У ПОНОРУ ЦРНОГ ЗЕНИТА ДО ТРИЈУМФА ЈЕДНЕ ПРАВЕДНОСТИ...

Ја бих ипак волео да најзад будем ван поезије и прозе, ван намере и образложења...

Чеслав Милош (1967)

Родио се 30-ог јуна 1911-е у Литванији. Од раних година интересовале су га природне науке, а како сам рече: "У школама се нашим учила догматика, апологетика, сентенце из Талмуда и из Тита Ливија. Аристотел је био цењен"... Студирао је право 1929-е на универзитету "Стефан Батори" у Вилну (студије завршава 1934-е), а већ од 1930-е као "даровити млади песник" између два светска рата објављује прве стихове... Био је припадник поетске "катастрофичке групе" у Вилну, тамо где је "љубав песак који гутају осушена уста, а мржња хладни жбун додат ожеднеломе"... 

Године 1931-е први пут борави у Паризу и тада коначно упознаје свог рођака великог француског песника Оскара Владислава Милоша, а од 1935-е у Паризу студира француски језик, схватајући промућурно да "распада се оно што изгледало је непобедиво"... Идуће 1936-е враћа се у Вилно и у радио-станици ради као референт за књижевност, да би већ наредне 1937-е био отпуштен због својих левичарских усмерења... Одлази на пропутовање по Италији, и као да назире баш оно место где је "спаљен Ђордано Бруно", па закључује даље: "Ко може, наук ће схватити, да свет варшавски, римски, тргује, банчи, воли се не марећи за ломаче"... По повратку, са нешто проширеним видицима,  запошљава се на радио Варшави, где га затиче време окупације, а он сам укључује се у покрет отпора... Европа постаје "стан људи, паса, мачака и коња", а и гундељима је "цвет дат за становање"...  

Својим стиховима, као и осталим књижевним жанровима, тежио је да се "одупре мржњи", апатији, равнодушности, апсурдности и бесмислености рата, толиким несрећама и смрти, ако се само узме у обзир да је у Пољској за време Другог рата страдало близу 6 милиона људи, што је равно светској катаклизми застрашујућих размера... Било је то време ратне стихије: очаја, безнађа и пометње... Било је то оно бивање да "на свету биће само што је било". Јеврејски гето усред Варшаве и два освајача ("тирани из Сиракузе": Хитлер и Стаљин) који су распарчали земљу, исцртавајући границе новог окупационог мрака, а све са задатком да истребе што више Јевреја... И опет по ко зна који пут "бескућни од глади умреће путници", они чији је "хлеб горак и сух као скала"... 

Године 1945-е живи у Кракову, а децембра исте године бива постављен на место дипломате у пољској амбасади у Америци. Идуће 1946-е ради у Њујорку при пољском конзулату, а наредне 1947-е премештен је на место културног атешеа пољске амбасаде у Вашингтону. И опет је он "бедни човек" који сагледава "мноштво белих огољених народа без слободе"...  

Сасвим на кратко борави 1949-е у Пољској, а наредне 1950-е ради као први секретар пољске амбасаде у Паризу. Концем те исте године  у Варшави одузимају му пасош, да би му исти био враћен 1951-е, но он ипак 1-ог фебруара тражи азил код француске власти. "И наша земља је сва као поема, док сунце над њом педставља сликара... Ко хоће да наслика наш свет у колору, нек у сунце не гледа, то му треба рећи, јер памћење о стварима изгубити мора, само сузе у очима дуго ће га пећи"...

Био је пацифиста, а одласком у емиграцију наставља да пише против Стаљина. И ту одједном схвата да "ипак постоји, иако све гине" и "да бољи је жив пас него цркнути лав"... Године 1960-е ступа на америчко тле и на Берклију проводи преко 20 година као професор словенске књижевнсти. И зар није то оно као "кад хода, сам у сну, кад заспи догађа се јава"... Ту се изнова родио, једном речју: препородио, он који се увек пита: "Ко је учинио да ми је одузета младост и зреле године, да су ми моје најлепше године зачињене страхом? Ко, ах, ко је крив, ко је крив, о Боже?"... Ту пише своја најзначајнија дела: песничке књиге, студије, књиге есеја, иако су покаткад у одузетости "певање и радост"... Своја предавања студентима чита на енглеском, он "песник подмукли и гневни" што "седи злобно стиснутих очију", па ипак у руци меркајући перо и тако осмишљава наредну "освету"...  

Његовим пристизањем у емиграцију много тога се компликује, а с обзиром да је он надасве јак - остаје несаломив, "јер откада је отворио очи, није видео ништа сем пожара и клања, сем кривди, понижења и смешне срамоте уображењака"... То је време када трпи и подноси нападе оне званичне режимске штампе у Пољској, а мира му не даје ни пољска емиграција у Лондону, као ни "европска напредна левица". Оптужују га да је "Стаљинов агент" и дочекују га са незапамћеном мржњом, јер како је смео да раскине и да ниподаштава пут који је креирао лидер и вођа. И због тога живот му се мора загорчати. Управо због таквог понашања "западне интелигентне левице" он се повукао у самоћу... И тада се зарекао: "Дата ми је нада да ћу се осветити другима и себи самом, јер сам био онај који је знао, и никакве користи за себе из тог није извукао"...  

Иако је у многоме са неверицом посматрао, иако се помирио да му је коб управо таква да вазда губи, он године 1976-е добија америчку награду за песнички и преводилачки труд, а од 1977-е је и почасни доктор Државног униврзитета у Ен Арбору (Мичиген)... Награда има још, само зато што је "говорио гласно" оно што сагледава можда "последњи пут" и није пожалио да "гине пропашћу великог живог створења"...  

Писао је песме на пољском, а требало је превазићи то крхо стање памћења, које је имало тенденцију да се истопи као воштаница мала...  Преводи са хебрејског неке библијске књиге на пољски. Пише романе не марећи много за укус и захтеве тржишта или са друге стране гледајући на финансијску умешност... А "после одбацивања" увек као да надолази огроман "талас ведрине"... Кроз рад писања покушао је да "залечи" самога себе, знајући изврсно да нема поверења у некакву "спасилачку моћ", а битно је изнад свега "надживети друге и самога себе"...

Године 1980-е добија и нобелову награду за књижевност, како се писало по политичкој подобности некој, мада му нико не оспорава заслуге стваралачке... И зар опет "побеђује човечанство, задрто и подло, које не желећи тајну множи се  и траје... јер само се тако досеже дно"... А он и даље каже како више "неће да васкрсава ни да се враћа натраг"... и даље вели: "Спавајте Ромео и Јулијо, на узглављу од попуцалог перја, нећу из пепела дићи ваше спојене руке. Опустеле катедрале нека посећује мачка... сова на мртвом шиљатом своду нек начини гнездо"... 

После 30 година забране први пут у Пољској излазе његова дела 1980-е, а исте те године на српски језик је преведена прва његова књига. И након 30 година емиграције долази у Пољску где прима почасно звање доктора Католичког универзитета у Лублину. Песник унутар чијег је окамењеног срца као каква муха (или сродан инсект тек неки) "затворена мрачна љубав према најнесрећнијој земљи"...  Песник који је оплакивао срушене зидине попут "погребне нарикаче", и својим плачљивим криком "дирао велике ране свога народа"... А знао је важност двеју дрвених речи, јединих које утекоше смрти, а то беху: Истина и Праведност... И никад није престао да се запиткује да ли смо то ми преостали живи нешто бољи од оних који су негде тамо погинули, или који су сахрањени без имена и знака, и да ли је за тај наш опстаанак можда заслужно "знање и вештина" каква?...   

Године 1985-е први пут посетио је Београд, а од 1986-е инострани је члан САНУ...

У зрелим година остаје нем, али и даље пун полета и надахнућа, упознавши подједнако и добро и зло... Сва своја постигнућа приписује "самоћи, горкој учитељици мудраца", кроз коју је распознавао "лоше и добре стране сваке ствари" и твари... Па иако је сва та пакосна мудрост света била ненадмашна по много чему, хтео је да поверује да више никад не може бити ни слова "о тријумфу силе, јер ово је доба кад побеђује праведност"...   

Његова поезија великог талента може се сравнити са религијом, а он као песник може се упоредити са пророком, који је изабран од Бога. Он је можда припадник последње генрације која је "из цинизма умела да црпи радост, последњи чије лукавство није далеко од очајања"...  Иако је повучен и издвојен, он је у вечитом дијалогу са књигама и природом која га окружује (биљке, животиње, реке). Воли земљу, градове, а својом осећајношћу чува успомене, јер зна да "бестрасни нису кадри да мењају" ток историје... А отаџбина која не поседује прошлост, ништа је... А оно што све чини непобедивим јесте управо моменат памћења... Да ли ће мртви стално "одговарати ћутањем"?... Хоће ли "милост достићи гнев"?... Остаће дела писаног слова као сведочанства да трају до у вечност, а оно што се збило не више тако далеко, афирмисаће се у свој својој јасноћи... Смрт, равнодушност, згаришта, сицилијанске рушевине, охолост... "Задах пораза, стравична тишина, жиг невољника, изопачене успомене"...     

