СВЕ ТЕ ПАТЊЕ...

У неизмерној дубини 

једног људског јецаја 

стојим данас, пред 

злокобним удесом, све 

те патње, као незнани 

посматрач, као кроз 

ове непрозирне рано 

пролећне магле, где 

зло је неизбежна 

нужда пред којом 

лепљив талог душе 

људске, уништив 

постане у бескрајном 

одблеску туге и све

те патње тако дуге...

  

ПИШЕМ ТИ...

Пишем Ти... 

Ја која више нема дела у вечери Твога великог тајинства

Ја која изрекох тајну враговима Твојим

Ја која те целивом оскрнавих као Јуда

Ја која те као разбојник попљувах

Ја која те се одрече...

Па гле, сада сам ја ужасом гробним смрвљена и у ништавило ово положена...

Сада сам ја умртвљена и изнемогла

Ја адом прогутана

Ја тамом сакривена

Ја мртва и без даха

Ја унижена и пала

Ја у пропасти страдања

Ја на мрачном дну

Ја горда и пуна злоће

Ја безумна и слепа

Ја најпроклетија од свих

Ја без горке сузе у оку

Ја Твој крвник и убица

Ја...

NEMOJ SVOJE GREŠKE DA BRIŠEŠ MOJOM GUMICOM...

Poezija to jeste sva ona reka izlišnih slova u neko mnogo zlo doba i to je ona rana mnogo bolna i od pregoleme tuge za sve drugo neprobojna, to je pustinja neizmernosti i najžalosniji odraz i ljudski poraz, to je bela vrana kamenovana sa sto različitih strana, to je ona zaraslost za kamen u tegobnom slivu ljudskih patnji i prolivenih suza u krvavim bitkama života...

Razdraženim zamahom gvozdenih čekića lako jeste smrviti svaku poetičnu iskru i tako survati poetičnog glupaka u provaliju i to upravo tamo na gomilu ruševina isitnjenih tišina i razapetih istina u ime nevažnih misterija i istrebljenih visina...

Poezija jeste jedini kosmički putnik bez suvišne adrese i broja, ali posvedočeno oličena hrabrošću volje i idealom da je nemoguće poverovati u nešto bolje, kao i to da duh dolično teret svoj podnosi i neizmerno se zbog svega toga i najstrašnije ponosi...

Poezija vazda izliva ostatke neizrečenih reči što posve krivudavim akcijama neku temperamentniju umetnost slova stvara i tako sve do srži bespućima tek odluta u savršenstvo ideja i linije izvuče sa kosmičkog dlana, da tako ogromno veličanstvo instinktom svojim izvaja u ime mudrosti višnje...

Oparana duševnost može umanjiti lepotu današnjeg stiha, ali samo do one mučne unutrašnje gubitničke reči izrečene bez primesa strasti i biće to poražena misao bledog mršavog trenutka i neuspela mrlja vazda vazdušasto stvarna u zanosu upitanosti pred večnim besmislicama naivno progutanih epoha...

Poezija jesu sve one božanske iskopine, objave i legende sa žaokom pravičnosti, sve one idealističke težnje i prvi zraci svetla i sve tišine i svi mirisi ushićenja i sva carstva prestižnih čovekovih uverenja...Poezija nenadmašna tek postaje na kamenim stubovima neutralne osamljenosti grmljavinom razgorene pesničke reči u lepoti jednog savršenog nedostižno retkog kružnog trenutka kao kroz veliku poetičnost srećnog prikaza u radosti iluzije čula i svega ostalog...Poezija doista nije ono fantastično naštimovano violončelo, ali jeste počesto onaj Mudrac srođen sa Idejom budne straže nad neoskrnavljenim obalama tišine duše njegove i nečujni šapat spokojstva što uvire u više dimenzije prostora i vremena...Po svemu ne odveć strogo sudeći, Poezija dolazi kroz onaj nebeski levak prosvetljenog parčeta kosmičke žive duše i kao da sjajem svoje unutrašnje raskoši prokrči trnjem okrzane staze spoljašnjosti i vazduh dovede do tačke ushićene poetične pevljivosti...Nemoj svoje greške da brišeš mojom gumicom...

А КАД СЕ УКОЧИМ...

Кроз обличје данашње кљуцање бола 

и немоћ у заосталим капима 

мартовске кише, удара и бдије, а

тешкоћа је у мојим пршљеновима и 

залуд сва проспавана туга у мени...

