Родом из побожне породице која је живела у Копривници, код Јошаничке Бање, подно Копаоника.. Рођена од оца Раденка и мајке Данице... Ови благочестиви родитељи у то доба дадоше и кћер Миланку и сина Милана у ратни вихор... Клечећи пред иконом мајка је молила даноноћно да јој се врате живи и здрави... У једној таквој конзервативној средини није било лако поднети стална запиткивања комшија: шта ће Милунка на фронту, побогу???... Имала је Милунка многе просце и мамила је момцима уздахе по вашарима, но она се тврдоглаво заљуби у пушку и у блатњави ров, у рат зарад одбране отаџбине... Мајка Даница у кући поред мужа од кога је стално тајила своју мајчинску муку и бригу, имала је још млађе дечице - две ћерке од 14 и 12 година Миону и Славку. У селу све девојке Милункине вршњакиње увелико су носале дечицу у наручју и имале мужа и породицу...
Када се окончао рат о Милинки ни да пристигне гласа - јел` међу живима и даље... Мајку Даницу тешила је Миланова жена снаја Ката да ће се Видра вратити жива и здрава... Присећале су се Милункиних подвига и виспрености... Одлазила је чак сама у Краљево да купи памучну пређу и умела је да за једну ноћ изатка најлепшу сукњу за први панађур - вашар... Била је Милунка окретна као чигра... Видром су је звали...
Но Милунка је полако у самом вихору рата већ уписала себе у неизбрисиви мит... Постаде легенда жива... О њеној храбрости зборити увек јесте мало... Ратни извештачи са ратишта запазили су њену харизматичну појаву, па су је волели фотографисати... А убрзо њен лик могао се видети на насловницама угледних ондашњих листова Европе...
После је пред крај живота, живела у скоро пропалом кућерку на Вождовцу... На том кућерку би исписан број 25... Осиротела и остарила... Окопнила... Сама... Имала је мужа Вељка, но он је већ био са друге стране неба... Имала је и кћер Милену, која је била у болници и још 3 усвојене ћерке - Зорку, Вишњу и Милку, које су опет имале своје породице... Живела је сама самцата и од свих заборављена... Напуштена... Прећутана... Беда и понижење... Радо се присећала, како је подвалила само да би се нашла у војсци тога времена и доба... Ошишала је дуге косе на мушку фризуру, и преобукла се у панталоне и правац за Београд... Дошла је да се упише међу добровољце... Морала је смислити и име мушко - Милун или Милутн... Изговорила је измењеним гласом бркатом нареднику: "ХОЋУ ПУШКУ!" и тако је било те 1912-е године...
Но имала је ту срећу или несрећу - само што стиже на фронт, рат се оконча... Но 1913 избио оно мало рата са Бугарима и ту се Милунка показа у свој својој величини... Тако је задобила чин у рангу каплара и ону медаљу за храброст... Када је у једном јуришу рањена у груди, њена тајна је коначно разоткривена док су је рањену превијали... Видели су да са собом имају право женско... И Милун је постао Милунка... Одмах су решили да је отправе кући, но она запрети да ће се одметнути у хајдуке и они је оставише... Са овом женом се није дало шалити... Сада кад су сазнали истину о њој поштовали су је и веома ценили... Волели су је...
Јула 1914 понада се новом ратном распореду, а пошто јој нису дали, тако она изиђе пред генерала Степу Степановића, а он је маршну: "Кући!"... Није хтео ни да саслуша ову жену борца... Она није хтела кући, па оде у Крагујевац код начелника Врховне команде и стаде пред војводу Радомира Путника.... Он је реши послати у болничарке, но Милунка је хтела у крвав бој... Она је стајала и чекала без предомишљања свој нови ратни распоред... Војвода није знао шта ће са њом, па се пожали свом окружењу најближем... Мајор Воја Танкосић поче хвалити Милункине заслуге у војни са Бугарима... О њеној неустрашивости се причало, о брзини и хитрини, о сналажљивости и довитљивости, али и о лукавству, упорности, истрајности, одлучности... Следећег дана војвода Путник посла је мајору Танкосићу... Добила је пушку и била је пресрећна... Ратовала је још 4 године... Опасала се бомбама и украсила реденицима место ђерданима... Истакла се и као жена бомбаш и вешто је бомбе закуцавала у немачки ров... Поставише је за командира јуришног бомбашког одреда...
На дринском бојишту заслужи прву Карађорђеву звезду... Заробила је 20 Шваба и како је само по подрињу гонила непријатељску војску... Карађорђевом звездом са мачевима унапреди је командант пука Димитрије Митић... Добила је и другу касније, када је већ била поднаредник након горничевске борбе на Солунском фронту 1916... Тада је заробила 23 непријатељска војника... Понела је из рата 9 љутих рана и ожиљака и сав неизмеран бол доживљаја Албанске голготе, Крфа и Вида... Са Крфа отиснула се у Бизерту где се опоравила, а након тога опет у бој... Ту је стекла нова одличја - орден Француске легије части и Ратни крст са златном палмом... Добија нову претешку рану... Опет је враћају за Бизерту... Многи се моле за њено здравље... И генерал француски Гепрат дође до њене постеље у болницу да јој каже да се и Француска за њен опоравак моли... Имала је јаку вољу опорави се и крете на фронт лађом, која је погођена у Средоземном мору... Милунка је бродолом преживела... Хтела је на фронт, а не у смрт...
Након 6 година војевања по фронту, Милунка стиже у родно село, где нађе све своје живе и здраве... Поживе ова страдална напаћена душа 84 године... Упокојила се првих дана октобра - петог - 1973... Сахранише је 7 октобра на Новом гробљу у Београду, у породичну гробницу, али не и у алеју великана... Но, у алеју великана пренеше је почетком новембра 2013-е тек...
О њеној беди, патњи, мукама и понижењима након слободе не треба помињати, бар не сада... Жена са толико одликовања и ратних вештина и заслуга радила је као чистачица... Њено узвишено и велико име неки нису достојни ни да спомену икад више...
Нема коментара:
Постави коментар