KAD TIŠINA ZAPUPI U MENI...

Neke vizije bolje je prećutati i pustiti neka kiša spira ono što se večeras nije smelo izreći u etar... prećutati tajnu i želju i pustiti pomračenoj tišini neka nadomesti svojom muzikom sve one melanholične trenutke starih dana koji se nisu smeli dogoditi i oteti ih uprkos zaboravu što otima sećanja lakše u snu nego na javi... "Kad imate viziju nečega ostanite u tome i držite se toga. Pa čak i onda kad to znači ostati sasvim sam"... Biće ovo hladna i gladna noć... nahraniću se kišom i zagrejati lepom knjigom... Ponekad mi smo na probi (kušnji). Ne da bi se pokazale naše slabosti, no da bi se razotkrila naša snaga... Danas sam posmatrala na ovom kišnom danu dugo drveće u mojoj avliji... sve zapupilo... za koji dan očekujem i prvi behar... možda ga ova hladnoća i kiša uspori... no sa prolećnim pa taman i pomračenim Suncem sve će da se probudi u ovoj godini Sunca... iz zimske učmalosti i sivila razbudi... Teško je verovati nekome čija se osećanja menjaju kao godišnja doba... Toliko kiše u samo jednom danu... toliko tišine u samo jednom času... Voljena sam upravo onoliko koliko u sadašnjem trenutku i zaslužujem... više od ovoga ne bi valjalo... Ja sam prezahvalna za sve one teške ljude u mom životu. Oni su mi pokazali tačno kakva Ja ne želim da budem... Zato okrenem leđa i od takvih prosto odem... Nikad ne stavljaj svoje vreme u ruke nezahvalnih... Nije dovoljno nekome reći da samo lepo izgleda... izgledati se mora i bolje od ovoga... Pokvari se vreme... pokvare se prijateljske veze... no nikad se ne pokvare dobri Ljudi... "Ako nije otvoreno, znači nisu vaša vrata"... isto i ako su zatvorena... nismo sazdani da bi nabasali na zatvorena vrata, kao uostalom i na zatvorene i zatrovane umove... Verujem delima, ne rečima, ali zbog promene STAVA delimično i letimično... Zaslužuješ ljubav koju pokušavaš davati svima ostalima... Ostani stvaran, ostani odan ili beži od mene... Tek kad zatvorim oči - progledam... Samo je u pesmi sve moguće, dok u stvarnosti je malo drugačije... Kuc, kuc... Sreća kuca na moja vrata duše od zlata... Neću savršenstvo... Hoću iskrenost... Mada, izmenila sam STAV... hoću i savršenstvo... Pronalaženje vremena samo za sebe znači koliko si ti važan samome sebi... Pronađi uvek vreme i rezerviši ga samo za svoje JA... Ljubav prema svome Ja... jeste opraštanje samom sebi... Idi tamo gde jeste mir - u dubinu svoje duše i srca... Način na koji voliš, govori mngo o tebi... Ja volim moj Život... Smrtni ropac manje boli, nego ljubiti, voleti i glavu gubiti zarad izdajnika i izdajica... RADOST koja se živi sve velikm slovima... Prestani... izvinjavati se za stvari koje nisi učinila... Ako želiš više LJUBAVI... Govori bez optuživanja... Svaki put kad osuđuješ svoje Ja... ti lomiš svoje vlastito srce... Budi nežna... Neka vam nikad ne bude briga, to što je većini ljudi ljubav samo igra... Svaka duša živa pravu ljubav sniva... ja ne, jer nisam živa... Uz ovo vreme kišno i prohladno odlično ide post, jer postu morate biti posvećeni čitav dan... tako da sve ostalo mora da izostane... i taman kad završim uspešno post, moći ću da kreiram neku lepšu i drugačiju stvarnost... a taman tad nastaće i vreme sunčano i ono moje pravo... Kao što se jednom umire, isto tako samo jednom se i voli... "Šta je bilo, bilo je... nije tuga za mene... nek mi srce luta... mojih 5 minuta jednom će da osvane"... "Samo je ljubav prava jača od zaborava, jača i od smrti"... Volim, volim sebe - istina je prava... "Moja bol je večna i Ja nikad neću da se smirim"... Obratite pažnju ko će vas voleti kad prođe sva mladost i lepota... retki i sporadični likovi (frikovi)... Boc, boc, bocka strava... bocka java... pu, pu, puna mana... Dušmani duše nemaju, pa tako treba se sakriti od njih, jer oni žaoku na nas vazda kao da spremaju... Sve simpatije mogu da se ohlade, no simpatija prema svome Ja ne sme da se ohladi nikad... Post je dobar zato što čoveka natera da se disciplinuje... da se strogo drži pravila i propisa... on jača duh... oslobađa... preporađa... bistri um i druga čula... tanji struk... topi sve suviške naslaga i taloga... na lakoću pokreće i okreće... trenira karakter i čvrstinu volje... izdržljivost... i zato s vremena na vreme treba okusiti čar i ove borbe sa samim sobom... Jutros razmišljam u krevetu... kako je januar trajao jako dugo, a kako je februar prozujao tako brzo... i eto već mart... Isidora Sekulić: "Sve dotle dok ima čekanja, rastanak nije bolan. On je lepota. On je dugo jedno svitanje sreće"... "Čovek možda nikada, i ni iz kojeg razloga ne bi trebalo svojevoljno da prekida ono u čemu je srećan"... "Neko je razvijao temu da najveću sreću u ljubavi doživljuju nesrećno zaljubljeni"... Zaslužno izlivanje reči u meni spontano zanemi i obeshrabreno svaku iliziju lažju nazove i neizmerno se odvaži po prirodi svojoj da misli unapred, tamo gde nema tupog osećanja u očima blagoslovenih istina... Naprotiv, kao da opažam svu tu srazmernost u večnoj upitanosti i svakom momentu mrtvih isluženih predmeta i maglovitih doktrina i pesama bez savršenih rima i u opštenju bez iskonskog mira... Podle su ideje hladne satire, gde opet kao da nezvana reč blago u meni skoči, ravnodušnom mekoćom pregorela srca, tu gde ni mudrost nije potpuna i saznanje otužno jeste, a bezlični ljudi u neku bezmernost apsolutnog, pokreću strasti apsurda... Fatalnost dobrote najobičnije izgleda ograničeno i bez božanstvenog sluha, što uostalom i može biti zavidna količina promene i odvratno ništa, ali i potpuno prikovano stanje za kamene bedeme srušenih vidika... Prostor neprepoznavanja otrgnut jeste silinom govora u toj blagodatnoj sreći i času ništavnosti proviđenja, gde odista pamet kvari ono što stečeno jeste bez napora ubogih uverenja, a malodušni ljudi dinamiku pravca čeliče prilično teškom filozofijom i nesumljivo odmere svaku umerenost i vreme... Iluzija očaranosti kao tegobna podnošljivost trenutka u poništenoj gladi, gde još razočarani ukusi poraza zauzdavaju reč one mudrosti i sagoreva tu smisao u ravnoteži prevarenog ushićenja... NAJEŽIM SE OD POMISLI da sam ovo nekad i jednom umela napisati... Andrić: "Sve je prožeto i povezano bezbrojnim pravilima, tradicijama i navikama, sve je zajedničko i sve je predviđeno, stalno nepromenljivo, i traje duže od čoveka"... "I u najmanjim stvarima treba izbaciti svoju misao slobodno i potpuno, skresati je ljudima u lice, pa neka se oni posle grizu zbog nje, a ne zadržavati je u sebi i rvati se posle sa njom kao sa vampirom"... Životna lovišta su prilično istrebljena, opustošena i skoro skroz na skroz izumrla od siline nesavesnog zagađenja... Ako život počesto jeste i ona vrsta lova pri kome se oslanjamo na slabašni njuh pasa tragača, onda još čećše otkrijemo kako u tom lovu i nema baš šta naročito da se ulovi... Život pokatkad načini od čoveka samo ono žgoljavo kuče što luta po prašnjavoj džadi iznemoglo i gladno... Iz sveunutrašnjih milih tišina, nakosim nadivnije korenje reči, a onda se nasmešim... I ubrzo dođem do sverazigranog njihovog pravog značenja... I odjednom, kao da se sve promeni... I reč iz svog korena, kao da zatutnji, poput pitomog groma... Kriknula je u avliji i sova... Ja sam je upravo čula... I da li je ovo reč od koje otupljuju sva čula???... Najlepši pečat jednog Čoveka, jeste njegovo vlastito i neponovljivo ime, a nikad prezime... Moje ime jeste PESMA, koja nije ni BESNA, a ni TESNA i zovite je najprostije: VESNA... I zar ne primećujete, sva sam od SNA...

