Монахујућима најважнија неопходност Јесте САМоћа, тог истинског Живота прави израз и песнички смисао, од кога се не одступа, па ни онда кад беше у почетку ЈА САМ Онај Који НИСАМ, Који бејах Онај Који ЈЕСАМ и Који САМ након свега вечито САМ...
Овај Песник није успео речима да оствари Космос, ако најпре није заволео најдубљу САМоћу, где само Онај Који љуби САМоћу Тај САМоћу позна и заволи до каја света и непресушног века...
А када Живот креће силазном путањом и када понестане енергије за промене, све остаје како и Јесте: непромењено...
Обриси овог времена и спољашњи декор епохе, говоре колико је промена у покушају пољуљала све оно што Јесте некад давно утемељено...
Израсла Реч из плавих сфера и димензија, која каже свака промена Јесте један велики ризик...
Оличење савршенства за Космос принеће светлост лепоте и лепоту светлости...
Изгубљени осећаји надахнућа пред вечном лепотом светла као да неће угасити мрак и таму сву ту...
А људи који различито мисле имају ли више потребе за разговором и зар застарео није Идеал: тражити истомишљенике, као и непостојање своје...
Нема коментара:
Постави коментар