirenje... sve ostalo su bapske priče... Prvi dan marta... novog velikog obrta, preokreta i početka... govorim o svom ličnom planu... i ovo je mesec kada i posao kreće... i još mnogo toga lično po mene korisnog i lepog... Amin!!!... Napolju je opet ono vreme zimsko i prohladno, a sneg miriše sa brda, pa je zato dan današnji kao idealno stvoren da se u toploj kući kraj šporeta sedi i sprema predivan ručak... jer napolju dobuje sva ta očaravajuća KIŠA... Možda ja pokatkad nešto umem tako izražajno da opišem, ali izražajno da čitam to tek ne umem... a u ovim godinam to se ne uči... to se ne uvežbava... sa tim se neko rodi... i samo osobe sa takvim darom kroz život ovaj sve lepo nosi i dobro podnosi... A kad se nešto ne donese u punoći izražajnosti onda gubi svaki dalji smisao... Sigurno su svi veliki pesnici voleli da čitaju svoje stihove, jer su bili dovoljno svesni koliko je njihovo stihotvorstvo po savršenstvu lepo (ostalo je zabeleženo koji su veliki pesnici čitali svoje stihove)... No pošto ja ipak nisam pesnik (ja sam od onih koji na kraju konca nisu ama baš ništa), a još manje te veličine i kova (i nije mi zabranjeno da se poezijom u dokolici svojoj zanimam) - pa samo se pitam i volela bih da negde pročitam da je postojalo i velikih pesnika koji nisu voleli ili želeli ili umeli svoje stihove da recituju pred publikom... i bila bih jako tužna ako bi mi neko posvedočio da takvih pesnika nije postojalo na ovom zemljskom šaru... Intuicija mi kaže da su postojali i takvi... Ja sam klovn i karikatura od pesnika amatera ili bolje rečeno pesnika u pokušaju... ja retko čitam naglas svoju poeziju pred tolikim ljudima... a kad je iščitavam čitam je posve nemo i u osami svojoj da me niko ni čuje ni vidi... tako da ja nikad glasno, pa ni sama ne čitam svoje stihove... Probala sam, ali se uplašim svoga neuspelog pokušaja unapred... Život je počesto takav da uvek treba proći neki odabir, pa kome se posreći... No ja ipak nikad i nigde neću moći pročitati bilo koju svoju pesmu - za to treba angažovati nekog vičnijeg recitalu... A ko kaže da "pesme" koje ja pišem, a kojih ima čak preko 700 i zavređuju čitanje???... Kad se raspitam kako to nešto u bliskoj budućnosti izgleda - malo se i prestrašim... Ja ne volim pompezna dešavanja... no sigurno ću naći neki ćošak da se zavučem... i što neprimetnije kroz sve provučem... A moje reči unutar pesme su posve dovoljno svedočanstvo moje malenkosti... počesto svojom pojavnošću osiromašim sve čega se latim... A više ne želim ništa da upropastim i osiromašim... A to ako neko pomisli da jedino samu sebe upropašćujem i osiromašujem - treba da zna - da to jeste moje malo pravo... i tako od svog tog silno uvežbanog sveta i ja se prestrašim i čak ne umem ni korak da pružim... A kažu treba se ispeti na neku binu... I kad se uplašim od nekog "čuda", ja pobegnem natrag unatrag u nutrine svoje kamene tvrđave... Prati me glas da sam nepredvidljiva... a ako skupim snage pa istrajem do kraja, moram "upozoriti" ljude da sam prilično nema... i nemam šta za izreći... a da budem publika i nemi posmatrač iz nekog ćoška to najviše volim... Bog me nije sazdao za nekog velikog aktera... Ljubav nije ono što govoriš... Ljubav je ono što radiš... I tako ja iz ljubavi pišem pesme, a to se valjda nesme!!!... Ponavljate za mnom... Ja sam zahvalna za sve što imam... Ne brini mnogo za one koji te mrze... Oni su upravo ljuti zato što istina koju ti govoriš jeste kontradiktorna sa lažima koje oni žive... Nema mekšeg jastuka nego što je to čista savest... Kada ljudi odšetaju od vas, pustite ih... Tvoja sudbina nije vezana za one koji te ostavljaju, i to ne znači da su oni loši ljudi... To znači da je njihov udeo u tvojoj priči završen - kaže jedna francuska poslovica... Budi pažljiva kako razgovaraš sa svojim Ja zato što Ti slušaš... Ponekad je i miris hrane dovoljan da nas zasiti i nahrani... evo ja se divno hranim mirisom kuvanog krompira... Sunce ogrejalo... i naravno posle onoliko kiše - Sunce grane... na prozore naših duša bane... i dah nam od lepote zastane... i lepše sutra osvane... sve bespotrebno protera... muziku dobru dotera... i tako dok god ima nekog prirodnog reda... Ti nikad ne treba da se čudiš da li je neko iskren prijatelj... Ti možeš upravo to da osetiš na način na koji taj neko učini da se osećaš... TI IMAŠ PRAVO DA PROMENIŠ SVOJE MISLI... Uvek će biti ljudi u našem životu koji će nas tretirati pogrešno... Budite sigurni da im zahvalite zato što su vas učinili jačim... Samo je onda doista lepo kad čovek može da zažmuri na oba oka i na sve što ga okružuje poživi dosta slepo i tek tada mu postane neopisivo lepo... Ne tretiraj loše ljude loše, ponašaj se prema njima dobro kao što i ti jesi dobar... Budi dobra osoba, no ne gubi vreme to i dokazujući... Verujem u čarobnu magiju novog lepog početka meseca Marta ove 2017-e... Svi pravi putevi su mi širom otvoreni... Isidora Sekulić: "...