Рекли сте да права срећа није у сластима младости, а ни у плодовима научног рада, већ да срећа јесте у самоме раду. Унутар душе поседовали сте тежњу и нагон ловачког пса. Ту ловачку страст наследили сте од својих предака ловаца и она је неугасиво тињала и у вама. Ловили сте на пољу науке. При лову барут из мозга нисте трошили на ситну дивљач. Тај лове беше мучан, али и драматичан, но ипак вам је причињавао велико задовољство. Чим би завршили један научни рад, размишљали сте где пронаћи нови рад. И кад би остали без научног посла, увек би се појавила нека нова дужност.
"У Земуну се под мојим супернадзором, зидала велика палата Команде ваздухопловства. Имао сам посла и као члан комисије за професорске испите. Био сам изасланик на матури београдске реалке. Имао сам факултетске испите и седнице Универзитетског већа. На једној је мој пријатељ Иван Ђаја изабран за ректора. Он ме замоли да напишем уџбеник Небеске механике, а пошто је Лука Ћеловић завештао велику задужбину Универзитету, постојала су средства за штампање уџбеника. Већ 20 јула 1934 почео сам писати уџбеник, који је објављен крајем јануара 1935".
Петог септембра 1934 са Билимовићем учествовали сте у Атини на Конгресу балканских математичара, где сте одржали предавање на тему проблема померања полова. Највећи утисак на вас оставио је том приликом Акропољ. Када сте завршили уџбеник, били сте срећни. Но, та срећа беше краткорочна. Запитали сте се као и увек - а шта сад? Претурали сте по вашој архиви и тамо налазите започете и још недовршене расправе.
"Радио сам пројекат за подземно положену фабрику новчаница у Топчидеру, али се од тога касније одустало и она је саграђена у Ужицу. Мој посао беше строго поверљиве природе и радио сам без помагача. У том послу исцрпео сам свој очни вид и добих зујање у ушима. Пођох на летовање у Бању Илиџу код Сарајева, где нађох услове за одмор и угодан списатељски рад. Освежио сам се у добром ваздуху, шетњом, купком, свежим пастрмкама и мостарским вином".
Постали сте равнодушни према слави и ауторским хонорарима, јер у животу нисте осетили већу беду немаштине и оскудице. Септембра 1936 одлазите у Беч на састанак Удружења геолога квартарног доба. Ту сте упознали Сегеловог ђака младог геолога Јеврјејина Цојнера, предавача на лондонском Универзитету, који се у својој расправи послужио резултатима ваше теорије и вашим кривама осунчавања. Пошто беше Јеврејин морао је емигрирати из Немачке у Лондон, а имао је и потешкоће да објави расправу на немачком.
"Размислих како да му помогнем. У то доба наша Академија одлучила је да значајније резултате својих радова објављује и на страним језицима. Том задатку служио је Билтен Академије, који је почео да излази 1938 и у којем су објављивани изводи или потпуни преводи на страном језику радова објављених на српском у Гласу Академије. Тако сам објавио своју расправу на немачком Нови резултати астрономске теорије климатских промена. То исто сам учинио и са расправом Цојнеровом, коју сам превео на српски. Обе расправе су изашле 1938 и 1938".
Године 1937 одлазите у Брно и Праг, где на тим чешким Универзитетима држите предавања о астрономској теорији климатских промена. Пошто нисте смели да их одржите на немачком језику, читали сте са хартије на фарнцуском. Ти текстови објављени су 1937 и 1938. Тако се завршио у неку руку ваш 25 година дуг научни рад на теорији климата. Тај јубилеј прославили сте у тишини, једном пријатељском вечером.
"Немачки географ Албрехт Пенк долази 15 маја 1931 у Београд и изражава жељу да жели да ме упозна. Он беше учитељ нашем Цвијићу. Био је одличан посматрач, чист емпиричар, а не теоретичар. Његов свет беше ограничен на површину Земље. Наш Јован Цвијић беше једна од најбољих глава Универзитета. Упознао сам његову бистру и изванредно проницљиву памет, широку душу и пространи видокруг. О космосу нисам са њим могао говорити. Он никако није марио за математичке науке, већ их је ниподаштавао, па чак и радове великог Михаила Петровића. Мика није патио од сујете као други признати научници. Мика је живео срећно и повучено од великог света. У том погледу беше мој узор".
