Украј хучне реке Дрине, подно лепотице планине Тара, сакривен међу густим боровим дрвећем и шумама, подигнут јесте у средњем веку манастир Рача и опасан кривудавим каменим зидинама, ту на самој обали брзе речице Рача. Ктитирство манастира Раче приписује се краљу српском Драгутину Немањићу, а грађен је у временском раздобљу између 1273 и 1275 године Господње. Кажу неки историјски извори да остадоше прикривени стварни разлози и побуде подизања Раче од стране краља Драгутина. Манастир је подигнут као величанствено здање са скитовима и испосницама и некад је у њему боравило 300 калуђера. Но каже се још да је овај манстир ипак био центар помесне области. Рача је имала велики идеолошки и политички, а после тога и културни и духовни узрок настајања и опстајања кроз векове. Пре свега у оној неравноправној борби са богумилском јереси и писмености. Након обнове и васкрсавања из пепела Пећке патријаршије, манастир Рача започиње своје велико васпитно културно и духовно дело описмењавања и писмености народа овога краја. У том 16-ом веку када су са радом престале све српске штампарије, од оне прве у Рујну, па до последње у Мркшиној косјерићкој цркви, рачани калуђери латише се преписивања. Из њихове рачанске школе спомиње се 15 рукописа насталих у скиту Светога Георгија, у тој испосници од камена званог још и манстир Бања. Половином 17-ог века својим мукотрпним радом истиче се посебно монах Христофор који је исписао више оваквих рукописних књига. Тако од њега 1667 остаде исписан, то јест преписан Минеј, 1684 Цветини Триод и тако редом. У том раду исказао је велику вештину и умеће, као и пожртвованост.
Рачани калуђери одржавали су везе са калуђерима манастира Пећке патријаршије. Зна се да су рачански калуђери боравили и у Хиландару на Светој Гори и управо отуда су доносили у Рачу неопходне и преко потребне богосужбене књиге.
Након доласка окупацијске аустријске војске на наше просторе ничу и први устанци око манастира Рача. И нека не чуди што је у време тих грозота манастир и спаљен у 17-ом веку, 1688 од стране Раца - српских добровољаца, Хусара и Влаха. Била су то времена великих патњи и страдања. Након те пустоши време је за нове српске сеобе и миграције у нешто другачије и неизвесно1690-е. Сада нова турска војска разара оно још не разорено и пали Рачу украј Дрине до темеља. Народ и калуђери рачани уточиште налазе на просторима Јужне Угарске. Насељавају се у фрушкогорске манастире Беочин и Велику Ремету. Уз себе су носили своје велико културно и духовно благо, печате, манастирску архиву, књиге и друге драгоцености и реткости те врсте. Својим радом на новим просторима истичу се рачани: Кипријан, Јеротеј и Гаврил Стефановић Венцловић. Кипријан пише Словенски буквар угледајући се на руске књиге 1714 и први умеће елементе народног говорног језика. Јеротеј у Великој Ремети преписује књиге, а памтимо га и по оном дивном путопису 1704 из Јерусалима. Венцловић постаје претеча Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, због велике употребе народног језика. Избегли игуман рачански заједно са осталом братијом рачанима, тамо обнавља манастир Беочин 1704.
Време ратно и немирно, а нови фронт између турске и аустријске војске условио је и ново померање. Генерал Аустријанац Грин покушава да освоји утврђење Соко, но 1737 одустали су Аустријанци од своје опсаде. И српски добровољци из рачанског краја у овој борби узимају учешћа. У Рачи и Пљескову командује српским војницима Станиша Марковић Млатимуша. Одред под вођством Јована Ђуришића у јануару 1738 ослобађа Рачу и села околна. Пљесково је том приликом запаљено, а унутар Пљескова порушена је џамија. Аустријанци ослабљени, што даље иде у прилог Турцима, нарочито након њиховог пораза код Гроцке. После мира у Београду 1739 препуштени смо Османлијама. Сеобе Срба у пределе Јужне Угарске се настављају и даље. На видику последња војна између две царске војске у 18-ом веку. Срби помажу Аустријанце. Под вођством Алексе Ненадовића, Јована Вујадиновића и Лазара Илића српски устаници улазе у Соколску нахију из смера Ваљева. Мале турске чете разбијене су код Доне, Бачеваца, Пљескова и у близини манастира Раче.