Циљ и задатак његове поезије јесте да "спасава народе и свет" лепотом, иако зна да "смисао неће разумети свако"... Циљ јесте и да "разбија драгу слику самога себе"... Иако је "угрезао у политику" изјављује да није "социјалдемократа"... Доста је "проживео у сну", живећи тако "зачаран"... И питао се да ли је достојно и долично песмом опевати "лукавство превејаног самољубља"?... И где год је живео није "успевао да буде туђ"... Перо наквашено мастилом исписивало је дивљење према људском уму, према снажности усана што имају способност изговорене речи-слова, а позвање песника узвишено по величини, да то све засигурно "мора отворити рај"...       

Умро је 14-ог вагуста 2004-е у Кракову, у Пољској и могао је коначно да изусти: "кривица је спрана"... А ако би се опет родио и на свет овај дошао, не може да гарантује да би се изнова определио за поштење и каже: "Четрдесет година гутам узалуд овај свет, а било би га довољно за хиљаде"... И опет тишина са стидом или без стида што се тако догодило... И можда би изнова пожелео "да буде песник пет чула, зато себи забрањује да то постане... мисао тежи мање но реч лимун, зато међу речима не посеже за воћем"... Остаје недокучивост живота који нам је дат и задат, а како и не би било тако кад су "несрећни чак и богови"... Успе ли се пре смртног ропца досегнути управо оно што чак ни песник не досеже?... Он "сам самцат, без пријатеља и непријатеља... у сваком џепу носећи оловке, нотесе... куцао је у затворена врата дворана дабра и кртице"... Па, ипак не жали, када каже: "Више волим овако да изгубим, него да добијем као они... истина је, није ми се догодило да гледам тријумф праведности"... 

Уста невино побијених као да више не потражују ишта, а у тој охолости има ли недостатка укуса?... Да ли поета бунца или пише под "несносним притиском" који диктира дајмонион, или пак учтиво ћути?... Својом суштином поезија није оно ружно, зло и демонско... Поета може бити да ипак јесте оруђе у руци Духа добра, а никад духа зла... А ишчитавање те и такве поезије насушна је помоћ "да се подноси бол и срећа"... 

Уметност треба хвалити и уз помоћ ироније... Писац је ипак свом језику пољском одано служио и језик му беше сва отаџбина, кад без исте остаје... А уколико остане без свог језика, без тог истинског достојанства, само је пуки филозоф... Бивало је момената када је посумњао да је "упропастио живот"... То су они несрећни моменти кад је тражио и тежио каквом "складу и лепоти" речи... Почесто се ухвати у "бесмисленој јурњави", а бол му је давао "слепу храброст"... Чежње и страхови остадоше свуда исти... Требао је "Бога који воли човека у свој људској слабости, а не у слави савршеног сједињења"... И зашто је "Бог толико болно понизио људе, допустивши им да чине што год пожеле"?... 

Иако муцав имао је осећај да јесте "први који је изронио из муља на обалама океана"... А кад је научио да говори, могао је да каже: "Губитак је моја судбина... Борба, срамота, саможива само-мржња, молитва за наилазак Царства - и мисли Паскалове... Само сам хтео да спасавам слободу"... Било је брањено јадиковање јавно. Јадиковати се могло само самом себи у недра, па тако сваки крик угушити осмехом, па чак и кад су људи жртве незапамћено стравичне муке... Да ли је песник "глас великог терета, против затворених очију, опорих уста, против ћутања, које ропство значи"... Псовке одвећ горко уједају. Неспокојство и неразумевање, а кривице нису ни тешке, ни лаке... Треба ли глумети иако знамо да не знамо? У идили и бајци као да немамо место опстанка... "Мени је страшно овога пута... када сам загледан у узалудност својих бесних година" кад "све беше нигде, и нигде свуда" док "пада одећа мога имена... Да бих писао овде на пустошима иза мора и земље", кад "умирање појединог бића је његово приватно питање и свако с тим мора да се сналази како уме"... 

Кроз филозофију свога бола покушао је да сиђе баш тамо где нема све те кривице и јада, беспомоћан, у тихом поразу, са способношћу да сагледано донесе без много потресног бола, иако је "много патио... умерено срећан био"... као "сведок и судија у сали мртвих мрава"... Иако је живот окарактерисан као немогућ, он је ипак могао и да се поднесе. Није бежао од одговорности своје ни кад каже: "Ако сам одговоран онда нисам за све"... Његову поезију не исписује "вештина руке, већ воде, дрвета и небо"... Крхкост нашег памћења, ту где "самољубње не сахне", а ипак треба извојевати победу против свега онога "што је подложно промени и рушењу", гашењу, гушењу... После много говора, уступа место ћутању и тако миле дани, протиче све, док се непрестано пита да ли је испунио ишта и да ли је послужио коме?... И кад се умори од пуког слушања он опет изнова зна да "живот јесте немогућ, али је подношљив" и то је утеха... А потомцима какав дајем дар и отпуст за крај, "ја, наивни латинист", можда тек "смешност"...

Време које нас ослобађа или које долази да нас потуче и пороби у овим просечним годинама са просечним разумом... И шта вреди самоосвећеност једне заблуде или плач над почињеним грешкама или пак ударање челом о патос... "Полагао сам заклетву... Сребрни сам носио љиљан, касније златни. Заклињао сам се у мистичним ложама, у клубовима конспиратора, за слободу народа, можда за братство... Нисам могао да будем послушан пароли ни старешинама"... А његов уметнички катихизих исповедао је одбрану бар једног човека свим својим створеним делом... А много је оних који су ступали на степенице не оправши окрвављене своје шаке... Бивало је да нема људи... Он се "трудио да ступа правилно, али танки бол подсећа га шта чини опонашајући људе"... Зато узвикује: "Нисам хтео овакав живот, не с оваквим законима, не на оваквој земљи!"... Молитва којом се најрађе молио гласила је: "Од галактичког ћутања спаси нас"... И на крају можда је дивљење оно што нас спасава... Требало је научити живети са сви тим бригама и брижностима... И увек путем "тешким иди, глупи Јашо"... И буди "тајни гутач манихејских отрова"... Иако си само пролазник на овој земљи научи да користиш своје "руке, ноге и очи"...

Затворен у кули, чита праисконске књиге и храни мрвицама птице... Умирен је пошто зна да ће заборав покрити све његово: и врлине и мане, и добро и зло... И никад неће пропасти "Људи Књиге"... Чезнуо је "да се претвори у дрво, да расте вековима, да никога не вређа"... Ипак Чеслав Милош остаје грандиозни "поданик" препознатљивог и само њему својственог "стила"... Речима је изражавао неизражајне импулсе једне реалности и стварности, живећи у веку који "није погодовао добродушним и часним"... А писање за њега би само један од "начина да искупи своју праву или умишљену безвредност"... Сарказам или самосажаљење... Добро је док у њему тиња свети огањ којим се поимају тајне ума... Живео је без престанка "у радозналости, страсти, стремљењу"... Вазда незасит и неутешан покушава да изотвара "лавиринте времена"... Па најзад признаје: "Хтео бих себе да сматрам генијем, али то ми много не полази за руком"... Одоговрност има свако ко је дисао...

И јесте ли "политички писац", он који судија не беше никад и ником... Имамо ли потешкоћа при хватању свих његових неухватљивих алузија или ироничних тонова, кад пева над бодљикавим жицама, са видковцем на логоре, сумње, резигнацију, протест, побуну, отпор... Па опет "није наше да искачемо из своје коже" и кад треба "показати само мало верујућег темперамента"... Живот у туђини јесте обележила самоћа. Тамо су везе површне, хладне и на цени је дистанца, па ипак у овим певањима сва горчина може бити питка и слатка...                           

12 ЖИЦА...

Вечерашња сомотна поља

плавог памука

нећемо глатко обрати

неко је искидао

12 жица на гитари

пуцкетам прстима

жестоко врело

и љутином овом

тек треба да наштимујем

ритам усне хармонике

а као да сам трома

села бих опет 

у чашу твог алкохолног бола

као несхваћени тромб

гладећи таласе самотне

чемер је свети овде

гадим се на ово поље

разасутих трзалица

и тражим напрстак

сребрног сјаја

док под ребром десним

носим ритам 

удараљки и бубњева

бедом овог модрог чемера

ја ћу се предозирати опет

и певаћу омињену тему

"скоч, бурбон и пиво"

све по једно, редно

док сам дрхтава рука

на твом пијаном зрењу

као плави камен 

одбачен 

у озарењу раствора...

ВЕЛИКА РАВНОДУШНОСТ КОЛИМСКА ПО ШАЛАМОВУ...

Нисмо имали снаге ни да им завидимо...

ВАРЛАМ ТИХОНОВИЧ ШАЛАМОВ 

Песник, писац - родио се 18 јуна (или 1 јула - налазим и такав податак) 1907-е у Вологди у породици православног свештеника. Као студент права при Московском универзитету са 22-е године ухапшен је први пут те 1929-е и осуђен на 5 (или 3) годинa робије у једном од стаљинистичких озлоглашених логора. Ту казну издржао је на Соловецким острвима. Повратком на слободу почиње да пише приче за часописе. Друго најтеже хапшење са кога се неће мало подуже вратити (чак 20 година) пада те 1937-е, а осуђен је на само 5 година као троцкиста. Незаконито је осуђен. Године 1942-е робија у логору бива му продужена до краја рата, но наредне 1943-е осуђен је на додатних нових 10 година логоровања због смеле изјаве да је Иван Буњин врх класичне руске литературе. Иако му 1953-е истиче казна, иако те године умире и "грандиозни вођа" Стаљин, он и даље тавори у разним службама при логору као најамник. Коначно 1957-е стиже на "слободу" у своју вољену Москву. Почиње да пише песме. Објавио је 5 збирки поезије од 1961-е до 1977-е: Огњило, Шумор лишћа, Пут судбине, Московски облаци, Тачка кључања... Преводио је бугарскку, чувашку и јеврејску поезију. Бавио се изучавањем теорије превода и руском поетиком... 

