У заносу данашњег сумрака
на тужним лицима гледам
и спомен заборава угледам
и туробну музику мучног
октобарског помрачења
и збрајам жалосне капи кише
и минули одсјај плавичасте воде
а то гласови тегобни што теку
жалосте сваку нову слутњу
и појаве се траве наквашене у пољу
сузама октобарских киша
и небо је тамно већ одавно
и још тишина у мени почива
и тамњан мирише у души
а руке грчевито склопљене
у молитвени смирај дана
без поновљених лажи
без истих модификованих маски
па као да је опет све добро
и благословено и овога дана
у кишне јесени октобарске
где још рањено срце песмом
замуклих сиротих џивџана
опет орадостити ништа неће
а Космос далеко је од сваког
људског усиљеног покушаја
да Реч угаслу што занемоћа
натера да потече бар предвече
у дозрелом срцу вагабунда
где ћутање залуд буди немо
озебло корење пелина
и модрих покислих трава
док последње сивило дана
у вечности ћутања не прође
попут пролазне мисли ове
и једног каменог пејзажа
где још само утеха бледи
и патња као један понор
из непознатих тишина
исписују и ово окисло вече
што неминовно и несхватљиво
тече у нама вазда самима...
Нема коментара:
Постави коментар