Облаци јесењи поново промичу над садашњим тренутком, а моју утробу загрева чај од девет биљака, па као да пустињско беспуће гомила песме крвавих рана и кобних болних дана...
Облаке јесење страховито сам похранила у утробу смрзлу и опору од горчине бола и не појим се смислом, већ бесмислом и напрегнућу ум за још кап коју ваздуха на броју...
Свело је лишће и сетне су птице, тек по који мук запара нигдине без надахнућа и са тешким товаром клонућа, а киша оплаче и оно што окаљати нисмо смели, а као ни хтели...
Опале су чежње и више не расту поносита јутра у утроби вечног покоја, а хладни су обриси над врењем непознатих видика и облаци јесењи у сиве модрине распети...
Очи су брижним шакама погружене у лелек јутра, празне и умукле, невеселе, без освита, у њима ни сажаљења, ни презрења, постаће хладне и потресне од јесењих слика...
Следиле се жеље ко погнуте сене, нетрагом потонуле и снене, тишином својих забринутости Живот остаје иза, а облаци јесењи без идеје у тужној процесији саучествују само за мене...
Нема коментара:
Постави коментар