По месту рођења грађанин града Мајнца, Немац Јохан Гутенберг, рођен негде око 1400-е године, остаде упамћен као велики револуционар - по томе како је изнашао штампарију и начин одштампавања књиге. Наиме, он је "изгравирао матрице и помоћу њих одливао појединачна одвојена слова, која су се даље мога употребљавати више пута". И тако се и 1452 године усудио штампати најпревођенију књигу на свету Библију. Тај посао штампања завршен је за 3 рекордне године, па тако 1455 година се узима као година у којој је одштампана прва књига. Било је то тачно пре 560 лета. Овим је изазвао праву револуцију и сензацију. Он је "пронашао сасвим нов, савршенији поступак у умножавању књига и текстова уопште и тако постао проналазач штампарства као нове привредне гране".
Зна се да штампарство као привредна делатност није постигла позамашан технички замах рецимо у феудално доба, но ипак је штампарство почело да се шири по државама и градовима феудалне Европе.
Прва штампарија никла је у Мајнцу 1455, затим следе остале штампарије: 1460 у Штрасбуру, у Келну 1465, исте године 1465 и у Италији у Субјаку, у Риму 1467, у Млецима у Венецији 1469, 1470 у Бероминстеру у Швајцарској и Паризу. До завршетка 15-ог века ницале су штампарије у Утрехту у Холандији, Будиму, Пилзену у Чехословачкој, Барселони, Лондону, Женеви, Прагу, Лајпцигу, Лисабону, Бечу, Штокхолму. У Берлину 1540 основана је штампарија, а у Москви 4 године касније1564. Кембриџ добија штампарију тек 1639, скоро 100 лета после наше штампарије која је радила унутар манастира косовске Грачанице.
Срби починњу да се баве овом револуционарном делатношћу после пада наших земаља под турску окупацију: после пада Смедерева 1459 и Босне 1463 и Зете или Црне Горе крајем 15-ог века. Пре појаве штампарија, књига се у Србији умножавала ручним преписивањем унутар манастира српских средњевековних. Први писци преписивачи били су калуђери манастира Хиландара, Студенице, Жиче, Милешеве, Грачанице, Дечана, Манасије, Раче. Осим црквених богослужбених литургијских књига преписивана су и друга дела српске средњевековне хагиографске књижевности. Та штива била су намењена уском кругу читалаца, који је чинио неку класу тога доба - феудалној господи и црквеним великодостојницима. Преводило се највише из византијске књижевности. Преводили су се и апокрифни тајни забрањени садржаји. Ствара се и оригинални књижевни род, па тако добијамо и прва српска житија и аутобиографије истакнутих светаца, владара и архиепископа из рода нашег српскога. Први српски писац Свети Сава и и прва српска књига Житије Светог Симеона Мироточивог. У доба Деспота Стефана Лазаревића поред писања биографија, доста се и преводи. Пишу се и прве хронике и књиге староставне: родослови, летописи и записи и похвале. Монахиња Јефимија, бивша Јелена удовица деспота Угљеше Мрњавчевића пише Похвалу кнезу Лазару. Тако даље имамо и поезију Деспота Стефана - Слово љубве.
Вештину штампарства српски калуђери учили су у Венецији, и управо из те средине је пристизао неопходан штампарски материјал. Први оснивач прве српске штампарије био је Ђурађ Црнојевић на Цетињу 1493. Ова штампарија радила је кратко свега 3 године. Ту је монах Макарије штампао свега 5 књига: Октоих-Осмогласник, Пслатир, Молитвеник и Четверојеванђеље.
Ми Срби и у Венецији смо имали своје две штампарије. Прва је настала заузимањем духовника манастира Милешеве Божидара Горажданина који је послао тамо Ђурађа и Теодора Љубавића, који су 1519 у Венецији штампали Служабник. Касније је ова штампарија премештена у Горажде, где су 1521 штампали Псалтир, а 1523 Требник - свега две књиге. Друга српска штампарија у Венецији била је дело Божидара Вуковића Подгоричанина, која је тамо радила у два маха. Тако је јеромонах Пахомије у Венецији штампао 3 књиге од 1520 до 1521 - Псалтир, Литургијар и Молитвеник или Зборник. У другом наврату од 1536 до 1540 јеромонах Мојсије у Венецији штампа друго издање Молитвеника или Зборника и празнични Минеј или Саборник. У исто време монаси свештеници Теодосије и Генадије штампали су Октоих. Последња књига изашла из ове штампарије јесте Молитвеник или Требник.
Монах Теодосије у манастиру Рујан 1537 штампа Четверојеванђеље. У штампарији манастира Грачанице грешни раб Димитрије 1539 штампа Октоих. У Милешеви јеромонаси Мардарије и Теодор 1544 штампају Псалтир, а 1545 ђак Дамјан и Милан из Обне у Црном Загорју на Сави штампају Требник. У истом милешевском манстиру у обновљеној штампарији 1557, штампано је друго издање Псалтира. У Београду оснива штампарију кнез Радиша Дмитровић, где је јеромонах Мардарије из манастира Мркшина црква, Косјерић, штампао 1552 Четверојеванђеље. Исти тај Мардарије у штампарији при Мркшиној цркви штампа 1562 Четевројеванђеље, а 1566 уз помоћ свештеника Живка и ђакона Радулена, штампа у Мркшиној цркви Цветни триод. Последњи српски штампар јесте јеромонах Мардарије, а последња наша штампарије била је смештена у Мркшиној цркви, у Косјерићу.
Наша најстарија штампарија прва у Србији била је у манастиру Рујно, где се одштампа само једна књига 1537 Четверојеванђеље, подно планине Поникве, украј реке Биоске, у селу Врутци, при храму Светог великомученика и победоносца Георгија од стране монаха Теодосија. Ова штампана књига страдала је 1941 приликом бомбардовања Београда, када је изгорела Народна библиотека. Неки листови се данас налазе сачувани у иностранству, а неке листове поседује САНУ. Ова књига је отиснута слогом који је био изгравиран у дрвету, а не у металу. Вук Караџић је поседовао један примерак овог штампаног дела, али га је продао 1859 уз посредство Франца Миклошича, Царској јавној библиотеци у Петрограду. После се овај Вуков примерак нашао у поседу Државне јавне библиотеке "Салтиков Шчедрин" у Лењинграду.
Ово Четверојеванђеље штампано је у две боје, а штампање је урађено једним калупом. "Најпре су покривали бојом црна слова, прављен је отисак, затим је калуп пран, покривана су потом бојом црвена слова и поново отискивали". Техника је била примитивна, самоучењачка, али оригинална за то доба.
У нашој јавности јавила су се и супротна мишљења, која тврде да су "слова резали на дрвеним плочама, страну по страну и тако штампали".