Kada se probudi veselo izjutra,
Sunce iza oblačka me pozdravi,
A po danu nastoji greške male
da ispravi, do noći muzici da
srce pokloni, pa tako dušu moju
da pozdravi i muzikom ozdravi..

Sova je u letu kriknula, 
krikom kamenih glasova, 
tamnom stazom preko
oluka, slepljenih očiju,
ćutljivih naših krovova,
kao preko reke korova...

PESNIK...

Jedino PESNIK jeste gospodar svoje najfinije samoće ili osame - zovite je kako god vam se više dopadne... I PESNIK jeste sav onaj oslobođeni iskaz i izraz iz najljudskije duše, po kome može da pljucka (pljuje i pije) ko god hoće... PESNIK jeste večno i večito neizbrisiva pesma života, pred kojom se zagrcnu i najzamršeniji psovači (trovači)... A PESNIK jeste i svemirsko zrnevlje od koga vreme izvaja najlepše divove neustrašivog nepobedivog stiha...

"Sve su mi reči bile tužne
Sada mi je milija
ćutnja.
Život je dug
kao nepoznata reka".

"Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode".

"U jednom kutku
mora
spajajući vale
sa zvezdama
čekala sam
čitavog života".

Milena Pavlović Barili

"Из срца ишчупавам жаоку сваке злости,
равнодушан, тих да век свој боравим;
осетљивост сву да отупим за бреме
што ми га удес упрти на раме?
Са смешком развејав муке те големе,
подлости нож кад зледи и пара ме?"

Ненад Митров