Пенк је поверио другима да "оспоре" вредност ваше теорије. Крајем 1932 у једном географском часопису, географи сеју неповерење према вашој теорији, попут писца Рима, дотад непознате личности науке. Нисте се упуштали у полемику. Пенка сте септембра 1936 у Бечу на конференцији "Инкве" међународног удружења за проучавање квартара, чији је почасни председник био Пенк, изазвали својим мишљењем иако сте ту дошли само као посматрач.
"После Пенковог предавања, дигох се са свога места и јавих за реч. Мој говор је озлоједио Пенка. Рекао је да одбацује моју теорију. Треперио је од гнева. Пословник није дозвољавао да поново узмем реч. Ја сам ћуато. Било ми је јасно да је између нас избио сукоб, који се неће окончати све док живи Пенк и његове присталице. Многи су ми прилазили да ме поздарве и да ми кажу да су поборници моје теорије. Цојнер ме позвао на своје предавање и ту ми даје реч да кажем све што ми је на души. Нисам то урадио".
Из Беча навраћате у Грац код Кепена, који је на све то рекао: "Вода ће, тећи даље јер чињенице се не могу уништити, па макар оне биле и трошни шљунак са врхунца Штауфенберга". У штампаним извештајима конгреса цео Пенков испад предан је забораву. Пенк се о вашој теорији изјаснио тек 1938. Тако сте се и измирили.
"Пенк ме у расправи поменуо 60 пута. Нашао је само неколико безначајних грешака у тој безбројној таблици. Те таблице сам исправио и захвалио Пенку на томе, а Пенку не остаде ништа друго но да призна исправност мојих таблица. Пенк је моје дело ставио у ред канона - неопозивих прописа и на свечан начин одао признање мом делу. Он се и даље по питању практичне примене мојих таблица изражавао скептично. Остао је при свом убеђењу да је његово рашчлањавање леденог доба једино исправно и да то није у пуном свом обиму могло бити изазвано секуларним променама осунчавања земље. У препирку геолога нисам се хтео, а ни могао мешати".
Климатолог Валтер Вунт и геолог Волфганг Сергел одговорили су место вас на Пенкове замрке. Вунт је написао приказ ваших Нових резултата астрономске теорије климатских промена. Вунт је успео да резултате ваше теорије учини приступачним и неупућенима у математичке науке. Тако је поступио и Сергел у свом делу Ледено доба 1938, у коме је поменуо ваше име 22 пута.
"Зато ми беше сувишно да лично иступам у одбрану своје теорије. Боље да то други чине. Вунтов приказ нашао је снажног одјека. Из свих крајева света научници траже моју расправу. Иамо сам свега 50 отисака. Замислио сам да своје радове о палеоклиматском проблему, којих беше 28, прикупим и објавим. Своје дело поделио сам на 6 великих одељака и назаво сам га Канон осунчавања земље. Написао сам га на немачком".
Дело сте 27 марта 1939 приказали на скупу Академије природних наука. Дело је одштампано на немачком језику као посебно издање Академије. У ваздуху се осећао Други светкси рат. Радили сте без одмора и предаха. Помагале су вам колеге Билимовић и Жардецки. Дело је одштампано на 660 страна великог формата. Све је завршено 1941. Но, шта се даље догодило са делом највећег аутора рођеног у Даљу, причаћемо сутра даље...
Постали сте равнодушни према слави и ауторским хонорарима, јер у животу нисте осетили већу беду немаштине и оскудице. Септембра 1936 одлазите у Беч на састанак Удружења геолога квартарног доба. Ту сте упознали Сегеловог ђака младог геолога Јеврјејина Цојнера, предавача на лондонском Универзитету, који се у својој расправи послужио резултатима ваше теорије и вашим кривама осунчавања. Пошто беше Јеврејин морао је емигрирати из Немачке у Лондон, а имао је и потешкоће да објави расправу на немачком.
"Размислих како да му помогнем. У то доба наша Академија одлучила је да значајније резултате својих радова објављује и на страним језицима. Том задатку служио је Билтен Академије, који је почео да излази 1938 и у којем су објављивани изводи или потпуни преводи на страном језику радова објављених на српском у Гласу Академије. Тако сам објавио своју расправу на немачком Нови резултати астрономске теорије климатских промена. То исто сам учинио и са расправом Цојнеровом, коју сам превео на српски. Обе расправе су изашле 1938 и 1938".