Мрачним силама уплашена како ни

сањала нисам, кроз завесу препознајем

неизвесност јутра и гледам како на

моје очи, намичу вешто тешку омчу...

Додворавам се целокупном болу и

свакој тачки која тужно пулсира, па

ко би смео ублажити тај ход по

мукама једне неисписане кривице...

Боли ме ковитлац и безнадежно

трпљење, док севају муње низ

нервне завршетке моје, а кад се

укочим на месту без трзаја, знаћу

да утростручим лепоту стиха...

ЉУБЉЕНОМ ПЕСНИКУ...

Љубљеном Песнику, који је установљен од богова, у чину пијанства кад опет рекоше да није добро да Песник буде као и сви други људи, јер Он вазда остаје и опстаје непомирен са самим собом и својом околином као нитков Буковски...

Он који својим стиховима долази као свака Реч непресушна, којом изврће све светске злоће, изопачености и злобе и који се побуном својом искључиво сам издавја и одваја пред недостатком вере и поштовања...

Он чија се песма заковитла од циља према вољи и водиљи, у свој тој неправедности, где кршење закона и чинити нешто кривим, слично јесте непријатељству и незаситој жељи...

Он који је у савезу и договору у свом том надахнућу метежа, кад смисао живота изван величине својих дела не потражује, већ разоткрива и објављује да независан јесте Он...

Сведочанство силних дела и довршена целина, као извршитељи пакленог дела, живе у њему, који јесте живот из себе и за  себе, као пред изрицањем велике тајне неба што раскалашно живи, кроз безбожност, неверство и безакоње никад довршене стварности...

НЕСТАЛНА ЉУБАВ...

Између мене и судбине - 

немилосрдност тужи 

храпавим гласом оне

трагичности у распадању 

и тако постаје Песма у 

којој сам била себична и 

тужно лукава, од вечности 

плаве као развијање лажи 

и неизмерно претварање 

у свагда ничим изливеној 

ствари уствари, да пролазна 

је нестална љубав, кроз 

коју отапам ову спознају 

велике раскоши у оном 

заточењу од вечности плаве...

У НЕГАЦИЈИ ПЛЕМЕНИТЕ ГЛУПОСТИ...

Више немамо шта рећи, 

неодређено развијам филм

мртви смо и расањени собом

илузије тужно пливају

идентичност без узлета

као давање мишљења

гомила надјачава морал

нисмо више разумљиви

умиру предмети

супротности су сукобљене

у речи, а Ја растем

у нечему што је

правоснажније од мене

без проповеди и

неотесаног милосрђа

умирем у запитаности

и чувам жртву мучења

у пренесеним речима учења

ту где циљ допушта напору

да буде затрпан у

наслеђеном болу

без значајне клице

у негацији племените глупости

и успона што се тешко

речима обухвата...

У СМИРАЈУ ОВЕ ТУГЕ...

Нашим табанима стремили смо ка 

непокореној обали, као два непомична 

камена стуба и јављали смо 

уобичајено упозорење, оној излованости 

што је додиривала млазевима огољених 

зеница ону јасност у нестајању чула слуха...

Пред нестајањем осветљеног додира, 

без ветра и отиска, чували смо 

леђа од израженог таласа промаје 

над стаблима осиромашене лепоте и 

нестајали у стварању још једног 

суморног свитања, без смисла за сутрадан...

У живој слабости требало је откривати 

тајну светлости, празну од смрти, 

ишчезлу у мучној једноставности, 

без уразумљења да постаће 

колико затреба блага...

Душа готова да склопи сан, прекинуће 

нит над црном ведрином без сунца и 

мучно ће мирисати на трапаву недељу, 

опијена од мртвог предела, удаљена 

од наде, затрпана и безначајна...

Ухватимо покрет пред олтаром успомена 

и ослушнимо ширине шире од 

видљивих небеса, сливени и озбиљно 

погнути у смирају ове туге, уморних 

стихова настањени у одбаченим звездама...

Сувише гађења без важности и 

раскоши, угасиће побуде ништавила, 

у чекању, у мрачним речима, уморним 

одсјајем, после пораза чинећи бол у 

згрченом трајању, у смирају ове туге...

БЕЗ САВЕСТИ, БЕЗ ЛИЦА И БЕЗ СМИСЛА...

