БЕЗ САВЕСТИ, БЕЗ ЛИЦА И БЕЗ СМИСЛА...

Ништавило данашње негативности моје, веома озбиљно предајем у залог оном свом елементарном незнању, без заиста озбиљног допуњавања празних линија, које још засебном спорином настају у празном ходу мом...

Без угодности допуштам талогу туге да пробуди сву ону пустињу празнине опет у мени и да ме кроз своје осаме у десетине векова посебно свргне и укине у назадности писања...

Без правила и живљења, као кроз разне ситуације, слично и безлично сматрам да ништа од свега горе реченог није моје, док посматрам и осматрам...

И тако до дана данашњег, доприносим свом том појединачном неприхваћању блаженог облика и обриса, што се као пустош рашири још од јутра и све тако до сутра...

Све делимично још не порасте у тих неколико реченица, а ја промичем у свему што не желим и не волим...

Завет своје самовољности погазим и опазим како је делокруг мојих поимања сведен на нулу...

Специфичност карактера и дотичног ми кратера, неће ублажити ступање у пределе још веће пустоши ништавила...

Као без савести, без лица и без смисла...  

Одузетост без велике напомене о прописаним правилима, без примене у будућим надзирањима у зависности од неисписаних слова, која би требало да су само моја...

Другачије преваге појединостима својим заударају и данас на сву неоправданост безначајности и непокретности, које није да није ни било...

Писати утучен у силини нечитке заморности духа, без потпуности разумности, у оскудици јутра и сутра...

Згасла светлости у зао час, неразумних страхом продубила си рану ову до мрзости своје...

Искоренила си саму себе, до празнине, до безвољности, до беспомоћности, до безузрочности своје...

Колико је бескорисно јутарње писање твоје, изван сваке смерне немоћи, без спржене кривње и невеселе непомичности што застаје у држању трошног сазвучја мог...

Нека више не буде спасења свог тог...