Мој живот у смислу
знам откривен је у слутњама
кад још бејаше Реч у мени
она провучена
и неповредно мала
што у противности свога
занемелог даха
у непробојности
још не сагори својој
и усхићење груди
и врелина длана
сенка ће моја над
осамљеним дудом
да захвата од још једног
густог кишног дана
и знам ту Искру
што из сунчева зрака скочи
и тај час
и та небеса непомућена
и опет се
смрзава згасла чежња
док на равнодушним уснама
испразним слова
са линије длана
и оживим визије
на линији Живота
ту дуговечност сванућа
и ту безгрничност ћутања
и гледам истине очи
и даље су прозрачне од сјаја
и причестим се мраморном лепотом
ту где пучина се плави
и јутро топлином модри
и прах тишине
тек у свитање крене
као кроз Родину своју
за још једну процвалу
Годину нову...
Нема коментара:
Постави коментар