"Све сам, ал не Јуда"...
МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА - словесна руска песникиња и велики писац, духовно сазрела уметница препознатљивог гласа, хроничарка бурног времена и великих превирања, преводилац са богонадахнутим даром генијалног бића, интелект и интелигенција, свестрано образована, музикална... Родила се у Москви 8-ог октобра 1892... Своје стихотвореније суштине, исписивала је на немачком и француском језику, а без маске одувек беше побуњеница и отпорашица, усамљена поетска реткост и новина у свој тој маси устајале руске душе и душевности оног грозног доба... У раном добу изучила школу при римокатоличком пансиону у Лозани и Фрајбургу... Штрчала је својом појавношћу - са наочарима, обријане главе, само да би могла да носи капу... Тада иако млада публикује своју прву песничку збирку, а да ретко ко за то и зна...
Госпођо Цветајева, читав животни век (иако се броји са свега 49 лета) уткали сте у поезију, у стихијско стваралаштво препуно бунта и револта, као и разочарања, а све у знаку непрекидне борбе, јуриша и поклича, да по својој слободи таквог стварања терате инат, како сами рекосте: немајући ни живот, ни смрт, већ нешто треће - нешто ново...
-Колико је сати?... Вечност... Нисам волела Бодлера и Рембоа, а волела сам Ростана, Наполеона Првог и Другог... Јесте, 1914-е сам узвикнула из срчаног жара: Германијо љубави моја!... Мој муж поета Сергеј Ефрон беше припадник Беле армије, а ја у вртлогу Револуције и револта остадох са својим првенчетом ћеркицом Аљом од 4 године, сама против свих, гладна, но увек добро, док ме јад сав тај не савлада... Муж се враћа, а сумња у коју он запада, за мене је болна и тешка... Моје стихове не прима публика, емиграција или расејање тај Париз где сам провела неке дане стигавши тамо те 1922-е - одриче се мене и ја живим у беди... Муж и ћерка нађоше се у вихору шпанског рата на страни републиканаца... Вративши се запитах се коме пишем???... Моје стихове читам: морнарима, припадницима Црвене армије, црвеним студентима и радницима... И тако окрећем ли се Револуцији... Аља већ има 19 годин и плете капе и зарађује 5 франака дневно за наше издржавање (а има нас четворо - син Георгије има 8 година)... Муж је болестан... Умиремо од глади...
Тада крећу да ломе вашу личност, вашу кичму и почињу вас сматрати и проматрати као великог изрода и непријатеља родне груде - као издајницу, Јуду... Вратили сте се 1939-е са сином од 14 година у Родину, у Матушку Русију, а пре тога вратише се ваш муж и ћерка... Та 1939-а као да јесте преломна година - она у којој мењате своју емоцију према Германији и сада осуђујете Немачку и Хитлера због напада на Чехословачку... А онда написасте пророчке стихове: "О, манијо! О, мумијо величине! Изгорећеш, Германијо! Безумље, безумље чиниш!"...
-Уздржаним поштовањем прећутали су доста тога сви занимачи и тумачи и трагачи, о томе какао сам ја уствари живела по повратку... Добро су затрпали своје неотвориве архиве... Муж ми је стрељан октобра 1941-е... Ћерка завршава у сибирском логору... Сама сам и без запослења, а књиге да штампам немам од чега, а ни за хлеба, ни за оно основно што се мора и треба... Те 1935-е у Паризу срела сам се с Пастернаком и тада му огољујем душу и признајем какве несносне репресије трпи моја породица у Паризу... Какав бол и ужас нам задаје сва та брижна Европа, због чега се и враћамо кући... Поражени, измучени... Била сам као спаљена Јованка Орлеанка, која је чула гласове што издају наредбе... Иако без воље за животом, вратих се, а онда сам услед све те евакуације изгнана у татарски градић Јелабугу, у ту забит како ју је мој син називао... Ту сам се пријавила и уписала као преводилац у нади за неко запослење... Прећуткујем да сам поета... То нико није знао, до моје смрти... Увек сам се борила и од трагизма спас проналазила бежећи у огромно поље рада... Свађе са сином због оскудице све су чешће... Нисмо имали шта ни да обучемо... И ту сам достојанствено решила да доскочим свом том сивилу трагизма, да доакам патњама, мукама и неспоразумима... Обесила сам се 31-ог августа 1941-е, извршивши самоубиство, да тако не сазнам колико далеко може отићи и одбећи сво ово очајање, понижење и потиштеност једне људске беде... Син ме чак као мајку није ни сахранио... Многи би дошли на сахрану, само да су знали да сам песникиња... Но ипак данас нико не зна где сам тачно закопана... Тајна којом се осветих!... Син је отишао у војску и погинуо је негде на фронту...
