ТРЕНУТАК...

У незнаности једног лета, 

обликовали смо ту

непостојаност јутра и 

јуришали помало с ризиком 

сећања на тренутке 

пустоловине, док су модрине 

блистале у сјају развученог 

неба над нама...

Хиљаду обичних посматрача 

у невољном оку и обичност, 

која није изменила трасу 

лаганог искушења, што је 

ускраћивало акцију са превише 

нежности, док ридале су 

сијалице низ улицу...

Слично ведринама усред
јесени позне, треперио је 

одблесак месечине, препуштен 

свом падању у нови понор 

празнине, у сав тај завршетак 

без почетка, далеко од заслужено 

непомућеног слова у готовости тренутка...

Прича без сумње силазила је 

у сваки дашак живота, тамо 

у тим грчевитим мирноћама, 

помамно крвавим од бола, 

а сва невоља заслепљено је 

оклевала над равним линијама земље...

Време није шумело, звук се 

разбијао у капљице свога еха, 

а рупе нашег поноса прелетале 

су преко атара и хектара, прштећи 

под копитом крилатог пегаза...

Последњи груби лахор обрисан

са усана и стрела среће која је 

промашила да се мучно зарије 

баш у мене, док оклевали смо 

тешко пред присним призвуком 

ситних корака одведени 

у ништавило сутрашњег дана...

Изнова прелећем слова и 

налазим узнемирене 

обрисе ове моје 

несаломљивости пред 

нелагодностима онога 

што није допрло ни до 

моје душе, а ни мога срца...