Кроз обличје данашње кљуцање бола
и немоћ у заосталим капима
мартовске кише, удара и бдије, а
тешкоћа је у мојим пршљеновима и
залуд сва проспавана туга у мени...
Мрачним силама уплашена како ни
сањала нисам, кроз завесу препознајем
неизвесност јутра и гледам како на
моје очи, намичу вешто тешку омчу...
Додворавам се целокупном болу и
свакој тачки која тужно пулсира, па
ко би смео ублажити тај ход по
мукама једне неисписане кривице...
Боли ме ковитлац и безнадежно
трпљење, док севају муње низ
нервне завршетке моје, а кад се
укочим на месту без трзаја, знаћу
да утростручим лепоту стиха...
Нема коментара:
Постави коментар