АКО НАСТАВИМ ПЕВАТИ...

Расањене решености и данас нећу 

ништа рећи, па тако ово усправно 

повлачење вучем за собом, као 

онај заплакани дављеник још не 

ухваћен за своју сламку спаса...

Идентичности наше данас стоје 

испод просечности сваке, а ЈА 

узлећем у нескладу песничком, 

ампутираног срца и изједначујем 

се са гомилом туге ове...

Престиж умире без свог 

садржаја, а бесмислена 

једнакост нашег порекла, 

само је одсјај у оку 

заробљеног лептира...

Изградимо стихове, ми 

припадници пустиње, 

кроз напор свесног 

сањарења, још заклети 

у бесмисленом изгубљеном 

утиску данашњег дана...

Слике измичу, а ми 

изнемогли од досаде 

обазриво се устежемо, 

а ЈА и даље окрећем 

свога бола неспокој и 

безлични су часови које бројим...

Хероји на стубу срама 

и неочекивана неколицина 

шљама, ако наставим певати 

без страха и срама, свим овим 

пространствима и висинама сама...

И тада мораћу још само да 

евакуишем сав неизрециви 

неред туге и бола, у агонији 

тешког времена, које прекраја 

и данашње норме мога осмеха...