КАКО СЕ РОДИЛА НАШA ПРВА РАДОСНИЦА (из Дневника једне труднице)...

13. 02. 2007. - Тест на трудноћу је позитиван, тј. показује да сам у другом стању. Последњи циклус сам имала од 11.01.-17.01.2007...

14. 02. 2007. – Докторка та и та - ће водити моју трудноћу. Број картона је тај и тај... Ултразвук није могао да покаже трудноћу (докторка каже да је мала трудноћа, па се вероватно због тога не види), али по њеном виђењу материце мисли да јесте трудноћа. Открива ми цисту на десном јајнику (то је циста која прати трудноћу и до 3. месеца ће нестати тј. беба ће се до тада са њом хранити). Шаље ме и  да путем крви потврдим трудноћу. У приватној лабораторији тој и тој... дефинитивно  потврђујем трудноћу...

22. 02. 2007. - Данас се на ултразвуку види трудноћа. Добила сам упут да урадим комплетну анализу крви. Треба да пијем: FOLNAK и UTROGESTAN... Повраћам нон- стоп...

08. 03. 2007. - Ултразвук и налаз крви је добар. Цисте више нема. ТТ- 67 кг, ТА- 100/60. Од фолнака и утрогестана имам још веће мучнине и докторка ми је рекла да не пијем више... У Заводу за трансфузију крви, вадила сам крв за крвну групу: A Rh (D) + (poz)...

22. 03. 2007. - По ултразвуку плод је много мали за 10 недељу, crl је 13,9 мм, а требао би да буде од 30-35мм. Докторка ми каже да им је ултразвук лош и да је све вероватно ОК, али за сваки случај да одем у Вишеградску на вагинални ултразвук. У Вишеградској је све ОК, величина плода је 32мм и чула сам први пут откуцај бебиног срца. Повраћам и даље...

10. 04. 2007. - 13. сам недеља. Мало мање повраћам. Докторка због лошег ултразвука не може да ми одреди НТ-регију  и одређујем је у Вишеградској: crl је 63мм, а НТ- регија 1,2. Не морам више да пијем воду за ултразвук. У приватној лабораторији тој и тој... радим ДАБЛ ТЕСТ - цена 1920 дин. Опет да урадим комплетну анализу крви. ТТ - 64 кг (смршала 3 кг због повраћања)... ТА - 120/70.

18. 04. 2007. - Ултразвук је добар. Бебана је јако живахна. Показала ми је главицу, рукице, ногице. СИСАЛА ЈЕ ПРСТИЋ. Порасла је. Докторка ме је гинеколошки прегледала и узела папа налаз. Грлић ми је добар. Утрогестан и даље да пијем. Дабл тест и налаз крви је добар ( шећер је 5,2, а граница је до 6,4). Докотрка ми је рекла да водим рачуна о шећеру, јер у трудноћи шећер зна да расте (пити природно цеђене сокове, куповне без шећера, ако се тражи слатко узети 1 кашичицу меда). Прегледала ми је  шуљеве (појавили су се мало) и да мажем кантарионовим уљем. Имам проблем са столицом - затвор (да узимам  мусли са јогуртом). За Васкрс идемо у мој завичај. У 16 недељи тј. 4. маја да урадим ултразвук код једног доктора тамо близу мог завичаја. ЖАЛФИЈА НЕ СМЕ ДА СЕ ПИЈЕ У ТРУДНОЋИ.

04. 05. 2007. – Мој супруг је први пут видео бебану на ултразвуку код доктора у суседном граду мог завичаја. Све се лепо видело. Добро је све, за сада предњачи карлица и задњи зид постељице је ниже усађен. Рекао ми је да не бринем због тога, јер ће се са растом бебе и постељица подизати. По њему требало би да престанем са утрогестаном, јер сада постељица сама производи утрогестан и да једем доста воћа, поврћа, избегавати теста, слаткише, што више шетње.

18. 05. 2007. - 18. сам недеља. Пошто ми је доктор скоро радио ултразвук, докторка ми је само површно бацила око на ултразвук, без слике. Беба је живахна. Сада је окренута главицом. Постељица се подигла. Папа и секрет су ми супер. У 16. недељи сам требала да радим ТРИПЛ ТЕСТ, али нисам јер сам била у завичају. ТТ - 68,5 кг, ТА - 100/60. Добијам упут за комплетну анализу крви и по томе ће видети јел почињем са пијењем Mamavita или  Prenatala. Повраћам по некада јутру или касно увече.

1. 06. 2007. - Ултразвук је Ок. Бебана је немирна. Имам болове испод леве дојке где су ребра, ка средини - ка желудцу. Прегледала ме је гинеколошки да види да нису контракције. Срећом нису. Даје ми упут да урадим абдомен стомака и ту је све ОК. Укида ми утрогестан и почињем да пијем FOLAN са витамином B 1x1 или PENTOVIT, KALCIJUM I MAGNEZIJUM - SUMECE 1x 1, VITAMIN C од 500 мг 1x1. У мокраћи имам бактерије и треба да урадим уринокултуру. ТТ - 69,5 кг, ТА - 100/70. Мучи ме и суви кашаљ и одлазим код дооктора, који ми је рекао да је бронхитис и да пијем витамин Ц и чај од белог слеза...

06. 06. 2007. - 21. сам недеља. Ултразвук ми данас докторка није радила. Само је видела налаз уринокултуре, који је ОК. Kада попијем пентовит, калцијум - магнезијум и витамин Ц, да пређем на PRENATAL - 1x1 (најбоље после доручка). Мало ми попуцали капилари на ногама (мазати HEPALPANOM). ТТ - 71 кг, ТА - 100/60. Докторка иде на одмор и дала ми је упут за Вишеградску, да одрадим ултразвук од 18 - 22 јуна. Бебану све чешће осећам како се мрда.

11. 06. 2007. - Почела сам да узимам FLUONATRIL  или FLUOROGAL за зубе. Најбоље свако вече пред спавање посисати по једну од 1мг. Узимати до краја трудноће и наставити само у току дојења. Пре сисања таблетице, на 30 минута, не сме се уносити ништа млечно. Прегледали су ми и зубе и број картона је тај и тај...

18. 06. 2007. - У Вишеградској на ултразвуку све ОК. Почела сам и Пренатал да пијем.

05. 07. 2007. - Данас је докторка са одмора дошла само због нас трудница. По ултразвуку беба опет заостаје 1 - 2 недеље у тежини и показује мањак плодове воде (да пијем више течности). Холестерол ми је мало повећан и то је нормално у трудноћи. Еритроцити мало опали. Гинеколошки ме је прегледала због одласка на вежбе у  Народни фронт. Могу да похађам вежбе. Почетком августа да урадим комплетну анализу крви. Пошто опет идемо у мој завичај, прво морам урадити ултразвук у Вишеградској 25. 07. 2007. И ако је све ОК могу да путујем. ТТ - 72,5 кг, ТА - 90/50.

25. 07. 2007. - Ултразвук је супер. Бебана је тешка 1,200 кг. Плодове воде има довољно.

06. 08. 2007. - У завичају смо. Налазе сам урадила овде. Ухватио ме неки вирус - повраћање и температура. Звала сам докторку: за температуру FEBRICET од 500мг, а за повраћање KLOMETOL од 10 мг али само 1/2 и то само да попијем, више ни једну и за пролив  LIOBIF.

22. 08. 2007. - Ултразвук ОК. На неким местима мање воде. Каже да је девојчица. Гинеколошки ме је прегледала, грлић је мекан и каже да ћу се лако отворити и породити. Гвожђе ми је мало ниже и треба да пијем TOTHEMA ампуле - на 1/2 чаше воде дневно (пити на цевчицу). Почела сам од данас. Пошто треба опет да радим комплетну анализу крви, тада ћу 5 дана направити паузу са узимањем гвожђа, па после опет наставити. Смем да шетам као и пре. ТТ- 78,5 кг, ТА - 90/65.

