ЈЕДНО...

Суштина постојања и размишљање о непознатом, где схватање подразумевано, кретањем живих створова, од некакве ЈЕДНОкретности и ЈЕДНОзначности као да полази...

Елементи се крећу и окрећу, у покретљивости празног пространства, ту где сваки атом прска од тежине и инерције свога часа...

Падање у покрет и покретљиво пропадање без анализе о умовању и гледању оних казивања и излагања, где мисао феноменом свога тражења, тек умине преко контекста објашњеног времена...

Утврди реченицу и ЈЕДНО размишљање, можда шире од плавог хоризонта...

Продубљујем мисао и ЈЕДНО разврставање и ЈЕДНО сазнање, што обазриво поверава изведени закључак замењеном значењу...

Указивање племенитог храњења и нека узвишена димензија над Човеком, уз напомену и без утицаја одсутно кроз размишљање о Животу...

ЈЕДНО садашње време и присутности давно прошлих израза, што повраћамо усредсређени на Поезију...

Запажања и причање великих Истина, како би превазишли преокупације размишњљања о тајанственом, све док доколица илуструје своје преокупације...

Темељи ЈЕДНОлично окренути ка откровењу и светлости, где лично и бесмртно настављају неограничени плес свог надирања у празно...

Незалазна светлост малих ћутљивих уста, где разум размишља, а топле боје урезују у биће прва сазнања неуспелог заборава...

Какав је то Песник који исписује стихове без певности, без симетрије, без метрике и ритма...

ЈЕДНО рашчлањавање присутности, сажима упитаност и закључке у оне делове сазнања, где рећи нешто одвећ вредно, далеко је важније од сваке далеке лепоте и филозофије...

Сунце и једно несрећно ЈА, коме отимају памћење, сећање и заборав, где загледаност у реку више не отвара та широка и уопштена питања смисла...

Људска мисао уме да запне у свом трагању за Истином код људи, који светлост природе носе у себи...

Машта највећа вредност и главно мерило у свету, где обитава само ЈЕДНО...