Сабира свој "заборав" незаборавом исписујући своје капитално и култно дело "ПРИЧЕ СА КОЛИМЕ"... Ове приче објављене су прво на Западу, на више европских језика, махом као непотпуна издања, а веома често и са погрешно исписаним именом самог аутора... Објављивали су га непотпуног часописи по Америци, Немачкој, Француској, Италији... Прво потпуно издање излази 1978-е у Енглеској на руском језику, а затим 1982-е у Паризу, а код нас у БИГЗ-овом издању 1987-е, као превод на српскохрватски језик (у две књиге, на 900 страна)...  У Савез совјетских писаца примњен је 1972-е, под условом да се одрекне овог свог дела издатог на Западу. Под притиском то је и учинио. Приче су кружиле у самиздату Совјетском Русијом, но на притисак тадашњег уредника часописа "Младост" одриче се дела...   

Живи сам последње године свога живота у једном собичку старачког дома, тешко болестан, оштећеног слуха и вида. Посећују га ретки пријатељи, а он им је поверавао своје стихове, покаткад их рецитијући једва чујним гласом... Године 1981-е награђен је од стране француског ПЕН-клуба наградом слободе - он жртва највеће неслободе... 

Умире 17-ог јануара 1982-е на психијатријској клинци, а вест о његовој смрти први су објавили запдни извештачи и гласила. А Савез совјетских писаца коме је и припадао, никад се није званично опростио од свог члана Шаламова, који је скоро 28 година не рачунајући мање прекиде провео у најстрашнијим логорским неусловима Далеког севера... 

Колима, тамо где радни дан траје најмање 16 сати, а где се улогорени и утамничени, нарочито они осуђени по члану 58, хране свим и свачим, а само не оним чему рок трајања још није истекао... Били су то "људски отпаци" мерено аршинима једне изопачене власти на почетку 20-ог века... Глађу морени до исцрпљености принудно и присилно радили су на температурама које су се кретале од 40 до 60 степени испод нуле, услед чега само смрзотине највећег степена и неподношљива малаксалост тела и духа... Да би се заложила ватра увек је мањкало дрва и још један начин да их доведе до губитка и последње капи снаге... И тако Шаламов непрекидно гледа и бележи у отворене вреће свога памћења сва та умирања, самосакаћења, самоубиства, убиства... Кажњавање до потуне немоћи, а и оно мало претекле мождане масе доведено је до руба исцрпљености, издржљивости... И шта ту јединка може сем да се наоружа једном дозом равнодушности и да душевно отупи у гротлу све те хладноће... "Ако могу да промрзну кости, могу да промрзну и отупе мозак и душа. На мразу се ни о чему није могло мислити. А душа промрзне, стегне се и можда заувек остане хладна"... Па ипак у таквим околностима једна и једина: неописива жеља да се све преживи и издржи, упркос измучености, прљавштини, болести, напору и несаници... А за сан им није преостајало ни 4 сата... Колико ли тек неповерења, лажи, преваре, пакости, похлепе, мучнине и кошмара... 

Размишљање о човеку у најнечовечнијим условима икада скројеним по аршину механизма стаљинистичке администрације, која је жртвовала милионе људских живота (помиње се бројка од 3 милиона људи)... Писац посматрач схвата: "Човек није постао човек зато што је дело божје или што има чудесан палац на свакој руци, већ зато што је био физички јачи, издржљивији од свих животиња, а изнад свега зато што је своје духовно начело успешно подредио физичком"... 

Требало је бити виталнији од оних слабијих, па себи не одузети живот или не осакатити један од удова... Требало је бити изван свог тог самоповређивања и чекати негде изгладнео и примирен,  у свој тој отупелости чула да стигне "водњикава" храна и 300 грама препеченог или недопеченог хлеба или шоља делимично угрејане воде... Како се топило месо са њихових костију, исто тако све брже и евидентније нестајале су оне најлепше људске емоције које зову: љубав, пријатељство, човекољубље, милосрђе, честитост, славољубље... Душе су им постале испуњене завишћу... Увукла се озлојеђеност и то постаје "најдуговечније људско осећање" ових патника на Далеком северу... "Научили смо се стрпљењу и одлучили се од чуђења. Нисмо имали ни поноса, ни самољубља, ни саможивости, а љубомора и страст били су за нас нејасне представе као пале с Марса, тричарије. Било је неупоредиво важније извештити се, зими, по мразу, да закопчаваш панталоне: озбиљни, одрасли људи плакали су што им то често не полази за руком. Схватили смо да смрт није нимало гора од живота, и нисмо се бојали ни једног ни другог. Нама је овладала Велика Равнодушност"... 

То је простор оивичен бодљикавом жицом унутар кога се добро спозна да се наизменично кроз сваку смену ноћи и дана, или управника или страже, деветомесечне зиме или тромесечног лета, доиста смењује радост и туга, срећа и несрећа, бол и мука... Неустаршиви се нису бојали, посебно кад је "несреће било више него среће"... Пред бригадиром, начелником, управником, уцењивачким лупежом, показивали су покорност и дисциплину... "Схватили смо да су правда и лаж рођене сестре, да на свету има хиљаду правди... Себе смо сматрали готово свецима и мислили да смо током година проведених у логору искупили све своје грехе"...  А греха и кривице оде није било, јер огромна већина тих људи (изузимамо криминалну лупеж) нису били криви, па су они изнад Јова и изнад Прометеја - нешто што се још није срело... Касније иако ослобођени, па и рехабилитовани у неком смислу, они не успевају да остатак живота срећно поживе или да наставе тамо где су их прекинули... То је тај апсурд узалудности који меље... Па ипак, научили су да се задовоље са мало и да у мрвама налазе радости преживљавања и опстанка до даљњег... Могли су да опсују, но ипак су знали да "само изузетно немоћни се усуде да опсују моћног, и то више из очаја него због смелости"...

А требало је досегнути високу норму и ископати  или избацити из рова 20 кубика земље по смени... У очима власти слабуњави људи то не могу постићи, а за то је најбољи физички надмоћнији човек - такви су вреднији... И полако се залази у тему рада и отвара још једно од питања... Има ли већег цинзма него свуд исписати омиљени цитат вође: "РАД ЈЕ ПИТАЊЕ ЧАСТИ, ПИТАЊЕ СЛАВЕ, ПИТАЊЕ САМОПРЕГОРА И ХЕРОЈСТВА"... А како логор не би постао место где се физички рад изузено замрзи, као и сама реч, као и сама помисао на исто... Како и не би када су највише привилеговани при таквом раду били они најгори, они једини криви - лупеж из криминалних кругова, убице, лопови... Интелигенција, интелектуалци, честити руски сељаци застрашени и ојађени... Лишени слободе и сваког елементарног права само зато да би животарили "по туђој вољи", а "покорни наређењима" од Моске па до Далеког севера... И зар је мало што су им отупела сва осећања, кад је "туђа воља увек била на страни њиховог душевног мира"... 

Пријатељстава овде није могло да буде и она нису могла бити зачета, чак ни грешно, а камо ли безгрешно... То је категорија која се "не зачиње у невољи и несрећи... У истинској невољи упознаје се само сопствена душевна и телесна чврстина и избијају на видело границе сопствених могућности, физичке издржљивости и моралне снаге"... А схватили су још нешто важно: овде се само случајно може преживети... А снови увек су им наличи једни на друге и у њима су понајвише биле "векне ражаног хлеба" које лете, маме и миришу изнад свог тог омаленог и скученог простора у који су сабијани како би преспавали... Има ли избезумљености у покушају да човек нешто овако заборави, јер не живи ли човек баш тим даром заборава, кад "памћење је увек спремно да истисне лоше и задржи само добро"... 

Очи су им вазда грозничаве, а у данима понижења најгоре врсте, све се учини бесконачно дугим и сивим... Изнутра су били већ одавно спаљена стрништа, похарана и опустошена и да постало им је сасвим свеједно, тако да нису имали пред собом дугорочни план, већ само тек толико шта могу да узму од дана сутрашњег... "Има једна граница после које све што се догађа представља за човека - добитак. Новост може бити само добра. То су сви схватили, али не мозгом, него телом"...