17. 09. 2007. - Ултразвук добар. Прехлађена сам и треба да пијем AMOKSICILIN и вагиналете да стављам свако друго вече због секрета који ће због капсула бити поовећан. Добила сам: зелени упут за стационарно лечење да вадим цервикално - вагинални брис, да вадим крв за тест на сиду и хепатитис. Са пуних 37. недеља у Народном фронту да одрадим први Ctg и ултразвук. Гвожђе да наставим да пијем и после порођаја. Око 8 - 9 октобра да јој се јавим на контролу. ТТ - 79,5 кг, ТА - 100/60.

18. 09. 2007. - Данас сам у Народном фронту урадила  цервикално - вагинални брис. Налаз ће ми бити готов 21. 09. 2007. од 9 - 11 часова.

21. 09. 2007. - Подигла сам налаз цервикално - вагиналног бриса и добар је.

27. 09. 2007. - У студентској поликлиници радила сам налаз на сиду и хепатит. Налаз сам добила данас и све је ОК . У Фронту сам урадила Ctg и ултразвук. Нема контракција и беба је тешка око 3 кг. Плодове воде има довољно.

08. 10. 2007. - Докторка ме је прегледала и отворена сам 1,5 прст.

12. 10. 2007. - У Фронту опет рађен Ctg и нема контракција, срчани тонови бебе супер.

16. 10. 2007. - Дошла сам у Фронт на преглед јер сам мислила да ми отиче плодова вода. Радили ми Ctg, ултразвук и гинеколошки преглед. Прегледала ме једна докторка и преглед је био болан. Са водом је све ОК. Око 12 часова ми је испао крваво - слузни чеп. Стомак ме је болео као пред менструацију, ни мање ни више.

18. 10. 2007. - Данас ми је ТЕРМИН и морам да се јавим у Фронт на дан термина. Ctg је ОК, нема контракција. Увече око 21 час, одлазим у Фронт на преглед, јер ме стомак болео као пред менструацију. И даље отворена 1,5 прст. Доктор ми је рекао да ујутру опет дођем на Ctg.

19. 10. 2007. – Докторка код које је онај преглед био болан, опет ме је примила. Ctg је супер, ултразвук. Преглед је био груб и болан, отвореност 2,5 прста и одвојила ми је овојке да би се брже и лакше отварала. Шаље ме у породилиште.

П  О  Р  О  Ђ  А  Ј

Муж ми доноси кесу. Одлазимо у амбуланту бр. 8., где се пресвлачим у своју спаваћицу и узимају ми податке. Поздрављам се са мужем и бабица ме са лифтом одводи у породилиште. У породилиште улазим у 11 часова. Прво улазим у собу за бријање и клизму. Кесу остављам на полицу, потом следи бријање, па клизма. Примењивала сам Хегелову вежбу, шетала и три пута сам се празнила. Затим, истуширала. Улазим у другу собу, лежем на кревет. Прегледају ме (ништа није болело), Ctg и узимају ми податке везано за трудноћу и уопште. Одатле идем у трећу собу на ултразвук и онда смештање на порођајни сто бокс бр. 5. Одмах ми укључују стимулацију за отварање. Са 4 прста отворености пробијају ми водењак. Вода је бистра. Пар пута су ме прегледали, тј. пратили су отвореност. Контракције нису биле јаке,  прелазна фаза је била најгора. Порођај је био брз и беба је брзо испала, у 17: 10. Добила сам све похвале од доктора и бабице, тј. одавно нису имали такву прворотку. Не знам име ни доктора, ни бабице. Бабица је приметила да фали парче постељице и урађена је одмах ревизија. Будим се око 19:30. Одводе ме у собу, 3 спрат - соба 313. Сестра ми је помогла да дођем до кревета. Речено ми је да пијем што више течности да би могла да имам што пре мокрење. Тек сам у поноћ мокрила. Све ме је болело. Једва сам се померала. У недељу смо имали контролни преглед. Све је било ОК. Храна је била добра, али количински мало. Бебана није била са мном у соби. Млеко је кренуло у суботу. Доносили су ми је само на подој. Столицу нисам имала у породилишту. Прву сам имала кући 22. 10. 2007...   

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 24 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Дошла је и старост са својим последњим данима, остено, наметљиво и постепено, но и то сте као и све у животу поднели и примили мирно, зар не?.

"Старио сам из године у годину. Када сам читао или писао, поправио бих наочарима слабост мојих очију. Када ми је слух почео да слаби, заузимао бих у позоришту место блиско позорници. Осетно слабљење мога њуха није ме бацило у очајање. Нисам могао да уживам у мирису руже, али зато нисам осећао ни смрад, а њега је у вароши, препуној аутомобила, више но мириса. Ноге изгубише гипкост, па сам се испомагао штапом, а за подаље пешачење имао сам ауто Академије на располагању. Тако нам техника надокнађује слабљење наших чула и удова".

Већ смо дотакли ваше долично памћење од ране младости на почетку причања с` оне стране јаве. Удаљеније догађаје памтили сте јасније и боље, а недавне догађаје заборављали сте. Имали сте слабо визулено памћење, а нисте добро памтили ни имена. Упознавали сте многе, али нисте запамтили сва та силна имена. Нисте имали памћење за блиске и савремене догађаје више. Рекли сте да су давни догађаји забележени у свежем мозгу, а недавни у старом и ослабљеном.

"Старачко слабљење памћења природна је појава и са њом се морам помирити. Оно отежава моју списатељску и научничку делатност, али је не онемогућава. Тешко је појединцу да оцени своје духовне способности. И будала сматра себе паметним. Логика мојих мисли и правилност њихових закључака још је ту, али се мисли крећу тромије, као да су им се отрцала крила. Ипак одблесне у њима покоја оригинална значајна идеја".

Са физиолошким процесом старења, удружио се и психички. Душа вам је изгубила ведрину, полет и самопоуздање. Најтеже вам беше то што је од вас далеко живео ваш син јединац Василије, са којим сте одржавали живу преписку.

"Мој син дипломирао је као што знате са лакоћом на Правном факултету и ступио у Министарство иностраних послова, а када је то надлештво реформисано, пронашао је ново запослење 1944 у техничкој радионици Корпуса Народне Одбране ФНРЈ и ту постао административни руководилац столарске радионице. Почетком 1945 из непознатих разлога је отпуштен. Чекајући узалудно ново запослење оженио се Вером (ћерком доктора Лужанина), која беше апсолвенет Филозофског факултета, са специјалношћу енглеског језика, но још није положила дипломски. Неуспех да нађу запослење и разочарење, одведе их у Мелбурн, у Аустралију, где сада живе у благостању и далеко од нас".

Отишли су у вечни починак сви ваши најдражи пријатељи и сарадници. Први је отишао Михаило Петровић 8 маја 1943, а за њим и Богдан Гавриловић 8 августа 1947. Обојици сте одржали надгробна слова и последње посмртне говоре. Седмог септембра 1951 преминуо је и Иван Арновљевић, коме такође одржасте надргобно слово. Четвртог марта 1954 изненада умире и Бранислав Петронијевић. И последење странице ове књиге јесу управо сви ти ваши одржани посмртни говори и надгробна слова, којим сте одали дужно поштовање и оставили живо сведочанство за незаборав. Захваљујући тим омажима, и ми сада имамо поптупију слику свега тога.

"Петронијевић беше против тога да ме Филозофски факултет позове у своју средину. Био је мишљења да инжењеру, па макар био и доктор технике, није онде место. Није хтео да гласа против мене и зато није присуствовао седници факултета на којој сам једногласно изабран за ванредног професора. Упознали смо се у једној кафани и постали највећи пријатељи. Заволео ме у толикој мери да ме је прецењивао и стављао на прво место наших научника. Живео је у једној соби хотела "Балкан", где га затичу умрлог".

