Тишина коју смо пореметили
траговима свих ових овде
неизговорених речи, као да
обуздава тамне сводове тмине
над нама, а стабла су у чврстом
пупљењу, док мартовске кише
одједном не савише све своје
живе капљице над осетљивим
дланом нашег срца, по коме
још драгоцени дашак ветра
развејава осећања и тајне
покушаје, које ослушкујемо у
неизвесности свих празнина,
које су опет ишчезле постепено
у нама, а ми озбиљно једноставни,
враћамо поглед у сјај свих
оних бистрина пријатног нам ока,
ухваћеног испод свих одлазећих
пљускова, па обасјани новим
Пролећем прескачемо небесима
до најсавршенијих звезда у
сазвежђу нашег живог срца...
Нема коментара:
Постави коментар