život moj leži na ponosu, a ponos! o, ponos može zameniti svaku sreću..." "Ili možda samo zato i ima slasti, što ima melanholije, samo zato i ima snage, što ima smrti..." "Ko bi, posle Ane Nedićeve, još smeo tvrditi da je ljubav svake žene bez razlike ruža u kojoj se ukoturana zmija krije!..." "Zvižduci suprotnih vetrova počinju da se seku, i prvi sudar sila se svršava potmulom mumlavom, koja se čuje najjpre visoko nad glavom, pa zatim duboko ispod nogu"... "U malim varošima se živi polako, sa mnogo lenje ili sujeverne pokornosti prema svima događajima"... Mir je u mom pulsu... kao i u Duhu... Ako učiš iz svojih grešaka onda si inteligentan... Ali ako učiš iz tuđih grešaka onda si genije... I upravo sad, kao da je naše prostore zdrmao blagi zemljotres, ili mi se samo opet tako učinilo... Najviše volim ljudima da poručim: nisam vam ni prijatelj, a još manje neprijatelj... Prosto, Ja sam cenjenim Vama - niko i ništa... Voleti Život bez gubljenja daha, jeste pun pogodak... Dan potone u noć zaborava... Što sam starija, moja reč jeste sve mudrija i sjajnija... snažnija... Život pokatkad može biti i rospija... I slažem se delimično sa stihom koji kaže: "Ljubav može sve"... Mada sam mišljenja da samo apsolutna ljubav može sve... Na dlanu današnjeg dana, istopi se još jedan ljubičasti zrak... Život ne bi trebao biti igra na sreću, ali ni igra opasna i posve kruta... U pasivnim krajevima obitavaju hladni ljudi... Okrenite leđa svemu onome što beše juče... Neke šapate treba ignorisati... Tišine rađaju najpitomije reči... Postoje osećaji, koji dobro mogu da prevare... Sutra se dobro obucite i naoružajte - kažu biće opet u ljudskim srcima hladno... A ono što dogori-pregori, kažu više ne može nikada da iznova progovori... Reč vatrenu, konjsku i tešku - puštam u Svemir, da kao novorođena zvezda dogori... Moje srce jeste zašnirano do guše... Moje reči zvuče - metalično odlično... Dokaz da neko doista postoji i živi, jeste i način na koji razmišlja i misli... Najveći strah nastupa upravo onda kada čovek sam sebi postane najveći stranac-neznanac-nepoznanac... Sve što od nas odluta i ode, nije nas bilo ni dostojno, a ni vredno... I gubitnik i dobitnik - sve u isti mah - da li sam večeras baš JA... Svaka reč moja rađa se u divljim šumama, zapadne Srbije... Najveća počast koju neki ljudi mogu da vam upriliče, jeste da vas odbace... I na tome neizostavno treba biti prezahvalan... U neke jazove, ljudska noga ne treba nikada da kroči... I bolje mesto toga, dobar stih da sroči... I da nešto lepršavo novo uoči... Reč nikada ne treba dovesti do usijanja, jer će na kraju završiti na smetlištu blesavosti... Reč iz srca nikada ne kreće na dalek put... Gromovi daljine sažižu reč u ustima nedostojna čoveka... U dodiru bledog odsjaja, izgubismo slovo... Samo apsolutna Reč, nema svoj početak i kraj... Kap po kap - zima sprema se... Pesnik je najiskreniji u svom ispevanom stihu, tom njegovom najjačemn štihu... Kad kiša pada, beličasta magla poljima primetno zavlada... Pesnik jeste jedino živo biće, koje sme slobodno da kaže sve šta i misli, a to njegovo mišljenje ravno je onome što znači i dobro unapred znati... Љубав јесте најдивнија реч, али почесто нема коме да се изговори... A ukoliko i ima, onda je to neko pogrešan... A ja se više ne pretvaram kad nešto volim ili ne... Imam neke super senzore pa osetim na daljinu ko me voli, a ko koristi... Prikrivena i pritajena ZAVIST, veće je zlo i mnogo je gora, neglo li najizraženija i najočiglednija MRŽNJA... Najbolje stihove pišu oni koji najmanje u njih veruju...
Koliko današnjih kapi kiše...
Toliko neka bude i lepih reči...
Da ne zamuknem nikad više...
U vrtlogu neizbačene reči,
uviru magličasta sećanja...
I tamo kao da ponestaju u
bespovratno mrtvilo ničega...
Toliko neka bude i lepih reči...
Da ne zamuknem nikad više...
U vrtlogu neizbačene reči,
uviru magličasta sećanja...
I tamo kao da ponestaju u
bespovratno mrtvilo ničega...
Iluzija svuda okolo-naokolo čepa me za dušu... Moje impresije su veličanstveno grozne... A sve što kroz pomisao poželim reći, ravno je neznanju, kad udari obalom ko nabujala reka...
Pišem polovne i polovične pesme,
iz 3/4 ljudske duše, koliko je još
od raspolućene duše ostalo, a za
zagubljenu i izgubljenu 1/4, više
nemarim niti hajem, već se trudim
da što ljuće i besnije na zveri lajem...
iz 3/4 ljudske duše, koliko je još
od raspolućene duše ostalo, a za
zagubljenu i izgubljenu 1/4, više
nemarim niti hajem, već se trudim
da što ljuće i besnije na zveri lajem...
Нема коментара:
Постави коментар