Из Академије вам јављају телефоном да ће му "онај филозоф" који му је најближи по струци, одржати надгробно слово. Но, он није хтео тога да се прихвати. Нисте нам рекли - шта сте тада пронгунђали на телефон. Примили сте се те дужности, као и ваш колега Иван Ђаја. Нису успели да осигурају ни гробницу, па су га морали сахранити у обичан гроб.

"Бранислав Петронијевић подигао је, сам себи, свој споменик у својим делима која ће живети дуже но и један од свих споменика београдског гробља. Одржао сам посмртно слово. Он је на два примерка гуштера-птице у Британском музеју у Лондону и Природњачком музеју у Берлину, спремајући своје дело О Општој еволуцији, уочио својим генијалним погледом, оно што стотине стручњака није ни слутило, а камоли приметило: лондонски узорак из 1861 и берлински из 1877 не представљају остатке једне те исте врсте животиња. Накнадна испитивања показаше да су то биле две засебне врсте животиња. Берлински примерак доби на предлог Петронијевића име Археорнис. Та ознака данас је свугде прихваћена".

Петронијевић најученији члан вашег круга, нежења, становао је у једној хотелској собици хотела "Балкан", што мало пре поменусте. Када је његова библиотека изгорела, преселио се у Париз. Тамо је живео у беди и невољи. Вратио се у Београд у изношеном оделу и подераној обући као пуки сиромах. Умро је као највећи богаташ, иза себе остављајући пребогату ризницу својих научних дела свима нама у наследство. Овим кратким подсећањем испратили смо све ваше велике, добре и верне пријатеље у вечни починак. Остали сте још ви. Пре тога да кажем да су вама у част један кратер на Месецу и један астероид у Сунчевом систему назвали вашим именом.

"Коначну потврду моје теорије донели су амерички истраживачи Џон Имбри, Џемс Хејз и Николас Шеклтон. Имбри је на 100-годишњицу мога рођендана присуствовао скупу мени у част у Београду, Осијеку и Даљу. Моје име подигнуто је до неслућених висина. Трагови ледених доба нађени су на дну Индијског океана 1976 и резултати тих испитивања су се невероватно сложили са мојом теоријом. Ибри је са ћерком Катарином Палмер Имбре написао књигу Ледена доба - решење тајне, у којој је мојој теорији о леденим добима посветио 1/3 књиге".

За пријатељима пођосте и ви. Уснули сте сном научничким од старости и склерозе 12 децембра 1958 у Београду у 79-ој години пребогатог живота. Почивајте у миру заиста Велики Миланковићу, у породичној гробници на православном гробљу у Даљу...

КРАЈ    

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 23 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

 

Занимљива је судбина вашег очинског дома у Даљу, где сада с` миром почивате у великој гробници поред ваших родитеља и преминуле браће. Априла 1941 ваш очински дом, окупиран је и у њега се сместила немачка народна скупштина. Све беше очувано. Но, када наша ослободилачак војска (Осма војвођанска бригада) упаде у Даљ, ваш дом пострада у међусобним борбама, али је и опљачкан. Све беше разорено.

"По ослобођењу Даља 13 априла 1945 у рушевине нашег дома смешетени су немачки војни заробљеници. Наш лепи баштенски павиљон збрисан је са лица земље. Рођак Стојан Маучевић ми јавља да се у мој дом уселила народна милција и да ми је одузето право власништва на кућу. То ме огорчило. Већ 15 јула 1954 у Осеку сам потписао купопродајни уговор о продаји очевог дома у Даљу. Занавек се тако опростих са својим родним домом. На кући остаде да стоји камена плоча, на којој бише уклесане речи да сам се ту родио. Својина може бити приватна и духовна. У новом добу у којем живимо (комунистичком), правна, приватна својина губи свој некадашњи значај да би постала својином опште заједнице. То се догодило са мојом кућом, али она није престала да и даље буде мојом духовном својином. Она камена плоча, узидана на њој, тапија је те својине".

Године 1937 одржали сте предавања на чешким Универзитетима Брна и Прага. Иза тога 16 година нисте одлазили у иностранство. Године 1953 отишли сте у Рим на конференцију "Инкве" - међународног удружења за проучавање квартара. На истој таквој конференцији присуствовали сте у Бечу 1936. Кренули сте 25 септембра возом за Рим. У возу беше и Срећко Бродар са Универзитета у Љубљани. Воз по обичају застаде у Венецији ради краће паузе, но ви остадосте у возу. Зашто?

"Ту варош видео сам 54 године раније, онда када ми беше 20 година. То беше један од најлепших доживљаја мога живота. Из гондола сам посматрао велелепне палате. Гондоле су сада ишчезле са канала, а замениле су их моторске лађице. Лупетање мотора, смрад бензина, јагма, јурњава - те одлике модерног доба, онемогућавају мирно и неометано уживање у лепотама Венеције. Ето зато".

У Риму се налазите са колегом Петром Стевановићем професором Београдског универзитета. У Риму сте остали 9 дана. Конгрес је свечано отворен 30 августа. ту сте нашли велики број присталица ваше теорије. Један од њих беше геолог Рудолф Граман, који вас упознаје са Хугом Гросом.

"Састадох се са Фридрихом Цојнером, Карлом Тролом, Јозефом Кнауером, Хелмутом Гамсом, Паулом Беком. Ту још бише Франц Јунгханс, Ханс Шпрајцер, Ридигер Герман, Волфганг Гинтер, Макс Пфанштил, Конрад Рихтер, Алберт Карло Блан, који ме упознао са још неколико италијанских научника. Нека имена сам и заборавио".

Ваше предавање спремили сте у Београду и написали сте га на немачком. Присуствовали сте неким предавањима и досађивали сте се, јер су се бавили ситним испитивањима из области геологије и географије. Замолили сте колегу Војислава Мишковића, да ваше предавање преведе на француски. Говорили сте О уделу егзактних наука у ипитивању геолошке прошлости. Дозвољено вам је испрва да говорите колико хоћете, иако су предавања била ограничена на пола сата. Одржали сте предавање 1 септембра, а онда вам је непосредно пред почетак предавања саопштено да имате само 20 минута.

"Почех да читам предавање, но изгубих лакоћу употребе француског језика. Амерички географ Ричард Флинт ухвати ме за руку, прекиде ме и рече да је предавање завршено. Дигао сам рукопис у вис и рекао: Биће штампано. Предао сам то секретарици конгреса. Сретох Блана и рекох му: Ако је моја теорија добра, она ће  живети својом снагом. Почели су сви причати о мом прекинутом предавању. Сви су осуђивали безобзирност Американаца. Остало време искористих да упознам знаменитости Рима".

Видели сте древни Пантеон, Петрову цркву, Форум Романум, Капитол, Колосеум, Амфитеатар, Флавиум, Тријумфалну капију Константинову, Ватикански музеј, Сикстинску капелу. У Београд се враћате 6 септембра. Спремали сте за штампу немачки текст вашег предавања у Риму и његов француски превод.

"Крајем новембра 1954 стиже ми од ректора Велике техничке школе у Бечу службени кат у којем ми саопштава да се 17 децембра 1954 навршава 50 година од онога дана, када ме је та велика школа прогласила доктором техничких наука. Одлучено је да ми се тога датума додели златна докторска диплома, јер сам са успехом радио на развоју техничких наука и тиме подигао углед те велике школе. Био сам у недоумици шта да одговорим. Никако не волим и не подносим да будем предмет славља и слушам како ме други хвале. Васпитан у школи Михаила Петровића, ја бих се таквом приликом осећао као да седим на жеравици. Одговорио сам ректору да нисам у могућности да лично присуствујем заказаној свечаности".

