Poezija to jeste sva ona reka izlišnih slova u neko mnogo zlo doba i to je ona rana mnogo bolna i od pregoleme tuge za sve drugo neprobojna, to je pustinja neizmernosti i najžalosniji odraz i ljudski poraz, to je bela vrana kamenovana sa sto različitih strana, to je ona zaraslost za kamen u tegobnom slivu ljudskih patnji i prolivenih suza u krvavim bitkama života...
Razdraženim zamahom gvozdenih čekića lako jeste smrviti svaku poetičnu iskru i tako survati poetičnog glupaka u provaliju i to upravo tamo na gomilu ruševina isitnjenih tišina i razapetih istina u ime nevažnih misterija i istrebljenih visina...
Poezija jeste jedini kosmički putnik bez suvišne adrese i broja, ali posvedočeno oličena hrabrošću volje i idealom da je nemoguće poverovati u nešto bolje, kao i to da duh dolično teret svoj podnosi i neizmerno se zbog svega toga i najstrašnije ponosi...
Poezija vazda izliva ostatke neizrečenih reči što posve krivudavim akcijama neku temperamentniju umetnost slova stvara i tako sve do srži bespućima tek odluta u savršenstvo ideja i linije izvuče sa kosmičkog dlana, da tako ogromno veličanstvo instinktom svojim izvaja u ime mudrosti višnje...
Oparana duševnost može umanjiti lepotu današnjeg stiha, ali samo do one mučne unutrašnje gubitničke reči izrečene bez primesa strasti i biće to poražena misao bledog mršavog trenutka i neuspela mrlja vazda vazdušasto stvarna u zanosu upitanosti pred večnim besmislicama naivno progutanih epoha...
Poezija jesu sve one božanske iskopine, objave i legende sa žaokom pravičnosti, sve one idealističke težnje i prvi zraci svetla i sve tišine i svi mirisi ushićenja i sva carstva prestižnih čovekovih uverenja...Poezija nenadmašna tek postaje na kamenim stubovima neutralne osamljenosti grmljavinom razgorene pesničke reči u lepoti jednog savršenog nedostižno retkog kružnog trenutka kao kroz veliku poetičnost srećnog prikaza u radosti iluzije čula i svega ostalog...Poezija doista nije ono fantastično naštimovano violončelo, ali jeste počesto onaj Mudrac srođen sa Idejom budne straže nad neoskrnavljenim obalama tišine duše njegove i nečujni šapat spokojstva što uvire u više dimenzije prostora i vremena...Po svemu ne odveć strogo sudeći, Poezija dolazi kroz onaj nebeski levak prosvetljenog parčeta kosmičke žive duše i kao da sjajem svoje unutrašnje raskoši prokrči trnjem okrzane staze spoljašnjosti i vazduh dovede do tačke ushićene poetične pevljivosti...Nemoj svoje greške da brišeš mojom gumicom...
Нема коментара:
Постави коментар