Из вашег Дневника сазнајемо да сте за писање и коректуру Канона утрошили 539 радних дана. Почео је Други светски рат. Другог априла 1941 одштампан је последњи табак Канона, под надзором Руса Казамарова. Доживели сте и шестоаприлско бомбардовање Београда те 1941.
"Ужасан прасак, тресак и ломљава зауставише ми реч у грлу. Тек после извесног времена вратила ми се способност говора. Разорне бомбе падале су на нашу професорску колонију. Сви су напуштали куће и одлазили. Ја сам одлучио да останем где сам, по математичкој теорији вероватноће која каже да се код много могућих догађаја, један те исти догађај ретко кад узастопно понавља. У склоништу почињмо да се шалимо и смејемо. Ипак смо се преселили на Сењак код Тинкиних рођака, када се пронесе вест да непријатељ стиже Дунавом".
Одлазите до штампарије. Академија беше погођена разорном бомбом, а послужитељ Академије Драги пострада том приликом. И штампарија беше потпуно разорена, а под рушевинама сахрањено ваше дело, од кога вам остаде само по један одштампан примерак сваког табака. Непријатељска војска улази у варош, а ви се враћате у своју кућу. Окружили сте се књигама радећи свој научнички посао.
"Петнаестог маја 1941 један немачки аутомобил зауставио се пред нашом кућом, из кога изађоше два немачка војника, два официра. Били су то ђаци мога пријатеља професора Сергела - доктор Цинк и доктор Рест, млади геолози, које војна управа шаље у Африку да на пустињском бојишту пронађу изворе пијаће воде. Донели су ми његове поздарве. Причао сам им о судбини свога дела, а онда ми на ум паде да дело пошаљем Сергелу у Фрајбург, тако моје дело неће пропасти за науку. Они то одушевљено прихватише и послаше дело поштом. Тако је један примерак мог уништеног дела био срећно спасен".
При рашчишћавању рушевина штампарије нађени су неки неоштећени табаци вашег дела, па су тако само оштећени табаци поново одштампани, додуше на нешто лошијој хартији. У јесен 1941 довршено је штампање Канона, а вама су уручени ауторски примерци. Полако сте обнављали пријатељске везе у немачким научним круговима.
"Немачки музеј у Минхену који је 1937 издао распарву о грађи и развитку Земље, где беше и речи о мојој теорији ледених доба, упутио је 6 октобра 1941 нашој Астрономској опсерваторији писмо у којем саопштава да у својој библиотеци оснива велику збирку портрета истакнутих природњака и техничара и моли да му се за ту збирку пошаље моја слика".
Сваком посетиоцу из немачког научног круга, поклонили сте по један примерак Канона да га однесу у Немачку. Крајем 1942 тамо беше 6-7 ваших примерака. Године 1943 добили сте од Пенкова ђака географа Карла Трола секретара немачког геолошког удружења позив да му пошаљете вашу фотогарфију коју жели да објави у засебној свесци тог часописа, која ће се бавити климом земљине прошлости.
"Био сам у недоумици, па се изговорих да немам такве слике при руци, али ћу се побринути да је набавим. Убрзо дођох у другу неприлику. Маја 1944 посредством немачког научног института у Београду добих два неочекивана позива. Прво писмо беше од проректора минхенског Универзитета, који ме позива да тамо одржим предавање, а други позив беше од декана Филозофског факултета у Бечу сличног садржаја. Најбиранијим речима сам се захвалио на указаној почасти и ставио у изглед да ћу се одазвати крајем новембра. Срећом октобра месеца Београд је ослобођен".
Немачки и шири међународни кругови били су упознати са садржајем вашег дела. Научници су иступали у корист ваше теорије, која је добијала све више на свом значају. Смрт опет почиње да коси ваше пријатеље, али и "противнике". Умире Пенк, а Шпиталер гине. Одлази Кепен и Сергел. Кајлхак и Линке убијени су бомбама англо-америчких авиона. Курт Вегенер и Виктор Конрад су емигрирали у Америку. Озбиљан научни рад у Немачкој беше отежан и готово немогућ. Библиотеке су уништене или разграбљене, а за штампање књига није било хартије.
"Немачка главна пијаца на коју сам износио плодове свога пера, није била у стању да прими производе својих рођених синова. Изгледало ми је да је моја теорија почела западати у заборав, но то беше оптичка варка. Тек ми 1949 стиже 8 расправа које су се бавиле мојом теоријом. Дошле су из Италије. Своје име сам нашао поменуто 116 пута. Римска Академија наука 8 и 9 априла 1949 посветила је своје две седнице проблему ледених доба. Записници тих седница објављени су 1950 засебном свеском. Ту се моје име спомиње 54 пута. Ту је без поговора призната исправност моје теорије и способност њене практичне примене".