Истога дана су двојици ваших колега додељене такве златне дипломе, а амбасадор наше државе позван беше да у ваше име присуствује свечаности. Докторска златна диплома стигла вам је поштом. Предали сте је библиотеци САН-у. Позвали су вас након свега тога опет из Беча да дођете и одржите макар предавање. Кренули сте 1 јуна 1955.

"Путовао сам у Беч бар 40 пута и то возом. Овога пута путовао сам авионом и стигао у Беч за два сата. Осетих шта је све техника створила. Изашао сам из хотела да видим шта је Беч претрпео од непријатељског бомбардовања. О томе ми је после доста испричао пријатељ Паја Јовановић, који је у Бечу провео 50 година. Беч није само оправио све оштећене или уништене зграде и споменике своје славне прошлости, већ их је поправио и учинио лепшим но што су били".

Свратили сте до драгог пријатеља нашег великог сликара Паје Јовановића. Он је тада својим мајсторским потезом киста насликао како рекосте "ћуп" ваше ученсоти. Паја је управо тих дана напунио 96 година.

"Предавање сам одржао на Техници 3 јуна, на тему - Осврт на студентско доба и инжењерску праксу у Бечу. Говори сам без страха и неусиљено. Одржао сам предавање и на Универзитету 7 јуна, а приређивачи тог предавања били су председник Аустријске академије наука и ректор Универзитета у Бечу. Томе су се придружиле и друге научне установе. На предавање беше позван и амбасадор наше земље. Велики аудиторијум и преко 600 слушалаца. Прикупих снагу да говорим јасно, гласно и разумљиво. Успео сам. Просуо се буран аплауз и много ласкавих речи".

У аустријским новинама изашао је опширан приказ вашег предавања, а након вашег повратка у Београд, уредник једног археолошког часописа објавио је цело ваше предавање... Дружимо се још сутра, а онда следи крај ове наше приче започете с` оне стране јаве... 

 

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 22 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Из вашег Дневника сазнајемо да сте за писање и коректуру Канона утрошили 539 радних дана. Почео је Други светски рат. Другог априла 1941 одштампан је последњи табак Канона, под надзором Руса Казамарова. Доживели сте и шестоаприлско бомбардовање Београда те 1941.

"Ужасан прасак, тресак и ломљава зауставише ми реч у грлу. Тек после извесног времена вратила ми се способност говора. Разорне бомбе падале су на нашу професорску колонију. Сви су напуштали куће и одлазили. Ја сам одлучио да останем где сам, по математичкој теорији вероватноће која каже да се код много могућих догађаја, један те исти догађај ретко кад узастопно понавља. У склоништу почињмо да се шалимо и смејемо. Ипак смо се преселили на Сењак код Тинкиних рођака, када се пронесе вест да непријатељ стиже Дунавом".

Одлазите до штампарије. Академија беше погођена разорном бомбом, а послужитељ Академије Драги пострада том приликом. И штампарија беше потпуно разорена, а под рушевинама сахрањено ваше дело, од кога вам остаде само по један одштампан примерак сваког табака. Непријатељска војска улази у варош, а ви се враћате у своју кућу. Окружили сте се књигама радећи свој научнички посао.

"Петнаестог маја 1941 један немачки аутомобил зауставио се пред нашом кућом, из кога изађоше два немачка војника, два официра. Били су то ђаци мога пријатеља професора Сергела - доктор Цинк и доктор Рест, млади геолози, које војна управа шаље у Африку да на пустињском бојишту пронађу изворе пијаће воде. Донели су ми његове поздарве. Причао сам им о судбини свога дела, а онда ми на ум паде да дело пошаљем Сергелу у Фрајбург, тако моје дело неће пропасти за науку. Они то одушевљено прихватише и послаше дело поштом. Тако је један примерак мог уништеног дела био срећно спасен".

При рашчишћавању рушевина штампарије нађени су неки неоштећени табаци вашег дела, па су тако само оштећени табаци поново одштампани, додуше на нешто лошијој хартији. У јесен 1941 довршено је штампање Канона, а вама су уручени ауторски примерци. Полако сте обнављали пријатељске везе у немачким научним круговима.

"Немачки музеј у Минхену који је 1937 издао распарву о грађи и развитку Земље, где беше и речи о мојој теорији ледених доба, упутио је 6 октобра 1941 нашој Астрономској опсерваторији писмо у којем саопштава да у својој библиотеци оснива велику збирку портрета истакнутих природњака и техничара и моли да му се за ту збирку пошаље моја слика".

Сваком посетиоцу из немачког научног круга, поклонили сте по један примерак Канона да га однесу у Немачку. Крајем 1942 тамо беше 6-7 ваших примерака. Године 1943 добили сте од Пенкова ђака географа Карла Трола секретара немачког геолошког удружења позив да му пошаљете вашу фотогарфију коју жели да објави у засебној свесци тог часописа, која ће се бавити климом земљине прошлости.

"Био сам у недоумици, па се изговорих да немам такве слике при руци, али ћу се побринути да је набавим. Убрзо дођох у другу неприлику. Маја 1944 посредством немачког научног института у Београду добих два неочекивана позива. Прво писмо беше од проректора минхенског Универзитета, који ме позива да тамо одржим предавање, а други позив беше од декана Филозофског факултета у Бечу сличног садржаја. Најбиранијим речима сам се захвалио на указаној почасти и ставио у изглед да ћу се одазвати крајем новембра. Срећом октобра месеца Београд је ослобођен".

Немачки и шири међународни кругови били су упознати са садржајем вашег дела. Научници су иступали у корист ваше теорије, која је добијала све више на свом значају. Смрт опет почиње да коси ваше пријатеље, али и "противнике". Умире Пенк, а Шпиталер гине. Одлази Кепен и Сергел. Кајлхак и Линке убијени су бомбама англо-америчких авиона. Курт Вегенер и Виктор Конрад су емигрирали у Америку. Озбиљан научни рад у Немачкој беше отежан и готово немогућ. Библиотеке су уништене или разграбљене, а за штампање књига није било хартије.

"Немачка главна пијаца на коју сам износио плодове свога пера, није била у стању да прими производе својих рођених синова. Изгледало ми је да је моја теорија почела западати у заборав, но то беше оптичка варка. Тек ми 1949 стиже 8 расправа које су се бавиле мојом теоријом. Дошле су из Италије. Своје име сам нашао поменуто 116 пута. Римска Академија наука 8 и 9 априла 1949 посветила је своје две седнице проблему ледених доба. Записници тих седница објављени су 1950 засебном свеском. Ту се моје име спомиње 54 пута. Ту је без поговора призната исправност моје теорије и способност њене практичне примене".

Ваш италијански пријатељ Алберто Карло Блан обавестио вас је да је ваша астрономска теорија ледених доба извојевала победу,  а са њом и Еберлови налази на терену. И из других карјева света стижу научне распарве у корист ваше теорије. Енглески нисте никако знали, али сте свуда подвлачили своје име. Од 1944 тих распарва беше 110, а ваше име је споменуто чак 885 пута. Ваша теорија ухватила је дубоке корене у науци и њом се служе и садашње генерације.

"За време окупације писао сам дело Кроз царство наука. Три године радио сам на томе. Мој син је пред рат дипломирао на Правном факултету. Био је у Паризу и спремао се да крочи у дипломатску службу. Био је спортиста и аутомобилиста, а за верем окупације запослио се у једној аутомобилској радионици. Оженио се женом која беше вична женском ручном раду и тако је зарађивала коју пару. Тако преживесмо. Продали смо сувишан намештај, па и Тинкин клавир".