Овде људи нису живели од наде, зато што су исту изгубили... То су могле само будале и самоубице... Доведени су махом млади и здрави, да би од пренапорног рада највише за 20 до 30 дана постајали "мрцине" уз радно време од 16 сати, без иједног слободног дана, сломљени систематским таблицама невредности по којима су храњени, копачи рудника, тегљачи балвана, одевени у поцепане дроњке, смештени у избушена шаторска крила, а за сан не остаје ни 4 сата, што је мрвило више од недостатка хране,  на мразу преко минус 60 степени, а плус што су све чешће трпели батине и песнице лоповских улизица и њихових вођа, старешина и подмитљивих стражара... И зато "човек није постао од мајмуна због руке, или због заметка мозга, или због душе - има паса и медведа који постају и паметније и моралније од човека. Нити зато што је потчинио себи ватру... Човек се показао као издржљивији, физички отпорнији од сваке животиње. Био је жилав као мачка - али та изрека не важи за човека. Било би тачније рећи за мачку да је жилава као човек"... А шта таквог човека спасава? - "...искључиво инстинкт самоодржања, грчевита броба за живот, пре свега физичка, којој је подређена и свест о томе. Он живи истим животом којим живе камен, дрво, птица, пас. Али он се бори за живот много упорније него они и зато је од сваке животиње издржљивији"...

Остајали без снаге у логору стаљинистичке саге... осуђени на смрт што од скробута, што од дизентерије, пелагре, дистрофије, сифилиса, грипа, упале плућа, туберкулозе, лепре... Гладни и промрзли и најзад ампутирани... И чиме, зар застрашивањем и стрељањем усадити у мозак овако опустошених људи "љубав према раду"... Ово је само подгревало "мржњу и одвратност", јер "Златна јама непрекидно избацује производне отпатке у болнице, у тзв. здравствене команде, у инвалидска насеља и у братске гробнице"... А Шаламову постаје тешко да памћењем пише и да писањем памти, јер му је : "мозак био огрубео као руке, кврчио се исто као руке. Требало је да оживи, да ускрсне речи које су већ одавно изашле из његовог живота, и то, како је сматрао, заувек"... И писао је и написао "језиком оних у чије име говори" ништа преко тога уз опаску да "Ако сувише добро познаје грађу, неће га разумети оне за које пише. Писац је тада издао, прешао на страну грађе... Проговориће људи који нису писци, него стручњаци са даром за писање. И они ће испричати оно што знају и што су видели. Веродостојност је снага литературе будућности"... 

И тако ишчитавајући ПРИЧЕ СА КОЛИМЕ налазим интересантан податак... Бригадир по имену Котур Никола беше револуционар из Сремских Карловаца, који је у Берлину завршио архитектуру, а онда 1928-е осуђен на 5 година робије, услед чега бежи у Беч, Берлин, Москву, где га 1937-е хапсе и шаљу на Колиму, где је и стрељан...

И тако ослабљени схватили су како још више могу ослабити и тако угасити последњу кап воље и каквог таквог расуђивања... Збогом све људске моћи... остаје ли немоћ нама сада?...  Са колико лакоће су морали себе убедити да је поента све третрпети и тек тада брисали би помисао на самоубиство... Нису имали душевне снаге да узврате истом мером: око за око, зуб за зуб... још ако је златан (шта ако је већа количина злата добијена вађењем златних зуба из мртвих телеса)... 

Биле су то "најобичније мрцине" мршаве, без способности да ударе... Шаламов са висином од 180 центиметара имао је свега 48 килограма... А на њиховим изможденим телесима висиле су поцепане кабанице, умашћене војне блузе, тело рашчешано до крвавих рана, уједи вашију, у прљаве дроње умотани прсти, ножни палчеви пуни гноја, увек мокра обућа на најгорем могућем мразу испод минус 60 степени... А очи упале и гладне - згасле... 

Убијали су псе луталице и мачке, па од тога кували супу. То је била омиљена занимација криминалаца... јели су и људске лешеве... Њихов умор је био јачи од сваког бола... У болести полагано све заборављају и тако се одричу и сећања... Па ипак оно најглавније јесте повратак на КОНТИНЕНТ...

"Знам да је сваки човек овде имао нешто последње, нешто најважније - оно што му је помагало да живи, да се грчевито хвата за живот који су нам тако упорно и предано отимали... Моје спасоносно последње била је поезија - омиљене песме других песника које су се на невероватан начин памтиле овде где је све друго било давно заборављено, истерано, прогнано из сећања. То је било једино што још нису уништили премор, мраз, глад и бесконачна понижења"...

А када је ојачао Шаламов у сваком смислу почео је да ради као болничар код Андреја Михајловича и то је личност којој он захваљује што је остао жив... када је завршио вишемесечни курс за болничког техничара по двогодишњем програму... Па ипак не значи да и даље нема премора и исцрпљености... Болест и батине... неспавање... Претежак рад... Принуда... А људи су и даље "теглећа марва"... безнађе и угњетавање... А Шаламов као да рецитује своје "чемерне каламбуре"... Крупнији људи имали су ту ману, да умиру брже и то се махом примећивало код Естонаца, Летонаца и Литванаца... А руски сељак је нешто жилаво и издржљиво ретко...  И тако то крене уз физички притисак, да би све на крају постало  и морални притисак... Застрашеност... Изопаченост... неумољивост... Сломљени људски духови... 

Највише злодела чинили су лопови озлоглашени по својим уценама... Били су јачи од управе... Убијали су сваку препреку, поготово лекара који одбије да им напише лажну дијагнозу... А лажна дијагноза обезбеђивала је лагодан живот унутар болничког круга и то беше спас од рудника... "Криминалци нису људи... Логор је у потпуности негативна школа живота. Ништа корисно ни потребно нико одатле није изнео... Сваки тренутак логорског живота је отрован... Банда је увек обучена, сита, међусобно солидарна"... 

А књигу колимску пише припадник затвореник-интелектуалац, кога је овај логор немилосрдно мрвио и газио... Држава је имала за циљ да се са истом том интелигенцијом обрачуна путем мрвљеничких репресија... Мрско им је било све "драгоцено, цивилизовано и културно"... Овде је главни адут сваке расправке "мотка и песница", а средство којим се људи приморавају на присилу су "кундак и ћушка"... Овде се осликавао људски (не)карактер, па иако безгранично уморни само они као Шаламов могли су да кажу: "Овде сам још увек био ЧОВЕК"... Ту у свету криминалаца и лупежа, где је "скоро сваки лопов био педер"... у тој "тишини забити"... похрањен међу изломљеним телесима полуживих људских сена... 

Остало је ту много лешев, који нису могли дуго да иструле, које камен колимски није хтео да прими, само зато да би причање о њима било историјски важно и правоснажно... Остали су "мртваци вечнога леда", они чије су очи биле безизражајне, час опет ужагрене... Они који су спознали дно неживота... "Јаловине и душевне озиде" што су подвргаване незапамћеном експерименту, док је "џиновска машина зупчаницима млела њихова тела" у циљу злогласног преваспитања... Ех, Велика Равнодушна озлојеђености... важно је било схватити да нема бојазни од сопствених успомена... Гладни и полулуди људи... Полуинвалиди... Склони свађи, кавги, безумљу... Жртве хроничне глади... 

А Златна колимска јама је успевала да од здраво способних људи за само 3 недеље створи вечите инвалиде у тој мртвој пустоши, где су се само цаклиле очи "сјајем глади"... Малаксалост од тешке физичке исцрпљености испијала је сокове живота милионима невино доведених људи од свуда, који су "били мученици, а не хероји"... што схватише како бити "равнодушан према свему"... Усахли мишићи... Горчина ироније... Људи  као "догорели фитиљи"... После оваквог "третмана" неко остане човек, а неко и не... Ту није било политичких затвореника... "То су били измишљени и измаштани непријатељи" са којима се држава усхтела обрачунати, као са најмрачнијим непријатељима - равно па зверима... Тако су стрељани, убијани, морени глађу... "Стаљинова коса смрти косила је све без разлике"... А сам логор беше "велики испит моралне снаге, обичног људског морала, и 99 % људи тај испит није положило", јер "живот и није неки велики улог у логорској игри"... Мозгови су глађу исушени... душевна преживљавања су на граници стравичног... А овде је "иронија оружје ненаоружаних"... 

Било је и покушаја бекства, само што бекство са Колиме није успело ама баш ни једно... А познато је да су бегунци увек водили још некога, што би им после дошло у глади као обилатији оброк (живи примери људождерства)... Главе бегунаца биле су добро плаћене, па су цивили ловили исте и као доказ о успешности лова доносили би одрезане шаке...  

Овде су зиме по 9 месеци, а 3 месеца називају се летом... Логор постоји од 1932-е, а од 1938-е ово је "спецлогор за повратнике и троцкисте"... А Далеки север увек беше нека далека Богом дана земља каквих све (не)обећања... ту где је природа негостољубива и где је непријатељски настројена према свему живом... А тајгу треба познавати њухом изоштренг ловца, а те инстинкте ловачке овде нису донели многи... Требало је полагати испите сопствене издржљивости... 

Ово дело припада свету логорске књижевности и најнепосредније је сведочанство са лица места... изнутра... осликава прилике и стања државе од 1920-е до 1950-е итд... То је ера масовних страхова, неповерења, каквих све не психоза... Има ли казне и кривице?... То је ера индивидуланих, појединачних суноврата, али и колективних... Посрнуће и пад на берзи људске вредности и верности... И није ли бесмислено жртвовати милионе свога народа... Пропаст сваке јединке и логораша... Морална посрнућа... Растакања и претакања личности... Логор као најнегативнија појава у школи живота... А шта одатле добро понети у слободу на КОНТИНЕНТ?... Лаж, превара, нерад, себичност, бескрупулозност... Достојанство сатврено гушењем... Солидарности као да нема... У човеку сваки траг људскости као да је неко затро... Са дна очајања могуће је понети само најстрашнији печат људског срама... 

