Јесен је нема
у њој све мркне
а над уморном реком
брзо се смркне
јер кише су јој мутне
ноћи су јој смутне
птице су јој мртве
приче су јој дуге...
Јесен је тешка сама
и много сетна
од нечувеног бола свела
јер туга јој више није срећна
а бол је притиска
и страх је испуњава
а у болу једног смираја
све јој је одвећ мрачно
до крајњег бескраја...
Јесен је ћутање свако
ужасна је то стрепња
јер сива су јој јутра
чамотиња јој је и сутра
поруга јој је предуга
и у њој гнезди се само туга
ко ноћ ова дуга...
Јесен је празна
песме су јој порозно посустале
јер ветрови су је поразили
и каљави су јој богази
а кроз њене улице
нико више не пролази...
Јесен је замор
а реч јој нестаје и увире
жеље јој замиру и мру
тајне претрну
снага умире
јер јесен је нема
то се тешко разуме
тако да ту слабо
бољитак се снева
ускоро биће и снега...
Јесен је мраз
сваки јој пораз
и чудесни одраз
у оку згаслом
у простору прокислом
што вечним бесмислом
ће се звати
па нико да измери
јесењу тугу -
колико тачно вати или сати...
Нема коментара:
Постави коментар