ЛУТКЕ У ИГРИ...

Разливамо се и котрљамо у кишној капи, 
по овом безукусном амбијенту, Ти и Ја, 
уз сву ову чаробну музичку подлогу, 
што нас у стопу прати, па тако убедљиво 
врати у оно што јесте порочно...

Глумимо две лутке у игри, а сцена се 
уместо нас покреће, нежно окреће 
и говори, док смо Ми скривени 
у давно прошлом миту и његовом 
забрањеном ритуалу...

Исцртали смо оштре границе, да 
нас деле и поделе, на Ти и Ја, а 
неко је уместо нас пресекао канап, 
уже и лаж, док прсти на рукама 
ћуте и као да се не покрећу више...

Ми смо лутке сенке, а наше игре 
не траже комплексност и 
тако немамо текстописца, ни 
сценографа, ни костимографа, 
док наш режисер дрема и Ми 
нисмо у стању да уобличимо 
наш данашњи лик...

Невидљиво смо и даље, скривени 
у тишини иза кулиса, па се играмо 
одраслих у мраку без приличног 
осветљења, а на потиљку 
сликамо уљаним бојама: очи, нос и уста...

На лицу је остао младеж, док смо 
правили руке од боровог дрвета 
и малим смо прстом, као и палцом 
покренули те исте борове руке, а 
са остала три прста покренули 
смо главу и коначно тако стекли 
три главна услова за славу: 
Слободу, Емоције и импровизацију Ума...