Ништавило данашње негативности моје, веома озбиљно предајем у залог оном свом елементарном незнању, без заиста озбиљног допуњавања празних линија, које још засебном спорином настају у празном ходу мом...

Без угодности допуштам талогу туге да пробуди сву ону пустињу празнине опет у мени и да ме кроз своје осаме у десетине векова посебно свргне и укине у назадности писања...

Без правила и живљења, као кроз разне ситуације, слично и безлично сматрам да ништа од свега горе реченог није моје, док посматрам и осматрам...

И тако до дана данашњег, доприносим свом том појединачном неприхваћању блаженог облика и обриса, што се као пустош рашири још од јутра и све тако до сутра...

Све делимично још не порасте у тих неколико реченица, а ја промичем у свему што не желим и не волим...

Завет своје самовољности погазим и опазим како је делокруг мојих поимања сведен на нулу...

Специфичност карактера и дотичног ми кратера, неће ублажити ступање у пределе још веће пустоши ништавила...

Као без савести, без лица и без смисла...  

Одузетост без велике напомене о прописаним правилима, без примене у будућим надзирањима у зависности од неисписаних слова, која би требало да су само моја...

Другачије преваге појединостима својим заударају и данас на сву неоправданост безначајности и непокретности, које није да није ни било...

Писати утучен у силини нечитке заморности духа, без потпуности разумности, у оскудици јутра и сутра...

Згасла светлости у зао час, неразумних страхом продубила си рану ову до мрзости своје...

Искоренила си саму себе, до празнине, до безвољности, до беспомоћности, до безузрочности своје...

Колико је бескорисно јутарње писање твоје, изван сваке смерне немоћи, без спржене кривње и невеселе непомичности што застаје у држању трошног сазвучја мог...

Нека више не буде спасења свог тог...

ТРЕНУТАК...

У незнаности једног лета, 

обликовали смо ту

непостојаност јутра и 

јуришали помало с ризиком 

сећања на тренутке 

пустоловине, док су модрине 

блистале у сјају развученог 

неба над нама...

Хиљаду обичних посматрача 

у невољном оку и обичност, 

која није изменила трасу 

лаганог искушења, што је 

ускраћивало акцију са превише 

нежности, док ридале су 

сијалице низ улицу...

Слично ведринама усред
јесени позне, треперио је 

одблесак месечине, препуштен 

свом падању у нови понор 

празнине, у сав тај завршетак 

без почетка, далеко од заслужено 

непомућеног слова у готовости тренутка...

Прича без сумње силазила је 

у сваки дашак живота, тамо 

у тим грчевитим мирноћама, 

помамно крвавим од бола, 

а сва невоља заслепљено је 

оклевала над равним линијама земље...

Време није шумело, звук се 

разбијао у капљице свога еха, 

а рупе нашег поноса прелетале 

су преко атара и хектара, прштећи 

под копитом крилатог пегаза...

Последњи груби лахор обрисан

са усана и стрела среће која је 

промашила да се мучно зарије 

баш у мене, док оклевали смо 

тешко пред присним призвуком 

ситних корака одведени 

у ништавило сутрашњег дана...

Изнова прелећем слова и 

налазим узнемирене 

обрисе ове моје 

несаломљивости пред 

нелагодностима онога 

што није допрло ни до 

моје душе, а ни мога срца...

ЛУТКЕ У ИГРИ...

Разливамо се и котрљамо у кишној капи, 
по овом безукусном амбијенту, Ти и Ја, 
уз сву ову чаробну музичку подлогу, 
што нас у стопу прати, па тако убедљиво 
врати у оно што јесте порочно...

Глумимо две лутке у игри, а сцена се 
уместо нас покреће, нежно окреће 
и говори, док смо Ми скривени 
у давно прошлом миту и његовом 
забрањеном ритуалу...

Исцртали смо оштре границе, да 
нас деле и поделе, на Ти и Ја, а 
неко је уместо нас пресекао канап, 
уже и лаж, док прсти на рукама 
ћуте и као да се не покрећу више...

Ми смо лутке сенке, а наше игре 
не траже комплексност и 
тако немамо текстописца, ни 
сценографа, ни костимографа, 
док наш режисер дрема и Ми 
нисмо у стању да уобличимо 
наш данашњи лик...