Шаламов даље каже како је много "лакше кад се напише, макар и не могло да се објави. Кад се напише, може и да се заборави"... А може ли нешто овако упечатљиво стравично да се заборави?... Никада! 

На Колими тамо где нема ни змија... а свака "спецдиректива" морала је да пропутује чак од Москве... Схвати човек колико је проницљивост нужна... А у сусрету са православним хришћанима Шаламов овако каже: "у логору само једна група људи чува у себи људски лик: верници  - свештенство и секташи... Атеизам, у којем сам проживео читав свој живот, није ме учинио хришћанином. Али у логору нисам упознао боље људе од верника"... И једино је њима завидео... На Колими Шаламов је зарадио само "вечиту кијавицу"... А крај казне дочекао је "на геолошком ревиру на Уралу"... Преживео је сву безграничност понижења, као и разочарања, навикавајући се на ударце оне са леђа... На робији је провео 14 година, а 3 на "слободи" тачније у "најму" и све укупно има 17 година "стажа" са Колиме... Тамо где су стизале многе хуманитарне помоћи и половно одело за логораше, трактор као чудо великог прогреса, чак са америчког континента које је водом било неких 170 километара... А од свега тога управа је добро напредовала и профитирала... И тај багер са гусеницама није прво опробао своју снагу у товару грађе и дрва, већ закопавањем преосталих безимених лешева... 

А шта после Колиме?... "Уплашио сам се због страшне човекове снаге, жеље и спосбности да заборавља. Видео сам да сам спреман да заборавим све, да једноставно избришем 20 година свог живота. И то каквих година! И кад сам то схватио, победио сам самога себе. Знао сам да свом памћењу нећу дозволити да заборави ништа од онога што сам видео"... На станици чекало га је мило лице његове супруге, којој муж није пристизао са успешног службеног пута, већ из небројено преживљених кругова пакла... Почетком децембра 1947-е (дана петог) последњи људи бивају ослобођени са Колиме... Руским морем се креће пароброд "Ким" са 3 хиљаде затвореника, који су кроз овај логор дотакли најдоње дно неживота... Колима је имала и тај изазов ранохришћанских времена: овде се појавила губа или лепра, па одмах постоји и изолатор за такве несрећнике из долне губаваца... А једно посечено дрво, значило је да дрвећа овде неће моћи бити за најмање 300 лета... А 1931- е "експанзија" рудног богатства: руде злата и гвожђа, драгог и полудрагог камења, а дијамант биће нађен тек 30 година доцније... И нису ли "несреће различите, као и среће"... И "зар је само религија излаз из људских трагедија?"... Шаламов остаје необраћен до краја... Ходећи кроз чемерну земљу много још има изопачености и понижења... "Срам нема границе"... И даље ко да живи човек" на доњим спратовима живота, негде у подрумима, у септичким јамама"... Ми смо преживели робови "Стаљиновог специјалног логора за уништења"... А 1937-а година није била никакав геноцид, то је било "истребљење народних непријатеља" који су убијани и мрвљени тешким радом, глађу, батинама... А тамо у Колими свака нада била је нови тешки оков и значила је само једно: неслободу... Ту где су се месеци бројали као године и где је дрвеће као и људи умирало лежећи... "Мислио сам да човек себе може сматрати човеком тек онда кад  у сваком тренутку, свим својим бићем осећа да је спреман да се убије, да је спреман да се умеша у сопствени живот. То сазнање ти и даје вољу за живот... осећајући да имам снаге да умрем, живео сам даље"...

Ово је препотресно сведочанство пред којим треба да се "најежи читаво човечанство"... а кључно питање људима не само тих епоха треба да гласи: "Где сте били 37-е године?"... И да ли је заиста имало ичега здравога у друштвима прохујалих или надолазећих епоха... Свака кап зноја, суза, крви мера је којом се мерила свака људска душа,  а тиме снага и воља... Па ипак много тога сламало је моћ тих последњих капи уздисаја и бола, па није тајна колико се убијала воља хемијским средствима (таблетама, хероином) или хипнозом... 

А Шаламову неизмерно ХВАЛА за сво његово "отворено памћење" и најзад кад каза: "Читав свој живот нисам могао себе да присилим да подлаца назовем часним човеком. А мислим да не вреди живети ако не можеш уопште да разговараш с људима, или мораш да говориш супротно од оног што мислиш"...   

         

    

ПОДАНИЦИ СЛУТЊЕ...

Путевима дубина као кроз

надоградњу товарима блата

слушаш како о превари

певају упевани хорови

стојећи пред јамама

наших поништених тужбалица

биће да то јесте реприза

још једног сумрачја

док грабимо јесење

попадало лишће пораза

и тражимо тако 

загубљену иглу сећања

под хектарима пресушеног сена

и однекуд губе се брегови

и даљина као да пропада

у несклопљене чељусти

пљоснатог ништавила

којим се наливамо

и то је управо тамо

где поданици слутње

откивају косе железног бола

лежећи тако

беживотно слеђени

опружени непомично

преко немоћне хрпе камења

а изнад њихових сагетих лобања

тиња беочуг исцеђеног живота

и све се баш уобличава

и као пред некакав

неминовни нацрт слива

у искривљене сливнике

и видно отиче

да згуснуто даље протиче

у раскошни муљ

угрумуљичене зоре...

БРОДСКИ КАО ТЕЖИНА ДОСТОЈНА ЋУТАЊА...

Постоји нешто изнад нас. Нешто што плива и гасне. Плакати само и певати. Заплачи. Запевај. Живи...

Јосиф Бродски

...Ако Његов животни век, који на концу износи свега 56 лета упоредимо са БРОД-ом (лађом) само зато што се и у презимену његовом иста та реч налази-проналази (БРОД-ски), онда одмах на почетку треба рећи, да тај БРОД, тај згуснути песнички РОД и БОД, не беше обичан и нешто налик уобичајеном чамцу (оном речном)... Беше то велики БРОД (прекоокеански) са огромним задатком да преплива преко многих страна света... да се отисне на пучине не баш познате и поуздане, али неминовне, али и да се на истим суочи са олујним ветровима ураганским, тим страшним непогодама и да кроз те немирне и усталасале воде ипак тај свој БРОД најчвршће привеже и на неком другачијем приобаљу застане, опет на час, док се у нешто још веће не свеже и да тамо ступивши одмах разазна "златни звук диксиленда што слама" или тек ослушне "одзвањајуће дирке Реја Чарлса"... 

А колико беше јака свака струја морска, какве све опасности нису вребале Њега Странца... "Хвала Богу, што странац сам. Не окривљујем овде ја никог. Не познајем ништа. Ја обилазим, журим ко нико. Како добро је мени што се ни са ким нисам ја растао. Хвала Богу што без своје земље  на земљи сам растао"... И тако БРОД-ећи није својим ироничним тоном ни помишљао да је живота тог задатог све само "затворен круг око нас" или да ће можда чак у неснима своје туге и непреболне куге, и он као и многи пре њега једном можда слетети са висине своје памети... или да ће можда чак у муклим тишинама пустити да му пригушени урлици ко онемели курјаци тек покушају да одјекну акордима тоталног безгласја... само "да не оде... песник... бестрага... у издајство... ил` у склоништа"...  

Ипак Он пређе кроз све своје трагедије и погибије, живећи све самоће својих удисаја и издисаја, а почесто и са пола пућног крила дишући... Знао је да кроз сва своја страдања и патње може преживети, само ако се погрузи у свету воду стваралачког ћутања тог најдубљег исконског... А кроз све своје БРОД-оломе и катаклизме сагледавао је подједнако оштро близу, као и тамо далеко, како иза сваке капи кише, иза сваког снежног наноса тек процвили и огласи се патње мук, као какав несносно тежак шум... Сви Његови вапаји потресно су сасецали ваздух којим је БРОД-ио и пловио... Пркосан и поносан, одолевао је сваком бурном валу морске побеснеле пене и имао је почесто осећај како "бесповратност стално за њим путује"... А поезија му беше све на том броду: "Љубав, смрт, речи познате, а за те - нигде крова"... И његов правац, и његов смер, и његов компас, и његово сидро, и његово несаломиво једро... и његово најуже језгро... и његов пепео, који ће га на крају препокрити, када дође сат да "оде, без поздрава, ко што је седео почесто ћутке", када "од срчане капи сам умре, у истом часу"...

Родио се 24 мај 1940, од оца Александра и мајке Марије, у јеврејској породици у Петрограду (Лењинграду)... Отац му беше скит, номад и авантуриста, тако да махом одраста поред мајке, која такође себе на многе фронтове живота даје. И за разлику од оца који није имао времена да васпита сина, мајка то време ипак изналази... Отац се бавио писањем, новинарством и фоторепортажом... Одлази у рат у Финску, а у Кини 1948 постаје војни саветник Маов... Отпуштен је из морнарице само зато што је Јевреј, а до пензионисања наставља свој скитачки живот широм Русије... Мајка Марија родом Литванка, ради на више поља... Била је књиговођа, секретарица, а неко време и као тумач при министарству унутрашњих дела, посредујући у раду са немачким заробљеницим... Имала је прилику да остане у служби као млађи официр... Сина Јосифа научила је читању јако рано, са свега 4 године, а када му беше 16 лета мајка му препоручује да прво прочита "Ђулистан" дело из 13 века које се приписује персијском песнику Садију... Од мајке је покупио не само гестикулацију, начин говора, понашања, већ и неке друге навике, као рецимо обичај пушења...

