У СМИРАЈУ ОВЕ ТУГЕ...

Нашим табанима стремили смо ка 

непокореној обали, као два непомична 

камена стуба и јављали смо 

уобичајено упозорење, оној излованости 

што је додиривала млазевима огољених 

зеница ону јасност у нестајању чула слуха...

Пред нестајањем осветљеног додира, 

без ветра и отиска, чували смо 

леђа од израженог таласа промаје 

над стаблима осиромашене лепоте и 

нестајали у стварању још једног 

суморног свитања, без смисла за сутрадан...

У живој слабости требало је откривати 

тајну светлости, празну од смрти, 

ишчезлу у мучној једноставности, 

без уразумљења да постаће 

колико затреба блага...

Душа готова да склопи сан, прекинуће 

нит над црном ведрином без сунца и 

мучно ће мирисати на трапаву недељу, 

опијена од мртвог предела, удаљена 

од наде, затрпана и безначајна...

Ухватимо покрет пред олтаром успомена 

и ослушнимо ширине шире од 

видљивих небеса, сливени и озбиљно 

погнути у смирају ове туге, уморних 

стихова настањени у одбаченим звездама...

Сувише гађења без важности и 

раскоши, угасиће побуде ништавила, 

у чекању, у мрачним речима, уморним 

одсјајем, после пораза чинећи бол у 

згрченом трајању, у смирају ове туге...