Године 1937 одлазите у Брно и Праг, где на тим чешким Универзитетима држите предавања о астрономској теорији климатских промена. Пошто нисте смели да их одржите на немачком језику, читали сте са хартије на фарнцуском. Ти текстови објављени су 1937 и 1938. Тако се завршио у неку руку ваш 25 година дуг научни рад на теорији климата. Тај јубилеј прославили сте у тишини, једном пријатељском вечером.
"Немачки географ Албрехт Пенк долази 15 маја 1931 у Београд и изражава жељу да жели да ме упозна. Он беше учитељ нашем Цвијићу. Био је одличан посматрач, чист емпиричар, а не теоретичар. Његов свет беше ограничен на површину Земље. Наш Јован Цвијић беше једна од најбољих глава Универзитета. Упознао сам његову бистру и изванредно проницљиву памет, широку душу и пространи видокруг. О космосу нисам са њим могао говорити. Он никако није марио за математичке науке, већ их је ниподаштавао, па чак и радове великог Михаила Петровића. Мика није патио од сујете као други признати научници. Мика је живео срећно и повучено од великог света. У том погледу беше мој узор".
Пенк је поверио другима да "оспоре" вредност ваше теорије. Крајем 1932 у једном географском часопису, географи сеју неповерење према вашој теорији, попут писца Рима, дотад непознате личности науке. Нисте се упуштали у полемику. Пенка сте септембра 1936 у Бечу на конференцији "Инкве" међународног удружења за проучавање квартара, чији је почасни председник био Пенк, изазвали својим мишљењем иако сте ту дошли само као посматрач.
"После Пенковог предавања, дигох се са свога места и јавих за реч. Мој говор је озлоједио Пенка. Рекао је да одбацује моју теорију. Треперио је од гнева. Пословник није дозвољавао да поново узмем реч. Ја сам ћуато. Било ми је јасно да је између нас избио сукоб, који се неће окончати све док живи Пенк и његове присталице. Многи су ми прилазили да ме поздарве и да ми кажу да су поборници моје теорије. Цојнер ме позвао на своје предавање и ту ми даје реч да кажем све што ми је на души. Нисам то урадио".
Из Беча навраћате у Грац код Кепена, који је на све то рекао: "Вода ће, тећи даље јер чињенице се не могу уништити, па макар оне биле и трошни шљунак са врхунца Штауфенберга". У штампаним извештајима конгреса цео Пенков испад предан је забораву. Пенк се о вашој теорији изјаснио тек 1938. Тако сте се и измирили.
"Пенк ме у расправи поменуо 60 пута. Нашао је само неколико безначајних грешака у тој безбројној таблици. Те таблице сам исправио и захвалио Пенку на томе, а Пенку не остаде ништа друго но да призна исправност мојих таблица. Пенк је моје дело ставио у ред канона - неопозивих прописа и на свечан начин одао признање мом делу. Он се и даље по питању практичне примене мојих таблица изражавао скептично. Остао је при свом убеђењу да је његово рашчлањавање леденог доба једино исправно и да то није у пуном свом обиму могло бити изазвано секуларним променама осунчавања земље. У препирку геолога нисам се хтео, а ни могао мешати".
Климатолог Валтер Вунт и геолог Волфганг Сергел одговорили су место вас на Пенкове замрке. Вунт је написао приказ ваших Нових резултата астрономске теорије климатских промена. Вунт је успео да резултате ваше теорије учини приступачним и неупућенима у математичке науке. Тако је поступио и Сергел у свом делу Ледено доба 1938, у коме је поменуо ваше име 22 пута.
"Зато ми беше сувишно да лично иступам у одбрану своје теорије. Боље да то други чине. Вунтов приказ нашао је снажног одјека. Из свих крајева света научници траже моју расправу. Иамо сам свега 50 отисака. Замислио сам да своје радове о палеоклиматском проблему, којих беше 28, прикупим и објавим. Своје дело поделио сам на 6 великих одељака и назаво сам га Канон осунчавања земље. Написао сам га на немачком".
Дело сте 27 марта 1939 приказали на скупу Академије природних наука. Дело је одштампано на немачком језику као посебно издање Академије. У ваздуху се осећао Други светкси рат. Радили сте без одмора и предаха. Помагале су вам колеге Билимовић и Жардецки. Дело је одштампано на 660 страна великог формата. Све је завршено 1941. Но, шта се даље догодило са делом највећег аутора рођеног у Даљу, причаћемо сутра даље...
Нема коментара:
Постави коментар