Напустио је редовно школовање и већ са 15 година покушава много тога да ради. Опробао се као металостругар, ложач и техничар-геофизичар. Слично оцу и њега вуче нешто у неколико експедиција геолошко истраживачког типа, па тако одлази у Јакутиј на обале Белог мора, стиже и на Тјаншан и до Казахстана... Пресудан моменат у његово поезији је 1963-а година и од тада то је кључ свих његових откључавања и закључавања... То је година када га хапсе, када му суде у намонтираном процесу, који искаче из својих токова и који на један траги-комичан начин Бродском отвара пут у нешто другачије и драматичније успешније... Суђење 1964 и понижење које се може препознати у "украсима" којима су га прозивали-називали: "дангуба која пише опасне песме... друштвени црв и паразит... неко ко веома лоше и негативно утиче на омладину"... Читав ток суђења     много се прати, па тако има среће да се за Њега заузимају многи широм небескога шара: у Русији су то  велики умови као Ахматова и Шостакович, а са друге стране света, то је Сартр... и још многи други... Прво је осуђен на 5 година прогона на далеки север, но због чијег ли притиска казна бива преиначена и умањена на 1 годину и 5 месеци. Одлази у Архангелску област као прогнаник-изгнаник... Године 1965 враћа се у родни Лењинград - мислећи пријатељима и писању... Уместо да објави рукопис, он га повлачи, наговештавајући тако да ускоро повлачи и целога себе одатле... Године 1969 нема одобрење и одзволу да се одазове као ученик на песничке сусрете у Лондону и Сполету... И тако јуна 1972 одлази на пут бесповратни... са неописивом тежином и болом у души... Одлази скоро па босих ногу у некаквим платненим патикама и са две наранџе у џепу панталона... Наранџе му даде мајка, коју последњи пут види, да му се нађе на путу за Америку... И ево га слично оцу, син који као номад лута, скита... стиже као прогнаник изгнаник... за кога је већ пробуђено интересовање, тако да он наставља свој изгнанички рад успешно... и успева да се афирмише и брзо култивише, па се налази у улози великог предавача на универзитету... стиже у Њујорк... А пре него што ће заувек оставити земље своје  никад прежаљене прах изусти ово пророчко слово: "Не само што нисам паразит, већ сам песник који ће прославити своју Домовину", а рекли би посве очекивано ове Његове речи дочекане су уз грохотни подсмех свиња, којима је бацао бисере своје поезије у блато... Напустио је земљу, па ускоро започиње писање и на енглеском... Преводио је много, посебно са енглеског, пољског (Часлава Милоша), шпанског и српскохрватског (Десанку Максимовић, Изета Сарајлића и Весну Парун)... Путује доста... Борави чак и у Београду... А све да би 1987 добио највећу своју почаст и оду - Нобелову награду за књижевност... После су остала признања и почасти долазили логичним следом токова... Постаје тема многих серија и филмова... Јако је ценио поезију Ахматове, Цветајеве и Мандељштама... имао је и друге узоре... Фроста, Одна, Пушкина, Баратинског.. А онда изненадно од последица брзе срчане капи престало је да куца Његово срце 28 јануара 1996... По својој властитој предсмртној жељи сахрањен је на гробљу у Венецији... И укратко би ово била прича о њему који преко судски измонтираног случаја, постаје чак једно право незаустављиво феноменолошко чудо... и тако постаје оличење "патње голе... ридање неутешног крика... лик библијске туге и бола, као код Јова... светлост и безмерност људског бола"... 

И беше то време плавих снова, у којима су ћутале и птице, где су искричаво одскакале тек звезде небеске, а све је опет спавало и ћутало, неко је плакао, а зоре без освита далеке коме су свитале... Недостижност да душа јеца због невидела, јер и "туга и паксот, подједнако су неме"... А "на који год млин да крене вода, увек се исти камен врти. Делити са неким живот - можда - ал` с ким да поделимо наше смрти?"... И био је скитач налик "трави-луталици"... склапао и расклапао капке оних очију које су спознале толико чудесне неверице у свему... очи у којима је искра од безнадежности згаснула... Но, увек као да беше оно време да реч поскочи и да свему одскочи... Реч као једино упориште и ослонац тврди, само да страшан крик и мук победи... Ишао је као Сизиф уз брдо, а сваки следећи корак беше му што тежи... а већи... А онда га провиђење и сновиђење  као Аврама искуша, па му рече: "Довољно је. Искушан си. Готово је. Тачка. Свршено. Доста је било. Готово је"... и тако душа може у миру срца да мре... А Он спознаде да је мањи и од птице: "Нека их, нек лете у отаџбину, нек лелечу, онамо, и за нас..."... Нека прелећу границу слободно и за све оне који више не поседују ни трачак наде у нешто боље..."... Беше то свет у коме праведност раздвоји људе страшније него што ту подељеност начини грех... И зато је имао моменте када је своје биће у инат допинговао пијанством... дуваном... И знао је важност онога: не допустити и бити смрвљен икада... Тако пре се могао растати са неким душама, него се са истим кроз нешто стопити-преклопити... Пролио је "море суза" у очајања трену и ослушкивао када ли ће неки повољнији ветар да задува... Он "писац који земљу без пратње обиђе, и на марагцу прође екватор, гледа кроз прозор, брда у сну, и мисли о јединству наше патње... Доста је речи. Светлости, уђи, треба осветлити сумрак туђи", јер "страст није ствар пола, него бола"... Зрио је кроз своју бол, као и кроз бол оних са којима је саосећао исти жалац и тако је почесто достизао и клонуће... и тада би молио за опрост услед нескладности којом можда пише... дише... 

А онда би се питао стотинама питања: "Ко је крив што вокална уметност окупља више људи но што знамења вере могу?" Или : "Смешно би било не предати се кад си зид, а пред тобм стоји рушилац"... "Ал` неће бити много оних који су нас знали"...

Свака реч као да је недовољна пред лепотом вештине песничке коју је поседовао вешто... Он "амбасадор ћелави, наглуви и несрећни те другоразредне државе... одбијао је да се бави силовањем свога мозга"... Поред птица на трен би позавидео и рибам, јер су оне тек донекле знале цену своје слободе... А у суочељавању с "Ером Достигнућа" не рече ли: "Живети у Ери Достигнућа, а бити узвишен у духу, тешко је, на жалост"... и зато је једном пожелео да попут новог Исуса крене преко мора пешака... Било је то време колективне глухоте, сувоће и слепоте... и више је волео бити пљувачка на зиду - испљувак, него сањати снове пробушене главе... То је код њега изазивало гађење... "Непокорној глави остаје да чека секиру, ничице, а потом, зелен ловор"... Веће части нема него бити до једна мала тачка и стога тежити треба да се лепо удомимо баш у пространство те једне мале тачке... А веће лепоте нема до узети празан листи и перо пустити да исти усија... Срећемо "зависност љубави од живота"... а мозгови понижени растанком, као да нехотице увис желе"... А има и момената када у животу одабира пре мрак, него светлости плам... То су неки одблесци свог презрења... отуђења и каже да не воли људски сој... а свака ствар је изнутра само прах... утроба испуњена мрачнином... осећа се непомичности зла коб... "Ничег нема. Сутон. Крај. Мртва природа... Све саме интриге... и ждрања... а само комарци зујна хармонија... с пилећим мозгом живети је мора"... Ако је нама реч Богом дарована за певљиви говор дата, шта је оно што на трен мозак узбуни... и зашто и најлепше звуке доживимо као тешко бреме... и заискамо "тежину достојну ћутања"... и ко то изатка света ћилим без насушног циља... А песник би да стегне своје перо и да га пусти да потече као лава низ стрмину, по отвореној хартији тек да остане слова белег као учинак скормности и доприноса епохи... 

Чудо је био његов опстанак, па чак и као изостанак од простора у коме је поникао... у свој тој тами светлеле су једино звезде небеске... "А живот, признаћете, крст је, из визуре вране, из пете"... Храбро суров и сурово храбар, кад каже како је "мудима осећао лед њихових окрутних секира"... А време тај неумитни сведок епохе "ишло је на запад, као да иде кући, са флеком таме на одећи"... Био је усамљеник, само зато што усамљеништво поучава самој сржи битних ствари и зато што је суштина свих ствари опет усмљеност... И није марио што га неће испратити аплаузом... Почесто мозак почне да лупка као коцкице лед у чаши... док најпосле мозак не очврсне као тврд орах... И опет му се пије до очајања, а живи "са киселином, болом у деснима... са јаком мат белином у мислима"... и пита се да ли је изустити "адио" можда прекасно... "Го паркет - ко машта краља. Не може се живети без намештаја"... Не сме се изгубити бриткост ума-мисли, мозак није скувана кокошија кост у супи, па јој допустити да усахне... Човек је натеран да преживи као риба у песку... "Време је веће од простора. Простор - ствар. Време је у суштини мисао ствари. Живот - форма времена"...   

