Усред
октобарске
кише
седнемо
без
смењивања
и
оклевања
принуђени
у
право
време
што
настојањима
других
не
успевају
у
животу
па
сетимо
се
било
чега
и
гле
то
све
препуштено
мало-помало
праску
једног
астероида
што
рђаво
препада
свеже
мирисе
и
велике
доколице
што
су
тупо
потпетиле
две
слепоочнице
и
више
нико
не
уме
да
процени
Планете
што
сањаре
загрљене
у
нејасним
дамарима
празног
пространства
са
пуно
звезда
и
ишчекивања
дуж
ивице
Млечног
Пута
ишараног
пенушавим
јатом
разлетелих
капи
октобарске
кише
тамо
где
прескачу
светлосне
године
свечано
и
умесно
па
лепршају
широка
сазвежђа
у
непрестаном
дотицању
досадних
одјека
баш
усрдно
без
остатка
у
једној
кутији
пригушених
атома
и
мермерног
бескраја
у
предворју
плавог
подрхтавајућег
светла...
Нема коментара:
Постави коментар