Ваш италијански пријатељ Алберто Карло Блан обавестио вас је да је ваша астрономска теорија ледених доба извојевала победу, а са њом и Еберлови налази на терену. И из других карјева света стижу научне распарве у корист ваше теорије. Енглески нисте никако знали, али сте свуда подвлачили своје име. Од 1944 тих распарва беше 110, а ваше име је споменуто чак 885 пута. Ваша теорија ухватила је дубоке корене у науци и њом се служе и садашње генерације.
"За време окупације писао сам дело Кроз царство наука. Три године радио сам на томе. Мој син је пред рат дипломирао на Правном факултету. Био је у Паризу и спремао се да крочи у дипломатску службу. Био је спортиста и аутомобилиста, а за верем окупације запослио се у једној аутомобилској радионици. Оженио се женом која беше вична женском ручном раду и тако је зарађивала коју пару. Тако преживесмо. Продали смо сувишан намештај, па и Тинкин клавир".
Време немаштине и оскудице. Време у коме беше тешко пронаћи разоноду. Из новина се није могло дознати шта се збива у свету, а слушање страних емисија на радију беше строго забрањено. Ви сте ипак ушли у један круг и тако сте сазнавали шта се све одиграва у свету.
Основан је државни Институт Николе Тесле, чије председник беше Богдан Гавриловић, а основано је и Друштво Николе Тесле. Институт је имао научне циљеве, а Друштво популаризацију науке, на чијем челу беше Славко Бокшан, наш најбољи познавалац Теслиног дела и живота. Просторије друштва биле су у згради код главне поште, на пола пута између Богданове и моје куће. Ту смо се састајали. Млађи чланови ослушкивали су стране емсиије и то су биле наше усмене новине о свему што се у свету догађало".
Том друштву фалио је Михаило Петровић, који беше у ропству у Немачкој. Дозволише му да се после неколико месеци врати. Срели сте га мршавог, но свежег и крепког. Био је вичан да све тегобе поднесе без роптања. Но, њега је наједило то што је Математички институт без вашег знања и допуштења пресељен у нову зграду Универзитета. Кажите још нешто о великану Мики.
"Мика беше скроман. Мрзео је раскош, луксуз и готованство. Задовољавао се најпримитивнијим уживањима. И кад је пао у кревет од слабости, одговарао је увек да је добро. Када га поново запитах како је, он се насмеши и рече: "Па ваљда сам оболео. Но овакву болест могу свакоме, па и најмилијем, пожелети. Не осећам, ама баш никаквих болова, мирно бдим и добро спавам. Па или ћу оздравити или заспати занавек без муке и бола. А шта би се лепше могло пожелети". Мика се угасио тихо као догорела свећа 8 јуна 1943".
Математичари Универзитета имали су своје зброно место. Ту сте се окупљали једном недељно, у соби нове зграде Универзитета у којој је филозоф Брансилав Петронијевић уселио своју библиотеку. Био је то човек жедан науке и најученија глава. Набављао је књиге властитим средствима. Из тог периода драг ваш колега беше и Богдан Поповић са своја два брата Димитријем и Павлом. Богдан је добро владао језицима и имао је фини осећај за лепоту поезије, сликарства и музике. Када сте му рекли да ће нас бомбардовати савезници (Енглези и Американци), говорио је да је то немогућа мисија. То се ипак десило 16 априла 1944 на први дан православног Васкрса.
"Ја пођох са породицом у Пожаревац, где је мој пашеног, београдски лекар Никола Белосавић имао виноград са малом кућицом. Ту проводимо 3 мирна месеца. Ту сам превео на српски рукопис свога дела Кроз царство наука који беше написан на немачком. Половином јула вратисмо се у Беогард. Немци су се повлачили из Београда. Богдана Поповића затичем бледог, тужног и резигнираног. Рече ми да не жели да живи у овом избезумљеном свету. Покушао сам да га охрабрим. Убрзо је умро. Совјетске трупе приближавају се Београду. Борба око нас трајала је 5 дана. Двадесетог октобра Београд је ослобођен".
Нова зграда Универзитета беше у рушевинама. Немци су пре повлачења запалили своје залихе смештене у подруму и приземљу. Пожар је уништио намештај и дрвене таавнице. Изгореле су библиотеке Математичког института и библиотека Бране Петронијевића. Сва дела, часописи и расправе, та ризница свих ваших знања - изгорела је. Плакали сте и тако ојађени ушли у зграду међу чађаве зидове, док се пепео још пушио. Гледали сте у вечерње небо које беше црвено и румено. Закорачили сте тако у Ново доба, наком свих збивања те 1944... Но, о свему томе ћемо причати сутра...
Нема коментара:
Постави коментар