Невидљиво смо и даље, скривени 
у тишини иза кулиса, па се играмо 
одраслих у мраку без приличног 
осветљења, а на потиљку 
сликамо уљаним бојама: очи, нос и уста...

На лицу је остао младеж, док смо 
правили руке од боровог дрвета 
и малим смо прстом, као и палцом 
покренули те исте борове руке, а 
са остала три прста покренули 
смо главу и коначно тако стекли 
три главна услова за славу: 
Слободу, Емоције и импровизацију Ума...

САЗВЕЖЂЕ СРЦА...

Тишина коју смо пореметили 

траговима свих ових овде

неизговорених речи, као да 

обуздава тамне сводове тмине 

над нама, а стабла су у чврстом 

пупљењу, док мартовске кише 

одједном не савише све своје 

живе капљице над осетљивим 

дланом нашег срца, по коме 

још драгоцени дашак ветра 

развејава осећања и тајне

покушаје, које ослушкујемо у 

неизвесности свих празнина, 

које су опет ишчезле постепено 

у нама, а ми озбиљно једноставни, 

враћамо поглед у сјај свих 

оних бистрина пријатног нам ока, 

ухваћеног испод свих одлазећих 

пљускова, па обасјани новим 

Пролећем прескачемо небесима 

до најсавршенијих звезда у 

сазвежђу нашег живог срца...

АКО НАСТАВИМ ПЕВАТИ...

Расањене решености и данас нећу 

ништа рећи, па тако ово усправно 

повлачење вучем за собом, као 

онај заплакани дављеник још не 

ухваћен за своју сламку спаса...

Идентичности наше данас стоје 

испод просечности сваке, а ЈА 

узлећем у нескладу песничком, 

ампутираног срца и изједначујем 

се са гомилом туге ове...

Престиж умире без свог 

садржаја, а бесмислена 

једнакост нашег порекла, 

само је одсјај у оку 

заробљеног лептира...

Изградимо стихове, ми 

припадници пустиње, 

кроз напор свесног 

сањарења, још заклети 

у бесмисленом изгубљеном 

утиску данашњег дана...

Слике измичу, а ми 

изнемогли од досаде 

обазриво се устежемо, 

а ЈА и даље окрећем 

свога бола неспокој и 

безлични су часови које бројим...

Хероји на стубу срама 

и неочекивана неколицина 

шљама, ако наставим певати 

без страха и срама, свим овим 

пространствима и висинама сама...

И тада мораћу још само да 

евакуишем сав неизрециви 

неред туге и бола, у агонији 

тешког времена, које прекраја 

и данашње норме мога осмеха...

ЧУДО ЉУБАВИ...

Бешумно Сунце нисмо могли 

да досегнемо, а били смо 

упозорени јасним одзвањањем 

речи у срцу, у потпуном реду, 

готови да обуздамо све олује...

Личили смо на углачано камење, 

без икаквог смисла у чијој сржи је  

сагоревала Мала Искра светлости, 

без иједне грешке у сувом кориту реке, 

као мали трагови лишени празнине...

Ишчезли од првих испарења, 

зачули смо другачији цвркут 

у окрутној пољани, довољни 

свом бићу у мирноћи набујале Среће...

Шарена дуга испод плавог неба, 

нагиње ка главама мало-помало 

и благо захвата очи заморених лица, 

па све понире у Љубави, што 

необјашњиво остари од Мудрости...

Хтели смо дубину размишљања, 

да Живот није једноставан, 

уморни од пређеног пута, 

непоуздани и заплакани, 

од заговора да су најлепши дани 

стиснути шакама заборава и бола...

Без срца смо хладни и рањени, 

а мислима смо чудовишно пред 

вратима Хада, под стегом пораза 

и ван сваког домашаја...

Чудо Љубави нарушава ред 

и понавља најпростије речи 

неизлечивим осмехом и схвата 

да је сањарити одвећ смешно...

Тренутак необично ухваћен, 

оживљава у мени и својим 

благим сјајем одједном у 

олтару мога срца, уобличи 

ћутање сузно, спремно за 

тишине девичанске ми душе...

Сунчев зрак убија пометњу 

и комешање са призвуком јутра, 

а ЈА још увек гледам у 

избледеле границе минулог лета 

и бојим се да дотакнем вечност, 

застала у нејасноћи неутралног 

лутања и овог незаборавног јутра...