Време немаштине и оскудице. Време у коме беше тешко пронаћи разоноду. Из новина се није могло дознати шта се збива у свету, а слушање страних емисија на радију беше строго забрањено. Ви сте ипак ушли у један круг и тако сте сазнавали шта се све одиграва у свету.

Основан је државни Институт Николе Тесле, чије председник беше Богдан Гавриловић, а основано је и Друштво Николе Тесле. Институт је имао научне циљеве, а Друштво популаризацију науке, на чијем челу беше Славко Бокшан, наш најбољи познавалац Теслиног дела и живота. Просторије друштва биле су у згради код главне поште, на пола пута између Богданове и моје куће. Ту смо се састајали. Млађи чланови ослушкивали су стране емсиије и то су биле наше усмене новине о свему што се у свету догађало".

Том друштву фалио је Михаило Петровић, који беше у ропству у Немачкој. Дозволише му да се после неколико месеци врати. Срели сте га мршавог, но свежег и крепког. Био је вичан да све тегобе поднесе без роптања. Но, њега је наједило то што је Математички институт без вашег знања и допуштења пресељен у нову зграду Универзитета. Кажите још нешто о великану Мики.

"Мика беше скроман. Мрзео је раскош, луксуз и готованство. Задовољавао се најпримитивнијим уживањима. И кад је пао у кревет од слабости, одговарао је увек да је добро. Када га поново запитах како је, он се насмеши  и рече: "Па ваљда сам оболео. Но овакву болест могу свакоме, па и најмилијем, пожелети. Не осећам, ама баш никаквих болова, мирно бдим и добро спавам. Па или ћу оздравити или заспати занавек без муке и бола. А шта би се лепше могло пожелети". Мика се угасио тихо као догорела свећа 8 јуна 1943".

Математичари Универзитета имали су своје зброно место. Ту сте се окупљали једном недељно, у соби нове зграде Универзитета у којој је филозоф Брансилав Петронијевић уселио своју библиотеку. Био је то човек жедан науке и најученија глава. Набављао је књиге властитим средствима. Из тог периода драг ваш колега беше и Богдан Поповић са своја два брата Димитријем и Павлом. Богдан је добро владао језицима и имао је фини осећај за лепоту поезије, сликарства и музике. Када сте му рекли да ће нас бомбардовати савезници (Енглези и Американци), говорио је да је то немогућа мисија. То се ипак десило 16 априла 1944 на први дан православног Васкрса.

"Ја пођох са породицом у Пожаревац, где је мој пашеног, београдски лекар Никола Белосавић имао виноград са малом кућицом. Ту проводимо 3 мирна месеца. Ту сам превео на српски рукопис свога дела Кроз царство наука који беше написан на немачком. Половином јула вратисмо се у Беогард. Немци су се повлачили из Београда. Богдана Поповића затичем бледог, тужног и резигнираног. Рече ми да не жели да живи у овом избезумљеном свету. Покушао сам да га охрабрим. Убрзо је умро. Совјетске трупе приближавају се Београду. Борба око нас трајала је 5 дана. Двадесетог октобра Београд је ослобођен".

Нова зграда Универзитета беше у рушевинама. Немци су пре повлачења запалили своје залихе смештене у подруму и приземљу. Пожар је уништио намештај и дрвене таавнице. Изгореле су библиотеке Математичког института и библиотека Бране Петронијевића. Сва дела, часописи и расправе, та ризница свих ваших знања - изгорела је. Плакали сте и тако ојађени ушли у зграду међу чађаве зидове, док се пепео још пушио. Гледали сте у вечерње небо које беше црвено и румено. Закорачили сте тако у Ново доба, наком свих збивања те 1944... Но, о свему томе ћемо причати сутра...   

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 21 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Рекли сте да права срећа није  у сластима младости, а ни у плодовима научног рада, већ да срећа јесте у самоме раду. Унутар душе поседовали сте тежњу и нагон ловачког пса. Ту ловачку страст наследили сте од својих предака ловаца и она је неугасиво тињала и у вама. Ловили сте на пољу науке. При лову барут из мозга нисте трошили на ситну дивљач. Тај лове беше мучан, али и драматичан, но ипак вам је причињавао велико задовољство. Чим би завршили један научни рад, размишљали сте где пронаћи нови рад. И кад би остали без научног посла, увек би се појавила нека нова дужност.

"У Земуну се под мојим супернадзором, зидала велика палата Команде ваздухопловства. Имао сам посла и као члан комисије за професорске испите. Био сам изасланик на матури београдске реалке. Имао сам факултетске испите и седнице Универзитетског већа. На једној је мој пријатељ Иван Ђаја изабран за ректора. Он ме замоли да напишем уџбеник Небеске механике, а пошто је Лука Ћеловић завештао велику задужбину Универзитету, постојала су средства за штампање уџбеника. Већ 20 јула 1934 почео сам писати уџбеник, који је објављен крајем јануара 1935".

Петог септембра 1934 са Билимовићем учествовали сте у Атини на Конгресу балканских математичара, где сте одржали предавање на тему проблема померања полова. Највећи утисак на вас оставио је том приликом Акропољ. Када сте завршили уџбеник, били сте срећни. Но, та срећа беше краткорочна. Запитали сте се као и увек - а шта сад? Претурали сте по вашој архиви и тамо налазите започете и још недовршене расправе.