1791 мир у Свиштову, а султан Селим Трећи и хатишериф 1794, где Срби добијају нешто бољи положај. Тада Хаџи Мелентије Стефановић заједно са монасима Јосифом и Исаијом по дозволи султана обнавља манастир Рачу. Средства за обнову прикупљани су добровољним прилозима. Троношки монаси 1795 почињу грађевинске радове. Све је завршено за годину дана. Постоји и податак у летопису троношком, који каже да су манастир Рачу београдском везиру продали кнезови соколске нахије Стеван Војић и београдски владика Методије за 15 хиљада гроша. Мора да су Турци били незадовољни изградњом кула и зидина, па су зато уз одобрење соколског кнеза радови заустављени.
Први српски устанак од 1804 до 1813. Око Раче окупљају се неустрашиви борци устаници. Ту полажу заклетву под заставом Хаџи Мелентија, након чега расте гнев код Мехмед аге Фочића који снева да запали Рачу украј Дрине у погуби аџи Мелентија. У борбама око Ужица 1805 учествује војска рачанска, под командом Хаџи Мелентија. Поред његове војске ту је била и војска кнеза Милић Кедића из Суводања ваљевског. Прва борба око Раче била је у мају 1807 под вођством Хаџи Мелентија, Кара Марка Васића Осаћанина војводе соколске нахије и Алексе Субјелца Поповића. На брду Шарампову сукобише се турска и српска војска. Непријатељ је протеран преко Дрине у Скелане, у Босну чак до Прибићеваца.
1813 пропашћу Првог српског устанка, Рача је запаљена, па 21 октобра Мелентије бежи у Срем, а Мојсије и Теодосије рачани калуђери остају у Србији. Монахе рачане Исаију и Игњатија, Турци преклаше за трпезом часном олтарском каменом рачанском.
Након избијања Другог српског устанка Мелентије се враћа у Рачу и по дозволи Кнеза Милоша Обреновића обнавља Рачу. О извођењу грађевинских радова, кнез соколске нахије Петар Васић и архимандрит рачански Мојсије, 17 јула 1826 шаљу извештај Кнезу. Одатле сазнајемо да је камен довожен на коњима отежано, па је купљена лађа за 170 гроша, а мајстори нису гладни, а ускоро ће и ново жито за жетву. После 3 месеца Кнез добија извештај да је све изграђено, па су говорили да је сада здање рачанско боље него за време Немањића.
Основа рачанског храма, који је посвећен празнику Христвог Вазнесења или Спасовдану, је у облику правоугаоног крста и спада у рашку школу. Зидано је сигом и тесаним каменом кречњаком. Купола је осмострана. Кров је двосливан. Прозори су узани и уски. Кубе је декорисано црвеном циглом - опеком. Фреске су дело Димитрија Посниковића из 1854. Фигуре светитељске су укочене и без динамике и драматичности неке веће. Лица су им испосничка и издужена. Иконостас је дело Георгија Бакаловића из 1840.
Муслимани су исељени из Пљескова Бајине Баште. Из Раче Матија Ненадовић и Петар Васић шаљу поруке Турцима у Соколу марта 1830 о исељавању Муслимана по новом султановом хатишерифу. У Рачу стиже сердар рујански Јован Мићић и кнез из нахије пожешке Васа Поповић, који су задивљени револуционарним духом житеља овога краја. Рачани пуни нестрпљења наоружаше се до зуба и стадоше испред рачанске светиње, опет орни за борбу.
Ослобођена Србија, а манастир рачански губи ону велику политичку моћ, коју је имао до тада. Дошле су нове промене у друштву. Од тада до данас, манастир Рача остаде само културно историјско и духовно благо и здање, око кога се причају и препричавају приче из славне старине која сведочи о бурној прошлости овога западног краја Србије кроз векове векова. Амин.
У Рачи је и гробно место Хаџи Мелентија, који родом беше од Сребренице из Бирча. Писмености се научио у Троноши и ту се и замонашио. Одлази на хаџилук у Јерусалим 1794. Огранизовао је први српски устанак у рачанском крају. Био је народни депутат, па је скупа са Миланом Обреновићем и Божидаром Грујовићем боравио у Русији 1810. За исказане врлине у борби од руског цара на дар добија одликовање у виду златног крста и златног ланца. После слома Првог устанка борави у Аустрији, а 1815 враћа се у још ровиту Србију. Упокојио се 27 марта 1824. У Рачи се и даље чува устаничка његова застава под којом су се заклињали они ветешког и неустрашивога борбеног духа. Слава им кроз сву вечност.
Нема коментара:
Постави коментар