У простору обећаног раја само је немоћи драж... то је оно планетарно измештено место где никава перспектива не постоји... А песник има само један изазов да додирне оштрину ивице бола, који изазива мисао на покрет... и то је начин како се "схвата изазов бола"... највећа ствар која остаје јесу речи језика... "У чистом времену нису подигнути зидови што рађају ехо... а покрај вулкана може опстати само онај ко стегне песницу... а ни мастило није поштеније од крви"... Живео је далеко од своје "железне Равене"... Као Данте изгнан и прогнан... као поган... И спознао је да ни звезде, а ни месец не покреће љубав... Пре него по неки папир згужва и баци, наужива се шкрипе свога пера, он који је "смртно згажен и згађен"... А онда допусти стиховима истине да претресају и потресају све тишине, тамо где је он још жив похрањен-сахрањен... док је ко зна чијом земљом лутао, одбаченост своју спутавао, посматрајући све са далеке и блиске стране... "Тишина би се тада у мук папагаја слила... требало је помаћи краљицу са шаховског поља... тамо где само још "светлосна брзина постоји у празнини", а "Човек је тек аутор, у песници стиснуте шаке"... "Живот је роба: рафови с торзом, пенисом, челом"... 

Ахматова га је научила лепоти и величини праштања, па је знао да смо само живи док праштамо, али и све док буде "штампарског слога"... Знао је да на столовима остане прашина која се временом као талог слегне, али опција брисања не постоји... Остају памћења далекосежна... "Но слободна реч, слово с ким да рачуне своди?... Налакћен на лакат слушам шуштање липе. Ово је горе од плакања... зато што иза овога не долази баш ништа"...

И заиста Бродски достиже зенит свога исказа... потпуно свестан да му у Домовину нема повратка, а зато нека цвркутаве птице - нека бар оне прелете све међе и границе... раздаљине... Лаж је нешто што сече мозак и баца га у сутон највећег помрачења... Мозак може постати нем и непомичан као заустављена плоча... невидљиви су само они који нечујно умиру... а пропаст на велика врата долази свима... "Штедећи оригинал, копија је безрука"... 

Њему је ипак на крају остао лош рачун, лош као квадратура круга... "Тамо ме сада нема и томе се можда чуде само вазе у Ермитажу... језик мој без кости... Муцање Музе слушам"... А битно је само док звук пера шкрипи кроз хартију и реч која "попут осе боде"... "Те ретке не дотеруј. На отпад сместило се доба - ни с точковима неће нас стићи, босе"... Па нек кап нове инспирације као крв на хартију кане, нека песма пламом новим плане, живот који се закочио, песме звук ће да откочи, а буги-вуги више неће звучати тако залеђено... У одсуству наде, човечанство се предаје, али не и они који пружају отпор, тамо где стубови личе на "петоколонаша", против кога је осмишљена "урота" и читава хајка... 

И да: "време је плот неумитне Васионе... онда осетите да сте у праву... пространство се сагледава изблиза"... деградиран је, а уме пред чудом да зине... ту где је "живот сума брзих кретњи"... 

И на концу, морамо се ипак сетити свих тих догађаја, када и како су се одиграли, како су се догодили... ма колико Бродски и све са њим у вези нама било и остало као загонетно... И зато пуштам тај Његов пригушен глас кроз ову ноћ да ненаметљиво збори све јаче... И желим да додирнем стихове све те у чије задирање не налазим сувоту коровског чичка, већ напротив сву најживљу повратност из ништа  у апсолутно све... од сада па довека!!!...                    

ОМЧА ОКО ВРАТА...

Тесто нараста под трошним тремом

златним искрама пуцкета

збијено грање 

у ложишту пећи старе,

Каљеве...

далеко од вреве заборавим време

заваљена у своју фотељу плаву

и згуснута слова размичем у страну,

па прогутам тек по коју кап чаја

прстима леденим штимујем

ритам преосталих чула

за нежне певљиве додире

испишем здравицу

и тако испливају дубине слуха

дивим се сиктању завезаних паса

и замишљам да сам конопац

што лелуја над провалијом

или високом кулом звонаром,

а онда изненадно

пресвиснем од невиђеног страха

кад дође неко крадом

да дах свога зрака

пресече овом

преурањеном смрћу

навлачећи сам себи

омчу око врата...

У СЛАВОЛУКУ ТРЗАЈА...

Исписујеш ли 
изгубљеним пером голуба
тугу једру и зрелу
у славолуку трзаја
тај победнички марш
којим си без
регуларног циља
и старта
разрушио на комаде праха
све површине 
мојих површних погледа
и закуцао даскама честим
да не прође ни дашак ветра
док у овој узаврелој крви
тежим да се стопим
у топлоти зракастог срца
да се надлактим
на бар једно
звездасто јато
што јури по космичком кеју
светлошћу узоране
непрегледне алеје,
а од жмиркаве тишине
пуним кашикама сребра
врчеве вина и меда
сладост вечности
из груди се заче,
а смисао
успаваним осама изуједа
и тек празнином овом
запратићу 
нетакнутог одсева склад
као пећински кристал знан...

ХОДОЧАСНИК ВЕТАР...

Ходочасник ветар повија гране

као добровољни покушај

и дроби снено заборава лето цело

у неумитној песми зрикаваца 

вечерас под одшкринутом 

опном пуног Месеца сјајног...

Навире разбројавањем 

киша псећег лавежа

док ноћи овој наливам чаше 

прашњаве од плавог зрака

да преварим немоћ

таштине ваше

као расечену кап росе...

Пуштам низ косе копита коња

да начине опход трократни

у безгрешном зачећу дивљих чула,

а реч дрхтајем душе

разливам у немост воде

над којом још магле устајале

од јутра преврћу 

покошене зелене власи

модрог талога...

Скрита од удара

увучем се под 4 камена

под талог маховине

где ме неће мраз безвучја овог

окрзнути 

и чекам да

ходочасник ветар

истимари мог праха тело... 

ЛЕПОТА МАНДЕЉШТАМОВЕ КАМЕНЕ НЕМОТЕ...

Од чега почети?

Све прашти и љуља се.

Осип Мандељштам (1891-1938)

Родио се у Варшави, као потомак шпанских Јевреја. У Петрограду и Павловску живи још као дете. Већ са 18 година свету се представља својим строфама 1909-е као симболиста, а већ 3 године касније (1912-е) прикључује се покрету акмеиста. Од 1922-е житељ је Москве, а пре тога неко време живи на Криму и у Грузији. Вечити скит и номад. Задњу књигу публикује 1928-е...

Овај "морепловац у необузданој жељи за простором" од 1934-е бива хапшен због својих стихова, стога што су тако аутентично, а препознатљиво сведочили о Стаљиновом режиму репресија, па због свега тога завршава у Вороњежу као изгнаник и ту га "сасеца време". Године 1937-е по други пут је ухапшен, а након тога умире у транзитном логору 27-ог децембра 1938-е под Владивостоком. 

За живота (иако поживе само 47 лета) доста преводи са француског језика. Једно време живи  у Паризу (од јесени 1907-е до лета 1908-е). Омиљено париско место и састајалиште уметника (песника и сликара) беше му кафе "Пас луталица". Поред француског, познавао је енглески и немачки језик.

Волео је да путује (обилази Италију, Немачку, Швајцарску)... Године 1910-е живи близу Берлина, а 1911-е постаје члан методистичке цркве у Виборгу (покрштен је). У Варшави борави 1914-е као санитетски добровољац. Звали су га "Путник". Неко време радио је при војсци. Године 1916-е упознаје Цветајеву. Од 1922-е у браку је са Надеждом Хазин... 

Поред поезије пише: прозу, есеје, критику, приче за децу, чланке из области теорије књижевности. Године 1911-е упознаје Ану Ахматову (за коју ће он остати најбољи песник). Судски је рехабилитован тек 1987-е (49 годин од смрти)... 

Могло би се рећи да беше и јако заљубљиве природе. У јесен 1924-е, па до лета 1925-е био је заљубљен у Олгу Александрову Ваксељ, а због те везе брак му запада у кризу. Само са Олгом и супругом Надеждом десеже велику страст и праву љубав. Са Олгом се први пут срео 1916-е у Коктебељу. После раскида Ола се удала за Норвежанина, а потом се убила у Шведској на железничкој станици у Стокхолму у својој 29-ој години... Имао је још два заљубљивања о којима његови савременици причају. Заљубио се у песникињу и преводиоца Марију Сергејевну Петрових 1933-е и та заљубљеност траје до 1934-е. Бил је то бурна, неузвраћена и кратка заљубљеност... 

Од 1931-е већ хода уз помоћ штапа који је на врху имао белу ручку и евидентно посустаје од вртоглавица и отежаног дисања. Био је јако свестан колико је сво то време, тај "век-вукодав" - грубо. Његова поезија беше нешто попут рала (плуга) којим је "преоравао" и премеравао баш то и такво (не)време. Јако је волео руске народне робијашке песме, класичну музику (Баха, Брамса, Шопена, Паганинија,...) и музеје... У Вороњежу је много туговао и патио за Москвом, а у тој немости камене пустахије непрестано је ослушкивао таласе Радио Моске, а крепио се уз преносе као што је рецимо Вердијева опера Аида... У Вороњежу станује код Јевгенија Петровича Вдовина и то време описује овако: "Код туђих људи ја спавам лоше, овога ми живота кошуља груба"... 