"Радио сам пројекат за подземно положену фабрику новчаница у Топчидеру, али се од тога касније одустало и она је саграђена у Ужицу. Мој посао беше строго поверљиве природе и радио сам без помагача. У том послу исцрпео сам свој очни вид и добих зујање у ушима. Пођох на летовање у Бању Илиџу код Сарајева, где нађох услове за одмор и угодан списатељски рад. Освежио сам се у добром ваздуху, шетњом, купком, свежим пастрмкама и мостарским вином".
Постали сте равнодушни према слави и ауторским хонорарима, јер у животу нисте осетили већу беду немаштине и оскудице. Септембра 1936 одлазите у Беч на састанак Удружења геолога квартарног доба. Ту сте упознали Сегеловог ђака младог геолога Јеврјејина Цојнера, предавача на лондонском Универзитету, који се у својој расправи послужио резултатима ваше теорије и вашим кривама осунчавања. Пошто беше Јеврејин морао је емигрирати из Немачке у Лондон, а имао је и потешкоће да објави расправу на немачком.
"Размислих како да му помогнем. У то доба наша Академија одлучила је да значајније резултате својих радова објављује и на страним језицима. Том задатку служио је Билтен Академије, који је почео да излази 1938 и у којем су објављивани изводи или потпуни преводи на страном језику радова објављених на српском у Гласу Академије. Тако сам објавио своју расправу на немачком Нови резултати астрономске теорије климатских промена. То исто сам учинио и са расправом Цојнеровом, коју сам превео на српски. Обе расправе су изашле 1938 и 1938".
Године 1937 одлазите у Брно и Праг, где на тим чешким Универзитетима држите предавања о астрономској теорији климатских промена. Пошто нисте смели да их одржите на немачком језику, читали сте са хартије на фарнцуском. Ти текстови објављени су 1937 и 1938. Тако се завршио у неку руку ваш 25 година дуг научни рад на теорији климата. Тај јубилеј прославили сте у тишини, једном пријатељском вечером.
"Немачки географ Албрехт Пенк долази 15 маја 1931 у Београд и изражава жељу да жели да ме упозна. Он беше учитељ нашем Цвијићу. Био је одличан посматрач, чист емпиричар, а не теоретичар. Његов свет беше ограничен на површину Земље. Наш Јован Цвијић беше једна од најбољих глава Универзитета. Упознао сам његову бистру и изванредно проницљиву памет, широку душу и пространи видокруг. О космосу нисам са њим могао говорити. Он никако није марио за математичке науке, већ их је ниподаштавао, па чак и радове великог Михаила Петровића. Мика није патио од сујете као други признати научници. Мика је живео срећно и повучено од великог света. У том погледу беше мој узор".
Пенк је поверио другима да "оспоре" вредност ваше теорије. Крајем 1932 у једном географском часопису, географи сеју неповерење према вашој теорији, попут писца Рима, дотад непознате личности науке. Нисте се упуштали у полемику. Пенка сте септембра 1936 у Бечу на конференцији "Инкве" међународног удружења за проучавање квартара, чији је почасни председник био Пенк, изазвали својим мишљењем иако сте ту дошли само као посматрач.
"После Пенковог предавања, дигох се са свога места и јавих за реч. Мој говор је озлоједио Пенка. Рекао је да одбацује моју теорију. Треперио је од гнева. Пословник није дозвољавао да поново узмем реч. Ја сам ћуато. Било ми је јасно да је између нас избио сукоб, који се неће окончати све док живи Пенк и његове присталице. Многи су ми прилазили да ме поздарве и да ми кажу да су поборници моје теорије. Цојнер ме позвао на своје предавање и ту ми даје реч да кажем све што ми је на души. Нисам то урадио".
Из Беча навраћате у Грац код Кепена, који је на све то рекао: "Вода ће, тећи даље јер чињенице се не могу уништити, па макар оне биле и трошни шљунак са врхунца Штауфенберга". У штампаним извештајима конгреса цео Пенков испад предан је забораву. Пенк се о вашој теорији изјаснио тек 1938. Тако сте се и измирили.
"Пенк ме у расправи поменуо 60 пута. Нашао је само неколико безначајних грешака у тој безбројној таблици. Те таблице сам исправио и захвалио Пенку на томе, а Пенку не остаде ништа друго но да призна исправност мојих таблица. Пенк је моје дело ставио у ред канона - неопозивих прописа и на свечан начин одао признање мом делу. Он се и даље по питању практичне примене мојих таблица изражавао скептично. Остао је при свом убеђењу да је његово рашчлањавање леденог доба једино исправно и да то није у пуном свом обиму могло бити изазвано секуларним променама осунчавања земље. У препирку геолога нисам се хтео, а ни могао мешати".
Климатолог Валтер Вунт и геолог Волфганг Сергел одговорили су место вас на Пенкове замрке. Вунт је написао приказ ваших Нових резултата астрономске теорије климатских промена. Вунт је успео да резултате ваше теорије учини приступачним и неупућенима у математичке науке. Тако је поступио и Сергел  у свом делу Ледено доба 1938, у коме је поменуо ваше име 22 пута.
"Зато ми беше сувишно да лично иступам у одбрану своје теорије. Боље да то други чине. Вунтов приказ нашао је снажног одјека. Из свих крајева света научници траже моју расправу. Иамо сам свега 50 отисака. Замислио сам да своје радове о палеоклиматском проблему, којих беше 28, прикупим и објавим. Своје дело поделио сам на 6 великих одељака и назаво сам га Канон осунчавања земље. Написао сам га на немачком".
Дело сте 27 марта 1939 приказали на скупу Академије природних наука. Дело је одштампано на немачком језику као посебно издање Академије. У ваздуху се осећао Други светкси рат. Радили сте без одмора и предаха. Помагале су вам колеге Билимовић и Жардецки. Дело је одштампано на 660 страна великог формата. Све је завршено 1941. Но, шта се даље догодило са делом највећег аутора рођеног у Даљу, причаћемо сутра даље...  
     

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 20 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Крајем јануара 1926 долазе вам у посету два млада инжењера Команде ваздухопловства Ферић и Бетиније, које је послао генерал Станојловић. Они вам саопштише да Команда приступа изградњи аеродрома у Бежанији, Краљеву, Скопљу, Мостару, Загребу и Панчеву. Требало је начинити двојне хангаре од армираног бетона са распонима од 35 и 40 метара. Беше то онда највећа грађевина те врсте у целој држави. Генерал Станојловић вас позива на договор.

"Нисам се могао оглушити о тај позив. Пођох у Петроварадин где се налазила Команда. Потписао сам споразум о сарадњи. Први радови отпочели су на Бежанији и у Краљеву. Моја породица оде на 2 месеца у Киб, а ја лето проведох на аеродромима Бежаније и Краљева. Увече сам се освежавао жупским вином и месом са роштиља. Преморен физичким напорима, заспао бих као заклан".

На иницијативу декана Филозофског факултета Владе Петковића, саграђени су појединачни станови за 50-ак професора и другог особља Универзитета, касније названи - професорска колонија. Пројекат беше дело Светозара Јовановића. Но, ви сте урадили пројекат за вашу кућу, по свом ћефу, са дебљим зидовима и степеницама блажег нагиба. Убрзо се ангажујете и за још неке занимљиве послове.

"Октобра 1926 две недеље проводим на новосаграђеном друму Краљево-Рашка. Године 1927 имао сам посао у Управи монопола у Кавадару, а 1931 у Чапљини. Команда морнарице послала ме 1928 у Сплит и Дувље, а 1931 у Боку Которску, када сам свартио и до Дубровника. Народна банка послала ме 1932 у Битољ".

Стрепели сте да ће вас сва та силна путовања ометати у даљем научном раду и тако умањити продуктивност, што се ипак није десили, откријте нам и зашто?

"Непрекидан научни рад умара наш мождани апарат и тиме слаби и његову интуицију, главни извор стваралаштва, док га повремени прекиди посла освежавају. То је чинио и мој колега Михаило Петровић бавећи се рибарством. Тај његов споредни позив био је користан. Важно је та два позива не радити у исти мах, већ алтернативно. Користио сам лулу и дуван за освежавање можданог апарата".

Кућне посете нисте примали пре 18 сати и нисте дозвољавали да вас ометају у научном раду. Посете су морале бити заказане телефенским договором. Већ после 22 сата лежали сте у кревету. Пре спавања прочиатли би бечке новине или неку књигу лепе књижевности. Најтеже су вам падали одласци на крсне славе, али сте и то решили. Ви сте се одрекли тога, а место вас и даље су одлазили Тинка и Васко. Само сте код Богдана и Мике одлазили на славу. Здравље вас је беспрекорно служило. Никада вас није болела глава.

"Сем две-три краткотрајне грипе. Стално запослена глава, но никад преоптерећена, вршила је своја посла не само без поговора, већ са видним задовољством".

Крајем јуна 1927 Кепен вас писмено обавештава да спрема велику научну енциклопедију Приручник климатологије, у 5 томова, у сарадњи са 30-ак првокласних научника, у издању берлинске издавачке куће. Пошто Кепену беше 81 година, за сарадника је узео минхенског метеоролога младог Гајгера. Кепен је ипак дочекао завршетак тог дела, а лично је ускочио уместо руских научника, којима је комунистичка државна власт забранила сарадњу.

"Позвао је Кепен и мене за сарадника. Срели смо се у Кибу. Позвао је за сарадника и Јеврејина професора Виктора Конрада метеоролога. Кад су Аустријанци освојили Београд Конрада је Војна управа окупиране Србије поставила за управника метеоролошке опсерваторије у Београду. Ту је провео 3 године и у издању бечке Академије наука објавио генералне податке и прву студију о клими Србије. Сва тројица споразумели смо се врло одбро о садржају и обиму сарадње на Приручнику климатологије".

Враћате се у Београд одакле Кепену шаљете свој рад, а он га прихвата без иземне. Двадесетчетвртог новембра 1927 потписали сте уговор са издавачком књижаром. Истог месеца, стиже вам још један позив за сарадњу.

"Иста берлинска издавачка кућа Браће Борнтрегер хтела је да изда Приручник климатологије. Научне установе и опсерваторије појавише се за претплатнике. То их определи да приступе издавању приручника геофизике, па су се обратили Бену Гутенбергу професору универзитета у Дармштату и геофизичару. Гутенберг ми у писму саопштава да ће на пројекту радити 40 научника и дело ће изаћи у 10 великих томова. Позива ме на сарадњу. Ја сам то одбио рекавши да ме је Кепен већ ангажовао. Но, Гутенберг то није уважио. Хтео је моју сарадњу. Радити у исти мах два велика посла! Двадесетосмог јанура 1928 потписао сам уговор сарадње на Гутенберговом Приручнику".

Та два велика посла завршили сте за 10 година. За тај рад у Београду није било литературе, па сте 16 маја 1928 отишли за Берлин. У научним круговима дочекани сте пријатељски и срдачно. Имали сте одличне услове за рад, па вам остаде времена и за берлинске музеје и оперу. Посао сте завршили и пре замишљеног рока. Из Берлина свраћате на 2 дана у Минхен, као и у Грац код Кепена и Вегенера.

"Тада сам им саопштио да имам потпун преглед и коначан суд о питању померања полова. За та 2 дана што сам их ту провео, Вегенер ми изложи све што зна о саставу земљине коре. Од силног чињеничног материјала, долазило је за мене у обзир само оно што се дало похватати у математичке обрасце и што је имало механичког значаја. Вегенер је веровао у моју довитљивост и то да ћу наћи механички узрок померању полова. Испрати ме је до трамвајске сатнице. Више га никад нисам видео. Настрадао је таргично у експедицији на Гренланду".

Ујка Васа умире и ви опет осетисте слабост и неизвесност. Сви ваши покровитељи умиру један за другим: Чубер, Брик и чика Андрија. Имали сте 50 година. Били сте доброг здравља, богатог животног искуства и са великом дозом самопоуздања.

"Извадих из архива свој првобитни немачки написан рукопис своје Математичке теорије топлотних појава, који је довршен пре 10 година. Многе делове тог рукописа могао сам преписати без икакве измене за Кепенов Приручник климатологије. Отпочео сам посао служећи се писаћом машином. Оцењени са техничке стране, моји рукописи стекоше признања издавача и слагача. Од 100-тине рукописа моји су били најбоље опремљени. Кепен долази у Београд. Показао сам му рукопис. Био је врло задовољан. Са њим сам био у живој преписци 20 година".

Главна тема вашег рада на Кепеновом Приручнику била је наша Земља са њеном садашњом климом и климом њене прошлости. Први одељак бави се теоријом осунчавања Земље, други одељак - утицајем Земљине атмосфере на осунчавање Земљине површине и проблемом математичке климе, а трећи одељак - доби наслов Астрономска теорија климатских промена.

"Нашао сам се пред питањем чијим обрасцима за израчунавање секуларних промена астрономских елемената наше Земље да се послужим - Стоквеловим или Леверијеовим. Посаветовах се са колегом Војиславом Мишковићем, који је опремио, уредио и подигао на ранг савремених европских опсерваторија и нашу беогардску. Морао сам причекати да Мишковић изврши израчунавања секуларних промена астрономских елемената земљине путање. Уговорени термин померих са Кепеном за још 4 месеца. Мишковић је изабрао два најспособнија помоћника Митриновића и Фемпла. Крајем новембра 1929 предаде ми готова израчунавања, изврешна за временски интервал од минулих 600 хиљада година".

Четвртог маја 1930 одлазите у Грац и предајете Кепену рукопис. Тај ваш рад издат је као засебна књига под називом Математичка климатологија и Астрономска теорија климатских промена. То дело преведено је и на руски, када је 1939 издато од стране Државног издавачког завода у Москви. Половином јуна 1930 кренули сте са породицом на летовање. Стигли сте у Инзбрук у варош где је ваша наука доживела своје прво јавно признање. Остали сте 2 дана, а онда сте отишли за Швајцарску у Луцерн.

"Одавно сам желео да видим ту варош и језера на којима лежи. Опловисмо лађом цело језеро. Пођосмо даље железницом, па опет седосмо на лађу и искрцасмо се на француској обали Женевског језера у Тонон. Васко је завршио малу матуру и немачким језико владао је добро. Овде дођосмо да научи и француски. Ту ми стижу из Берлина коректуре првих тек сложених табака моје Математичке климатологије. Гутенберг је ишчекивао мој први прилог његовом Приручнику. Но, ствар није била тако једноставна".

Знали сте да Приручник није намењен астрономима од струке, већ геофизичарима. У тој својој обради послужили сте се оруђем векторске анализе. Радили сте по цео дан. Ујутру и увече на кратко би сте се прошетали променадом дуж језера.

"Једног дана над језером угледах огромни дугуљасти балон Цепелинов како у свом лету прелеће језеро. Тај балон беше право чудо аеронаутике, но кратког века. Ондашњи авиони, малецки лептирићи према том џину, убрзо га наткрилише својом брзином, окретношћу и поузданошћу. Давид савлада Голијата! Крајем јула заврших рукопис за Гутенбергов Приручник. Отишли смо до Женеве, где смо последњи пут Тинка и ја ту били пре 30 година. Ту се зидала велелепна палата нација".

Вратили сте се у Београд из прескупе Швајцарске. Откуцали сте рад на машини и проследили га Гутенбергу. Са почетком јесени осетили сте премор од убрзаног научног рада. Неопходан вам беше духовни одмор и рад који неће оптерећивати мождани апарат. Срећом дошао је нови посао.

"Команда ваздухопловства позива ме да надзирем довршење великих засвођених армиранобетонских кровова на бежанијском аеродрому. Свако јутро ишао сам лађом у Земун, а та вожња Савом и Дунавом освежавала је моје преморене живце. Фијакером сам стизао на аеродром. Напрезао сам ноге по градилишту, али сам одмарао главу. После ручка припалио бих лулу и уз турску кафу написао у Грађевински дневник своје примедбе, замерке и наређења".

На аеродрому сте посматрали једно повеће јато рода и шта сте уочили?

"Уверио сам се посматрајући њихове кругове, да је лет птица лепши и гипкији од лета најокретнијих авиона. Био је ту и облак комараца, од којих смо се спашавали бекством".

Ту сте провели око 6 недеља, укључујући и одласке на друге аеродроме. Почетком зиме враћате се научном раду. Радили сте на другом одељку вашег прилога за Гутенбергов Приручник, који је носио наслов Обртања Земље.

"У њему сам модернијим оруђем векторске анализе обрадио класичну теорију обртања Земље, при том дубоко завирио у те појаве и ту нашао одскочну даску са које сам могао запловити и у проблем секуларног кретања Земљиних полова. Тај одељак завршио сам јула 1931".

 

    

С` ОНЕ СТРАНЕ ЈАВЕ 19 (измишљени разговор са научником Миланковићем)...

Када је Тони Рела био доцент Универзитета у Грацу, упознао је Вегенера, редовног професора Метеорологије и Геофизике. Вегенер је познат и по томе што је заједно са братом Куртом, априла 1906 извршио лет у балону, у трајању од 52 сата. Вегенер је ишао у експедиције на Гренланд.

"Вегенер није имао нарочита укуса ни изразита талента за математиче науке. Био је оштар посматрач природе и борбена духа. Публиковао је дело Термодинамика атмосфере и прве основе своје теорије померања континената. То дело је Вегенер пре објављивања послао Кепену, а убрзо Вегенер постаје Кепенов зет. Године 1915 Вегенер објављује дело Постанак континената и океана. Они су 1924 заједно довршили своје дело Климати Земљине прошлости, које је изашло пред Конгрес немачких природњака и лекара у Инсбруку. Тони ме позива на тај конгрес".