Године 1935-е одгледао је филм о команданту црвеноармејцу "Чапајеву" који је нестао негде у водама Урала и тај филм изазива снажне емоције код њега. У Вороњежу често одлази у музеј, а највише у салу антике и тамо разгледа црно-црвену керамику из Микене. Није волео кромпир слатког укуса, а такав је обично на крају зиме кад измрзне... 

Не живећи, ипак је живео и подносио сву ту загушљивост лицемрја, док је "цвркутању учио џелате", пишући пером као "делићем птичије плоти"... А пре него што ће му одузети сав захуктали поетски полет у висине стваралачке, он беше динамичан, активан, а уз то сасвим природно изливаше дара стеченог способности све... О свим стварима промишља са изузетно огромном дубином-суштином. У неколико речи: језгровит, сажет (лапидаран). У њему је "сазрео концепт", па чак и онда када се "страшно поиграва, износећи сушту истину и када досаду шаље дођавола, у материну"... 

За свог учитеља и узора у поезији ценио је Ањенског, а остатку старијих наметљивих колега-учитеља волео је да са оним пркосним и дрским "мрдајућим уснама" учтиво се само подсмехне. 

Још 1935-е у Чердињу имао је неуспели покушај самоубиства, када је скочио са другог спрата локлане болнице, кроз прозор. "Убедљивим љубичастим мастилом" исписивао је стихове "јаке као пелинковац"... Била је то поезија која "отвара безграничне хоризонте саосећања". Тежио је да донесе нешто ново, различито од већ виђеног и тако озида нешто споствено-своје... Красила га је способност да све ствари сагледава посве реално... 

Он је један од мало смелих акмеиста који излази на сцену, како би одлучно рекао НЕ: магли, апстракцији, неодређености-подређености, нечулности, самопоништењу (све оно што је симболизам носио и доносио). Зачетник акмеизма је Николај Кузмин, а оснивачи покрета су Николај Гумиљов и Сергеј Городецки. Млади писци Петербурга имали су 1911-е своју орагнизацију "Еснаф (Цех) песника", а Ахматова беше њен секретар. Припадници "Цеха" су: Зенкевич, Гопијус, Нарбут, Георгије Иванов, Мандељштам. Но, правим акмеистима сматрају се само: Гумиљов, Ахматова и Мандељштам... 

Насупрот симболизму, који је у себе сублимирао мистику, окултно, теозофско и несазнатљиво, акмеисти су говорили да то незамисливо не сме да вређа нашу мисао претпоставкама, а у сусрету са оностраним акмеиста мора да доживи "дрхтај душе" и то је оно најзанимљивије... Поезија се мора раздвојити од теологије. Убрзо пише чланак "Јутро акмеизма" који Гумиљов и Городецки одбацују, а Ахматова због тога много жали, јер то беше програм, принцип и начело акмеизма. Тако уметник има само један рај,  а то је живот на земљи. Важне елементе треба ујединити-сјединити: унутрашњи човеков свет, његово тело са свим радостима физиолошким и живот. Речи треба да су разгранате и вишеслојне. Тражи се личност, садржај, докази, поетичност изненађења. Звали су их адамитима (адамистима) као исконске носиоце снаге и чврстине, борбеног духа, човека именитеља природе...

Мандељштам своју личност никад није стављао у први план, а као баштован узгајао је чврста етичка начела, жудећи за животом, другачијим, стихијским... Поседовао је неустрашивост савести, зато пева и говори: "И убити ме може само мени раван... Ја морам да живим, мада сам умро двапут... Ја сам за смрт спреман... Бити разумљив свима је грозно... У Петрограду је живети - ко спавати у гробу... Страдању дајем цену већу, кад има избора и слободе"...

Ово је антиутопијско време и противтежа, не само симболизму, већ и футуризму. Ствара се посебност узвишеног смисла. Он је особењак изузетних домета. Описују га као културног човека од пера, "крхког тела и здравља", који први линч критике доживљава 1928-е, а већ 1929-е напушта посао у новинама... 

Поезија му се штампа тек 1988-е у Совјетском Савезу и Естонији. Није се бавио дневно политичким стварима, већ уметношћу, па ипак пише песме са призвуком политичког у себи. Пише отворено и јавно против Стаљина, а 1934-е када бива ухапшен не одриче се својих слова, ма коштало га то и гроба... Када се први пут обрео у тамници, доживео је нервни слом и тада је покушао да се убије... Написавши нешто касније "Оду" Стаљину није прошао ништа блаже... Ова "непослушна паметна птица" и човек поштења, смрвљен је стегом Стаљиновог тоталитаризма... Песнички алпиниста, авангарда, кога читају одабрани, исписа све ово за увек да траје, а не за данас или за оно што бејаш још јуче...

Кроз несанице ослушкивао је  тешког "времена шум", а на фрескама препознавао "ране вечности што бескрај се зове". А нама његовим поклоницима и "тумачима" без "увредљивог сажаљења" остаде поезија ова као "иверка да низ плавет тужи", док му "време испада из руку", а "ћутке од света, без слободе" опет би да напише и каже: "Опрости ми то што ти зборим... Читај ми тихо то, ромори"...

Код нас његову поезију преводе наша 3 велика песника: Миљковић, Раичковић, Киш (као и неки други)... Године 1980-е у Народном позоришту у Београду премијерно је изведена драма "Страх и нада Надежде Мандељштам" редитеља Предрага Перишића...

Био је Мандељштам и градитељ, и зидар, и неимар, и архитекта и "добар кућаник", и врли домаћин... Борац против празнине, који је умео да хипнотише сваки простор... "Градим - дакле, у праву сам"... Подиже се на висине куле као ластавица - на висине које сам може да озида... Воли свој живот и постојање ствари, а као самостални тражитељ-истражитељ све неопходне амплитуде стварања проналази у хранилишту бесконачног Ума... Плива у "одсечку времена" као делфин по узбурканом океану живота, играјући без престанка валцер смрти корацима "претежно валовитим" и силовитим... Пред сликом "Пут на Голготу" у музеју вороњешком дуго је стајао и размишљао-посматрао, да би касније у часовима своје глади "из земље ископавао зрнца окамењеног жита"... 

Време га је рубило и гризло "као металну монету", но њему као да и то беше мало... Хтео је "целом свету да засија и засветли"... Он "понижен - геније гробова", он "брат непризнат, отпадник ког из народа гоне хладно", он који одбија "сунђер натопљен сирћетом за издајничке усне" оне пркосно мрдајуће, он на чијој страни увек беше "јасна туга"...

Дела је обично делио на "дозвољена" и она коју су "написана без дозволе". Прва су за њега "смеће", а друга су "украдени ваздух", а како сам рече: "Писцима који пишу дозвољене ствари, желим да пљунем у лице"... За Андреја Белог каже да је "болесна и негативна појава", а имажинисте назива "отпацима хартије"... Хлебњикова назива кртицом, која је прокопала подземне ходнике за у будућност... Розанов је "причалица и гунђало... некористан и стерилан писац"... Витмен је "нови Адам - даје имена стварима"... Европа је "гадост, пустош, Сахара"... А како сам рече: "Брегове покреће укус"...

По њему 26-о Дантеово певање "Божанствене комедије" је нешто најбоље... Имао је способност да води замишљене разговоре само са двоје људи: увек су то били Гумиљом и Ахматова... Више се одушевљавао мајсторством Салијерија (композитор, диригент и учитељ, који је писао опере чак на 3 језика, а чији су ученици били: Лист, Бетовен и Шуберт), а све мање Моцартом сањалицом и идеалистом... Писао је поезију "живих речи и предмета". Његова посмртна жеља гласила је овако: "Кад умрем, пошаљите оно моје најбоље што сам написао као завештање у Пушкински дом"...

Много је чезнуо за вредностима Ермитажа и сећао се часова када се дивио делима Рембранта, Тицијана, Тинторета... "Боље ми срце искидајте на парчад што плаво звоне" написаће годину дана пре смрти своје... Он који "умукнуо не би, ни потиснуо боли, већ би нацртао оно што цртати воли", кад рече: "Пробајте да ме одвојите од века - кладим се - себи ћете шију заврнути!"...

Бродски 1977-е о њему пише као о новом Орфеју, који је остао неповратно у Аду, а његова тужна Еуридика остаде да лута сама по једној шеснаестини копна, учећи у том ходу све те његове орфејске стихове напамет, како би их бар у меморији свога памћења сакрила и прикрила од уништитељских претреса... 

А већ 1937-е потресају његова обраћања, земљи, нама, вама: "Чујеш ли маћехо звезданог табора, ноћи, шта ће сад бити, шта потом?... Да се бориш за животни ваздух - то и није толико за пример... Какав бол - тражити реч изгубљену, болне капке подизати... У раскошној беди, у моћи сиротиње, живи спокојно, нађи мир утешни... И јадан је онај ко сам и полужив од сенке милостињу проси... Све су то моја права - и пуним сам грудима да их удишем дужан... Песма без жеље за славом - хвала је себи сама: утеху другу пружа, а непријатеље - слама... Писаљке крици прште лаки. Ломим ноћ, креду врелу, за тврд запис моментални... Веку мој, звери моја, ко ће први да погледа у очи ове, да залепи своју крв, два столећа пршљенове?... Више нисам дете! Гробе мутни, не смеш грбавог учити - ћути! Ја говорим у име свих силином - да непца постану небо, да усне испуцају као ружичаста глина"...