Том приликом сте упознали Вегенера лично у једној пивари. Држао је велику криглу пива, а у зубима лулу. Био је у друштву свога брата Курта, Хајнриха и Фикера, свог претходника на катедри у Грацу и још два метеоролога из Берлина. Они су вас већ познавали преко ваше књиге из 1920. Сутрадан отишли сте на његово предавање.

"У току предавања Вегенер је поменуо моје име и дело из 1920. Кад спомену моје име, поцрвенех преко ушију, а одахнух душом када се слушаоница поново замрачи. На платну се појавише 3 криве што сам их израчунао и послао Кепену. Вегенер је о својој властитој теорији померања континената говорио скромно и уздржано, али о мојим кривама, говорио је повишеним нагласком и са доста елана. Мојој сарадњи посветио је велики део свог предавања и толико признања".

То предавање изазвало је велики утисак и након њега повела се краћа дискусија. Ви сте побегли из слушаонице, повучени у страну, док се гужва не разиђе, а и да не би постали предмет пажње учесника конгреса. Требали сте поћи на уговорени састанак са Вегенером, али нисте могли да се сетите назива гостионице. Случајно сте срели бившег колегу из предузећа Питела - Ериха Милера и са њим сте отишли на пиво.

"Након свега хтео сам поћи да обиђем пензионисаног професора Чубера, но на конгресу сам сазнао да је Чубер тешко оболео и да му је мождана кап ослабила моћ говора. Одустао сам од те посете. Нисам имао храбрости да тако силну памет и знање, сада гледам скрхану и оронулу".

Вратили сте се у Београд у породичну кућу. Чекали су вас "ситнији" научни радови, хрпа писама, дописница, посмтних објава, неплаћених рачуна, расправа страних научника, службених аката, позива на стручна мишљења и техничке експертизе. Последње поглавље вашег дела које се бави температуром планета, ушло је пре осталих поглавља у научну литературу и резултати су 1925 саопштени у ширем обиму.

"Од 1921-1924 амерички астрономи су хтели да директим мерењем топлотних количина што их емитују површине Месеца, Меркура, Венере, Марса и осталих планета одреде њихове температуре, да их докуче мерењем топлотних количина што их њихове површине емитују и шаљу нама. Топлота Сунчевих зракова је много приступачнија мерењу, него топлотно зрачење осталих небеских тела. Но, Американци изгледа нису познавали резултате мога дела, ако су их и познавали, веровали су својим осетљивим апаратима више него компликованом математичком апарату мога дела".

Чувени немачки астроном Рудолф Селигер објавио је шири извештај о питању температура планетских површина, а скоро половина тог извештаја била је посвећена вашој теорији. Иако је изнета у скарћеном облику, пренета је успешно. Он је закључио да су ваши резултати поузданији од америчких мерења, а да су њихова мерења потврдила оно што сте пре њих докучили и објаснили.

"Тај неочекивани брзи успех мога дела подстакао ме је да га допуним решењем још којег конкретног проблема. И код спољних планета Јупитера, Сатурна, Урана и нептуна која се налазе у још зажареном стању, може се применити ова теорија. Моја испитивања о земљиној праатмосфери објавио сам на немачком 1931".

У фиоци радног астала имали сте започето дело, а недовршено. Наиме, Српска књижевна задруга својим Поучником позвала вас је да напишете књигу која би читаоце увела у свет астрономије. Радо сте се одазвали томе. Хтели сте тековине астрономије да изложите на лак и разумљив начин. Но, на једној од седница СКЗ један угледан члан, професор гимназије и народни посланик земљорадничке странке, ту одлуку изврће критици.

"Он је рекао да СКЗ треба да издаје књиге за широке сеоске масе, а не књиге о звездама. После те критике, коју сам дознао из новина, увидех да дело какво сам замишљао није било за нашу примитивну средину. Рукопис сам бацио у фиоку. Имао сам хитније послове. Године 1924 изабран сам за правог чалана Српске краљевске академије и припремао сам своју приступну беседу за 7 март 1925 на тему Календар земљине прошлости".

Радећи на расправи о питању астрономских теорија ледених доба, објављеној 1914 у Раду Југословенске академије, утрошили сте 7 година научног рада. Његова математичка теорија могла се применити и на испитивање климата и других планета о чему говори и ваше засебно дело Математичка теорија топлотних појава проузрокованих Сунчевим зрацима. Урадили сте половину посла и чекали сте да историчари Земље наставе.

"Астрономија може да нам каже и оно што ће тек бити. У току идућих 26100 година у нашим крајевима и средњој Европи лета ће постати све топлија. Мом предавању присуствовао је и Патријарх Димитрије са још неколико валдика. Пришли су да ми честитају. Верујем да су били изненађени кад дознаше да је мој календар Земљине прошлости ступио у примену, пре но што сам га израдио за њихову цркву".

Јула 1925 свраћате у Грац код Владимира Кепена и Вегенера, на путу за Киб. Тада вам је Кепен признао да жали више од вас, што одлуке цариградског конгреса нису спроведене у живот. Ваша Тинка је тада први пут посетила Грац.

"Грац је мирна варош и веома ми се допала. Као инжењер долазио сам неколико пута овамо. Нашао бих овде дивно друштво када бих се преселио. Овај стари град одувек беше рај пензионера и нарочито је удешен за старце. Велики парк са стазама и удобним клупама. Када остарим радо бих овде довршио своје дане. То би могло бити 1934 када ћу имати 35 година службе. Могао бих се повући у пензију и преселиту у Грац, а да ми Васко овде студира Технику".

У лето 1925 провели сте 3 месеца у Кибу. Ту сте се увек враћали као ласта у своје старо гнездо. Ту вас посећују пријатељи - архитекта Шентал и Михаило Петровић. Тог лета урадили сте и један већи рачунски посао за Гувернман Туниса. Управник ботаничке баште Беф хтео је да испита везу између жарког осунчавања тог афричког тла и раста и доприноса појединог биља.

"Извршио сам та израчунавања. Добио сам благодарност, леп хонорар и туниски орден "Нишан-Ифтикар" са арапски китњасто написаном дипломом и њеним француским преводом... Шетајући по шуми, далеко од света, замишљао сам да путујем по васиони. Одлазио сам у древну прошлост. Ишао сам и до Марса. Путовао сам кроз векове и време. После вечере, изгубио бих се из веселог друштва, са чашом вина и припаљеном лулом. Гледао сам у звездано небо. Настављао сам замишљена путовања по небу. Упознао сам тако 4 младе, миле и лепе девојке. То ме довело на идеју да своје замишљене доживљаје поделим са једном замишљеном младом познаницом и опишем их у виду писама упућених њој. Други септембар 1925 - почетак моје списатељске каријере. Писао сам на немачком".

Вратили сте се у Београд. Превели сте писма на српски. Три године писма су излазила месечно у летопису Матице српске. Године 1928 писма су скупљена у целину, у засебно издање Матице српске. Дело је објављено под називом "Кроз васиону и векове". То је ваше најуспелије дело, гледано по броју штампаних и распродатих примерака. Изашло је и на српском и на немачком језику. О том делу у јавности дневне штампе није било ни речи. Но, читалачка публика, нарочито женски део публике, дочека дело са симпатијом и прочита га са очигледним уживањем. 
"Понека од читатељки, раздрагана сентименталном топлином тих писама, а у илузији да сам их њој упућивао, одговори ми писмом сличне, нежне, садржине. Али га не потписа. Ваљда је моје дело схватила као уџбеник љубавне кореспонденције па се њиме хтела да увежба за каснију употребу. Но, сличан, па и још јачи ефекат имало је немачко издање тих мојих писама. Немачке читатељке су биле храбрије, па су се потписивале пуни именом и саопштавале ми тачну адресу у очекивању продужења те љубавне преписке. Но заборавише да додају оно што би ме највише интересовало: своју фотогарфију или број својих година. Зато су моји одговори били само учтиво-захвалне садржине".