Иако сте по рођењу васпитани у духу православног хришћанства, волели сте ту полетну Искру распеваности коју сте налазили свуда и у свему, па чак и код других култура и народа - традиција... Познато је да сте опевали скитске успаванке и исписали молитве богињи Иштар... Певали сте понајвише о црвеном официру, тако су вам спочитавали судци, јер бели официр ваше стихове није био кадар да прихвати и разуме... Оптуживали су вас чак и за егоцентричност...
-Да занимали су ме побуњеници и волела сам да певам о Стењки разбојнику... По мени Блок и Јесењин су највиши у поезији... Волела сам да певам о тишини и природи, а не само о мутним нејасноћама или збуњеним поремећеностима једне епохе или искиданим хаотичним стањим или о згрченим ломовима или о немању смирења пред точком који нас беспоштедно меље за пшеницу зверима или о експлозији стваралачких напора и немирних напона или о напетим струнама праскавог монолога или о... А свет сам оживљавала најпре ухом, слухом, а никад визуелно... Поседовала сам преосетљивост за поезију и музику... То је управо овако: У овом најхришћанскијем од светова, сваки је песник Јеврејин. Не верујем стиховима који глатко теку, оним искиданим верујем - ДА!...
Одвајкада уметност је поимана изванредном потребитом вредношћу, нечим што је светло и свето... узвишено... Је ли доиста уметност светлост света, којом ће све моћи да се осоли... А шта ако обљутави ил` иако се пресоли???...
-Уметник је човек, а не чудовиште... Уметност је исто што и природа и ту стављам знак изједначења... Само из отпора израста тај предивни уметнички свет... Уметност је последњи атом отпора стихији... Уметност не учи ни добру, а не учи ни памети... У мом сећању постоје само 3 песме, које су више него песме и оне су једино вредне песме и јесу песме. У њима је уметност. То су: песма једне монахиње, која је своје песме спалила, песма једне безимене непокретне и безноге девојчице од 7 година и песма дечака од 4 године који неће још дуго поживети... То су моји најдражи икад прочитани стихови, пред којим осетих стид...
Кроз ваше стихове и тај "виолински кључ детињства" кроз све те тренутке "гладне жалости", певајући без мрље, глодали сте као пас таласе љубавних прња и рекли тако много-превише... Без приговора савести увек се питајућу треба ли пуцати у себе или живети стихијски???...
-Лирски песник воли сам себе да издаје песмом, а песник је различит од шахисте... Била сам ван списка, као огризак оглодани и одбачена, без погрешке бачена у непостојање... Путовала сам у свако ново и боље сутра, као кроз огњена јутра... И моје руке невидљивог исписивања сазреле су кроз све те муке... Покаткад бих задрхтала и устала, а обично сам спавала без сновиђења... Волим да кажем да сам рођена мимо овог времена, без једнакости и братства под које бих припала... Знала сам да у том и таквом времену увек ће бољи бити само они који су страсније и страшније све пропатили-подносили... Гајила сам поштовање према Уму, а са оправданим презрењем односећи се према одежди... Испадала сам из такта... Лоше сам видела из клисуре... Требала сам више са ждраловима да се винем, да успем да се испењем на стење...
У вама су туге тако упорне и снажне, је ли то стихије безнађе?... Увреде, неистине, лажи, невоље као да су биле закон вашег одласка и одбијања... За вас као да није постојао закон привлачења оног Добра са висина кристално јасних... Па, ипак сте и на живот и на смрт одговарали са смешком, ироничном фуснотом, а и не чуди јер сами признајете да сте у крвном сродству са другим и другачијим световима, са димензијама оним где су све риме суштински сливене и несливене - свеједно...
-Коб туге песме моје запечати. Док си песник не можеш пропасти у стихији, јер те враћа у стихију стихија: РЕЧ... Док си песник не можеш пропасти у стихији, јет то није уништење, већ повратак Праизвору. Уништење песника је кидање са стихијом. Једноставније је одмах пресећи себи вене...
Или се обесити или бацити у реку са моста, зар не???... Или отров попити као Сократ...
-Невидљиви су опасни, а бој се нерођених на земљи! Царска милост заболи више од немилости! Лелујам и трајем пуста. Јесам ја и бићу ја, и добићу, знам, Душу - ко што ће добити усне уста Упокојеница...
Од вишњих небеса још пре рођења добисте превечни дар списатељства и бесмртног стиха, а као дете Коб вас награди да песникиња постанете и да се изнова родите, рекосте - исто би учинили... постали опет и опет... Вас је красила стрпљивост надразумска, а она се може описати вишеструко: као дробљење и туцање узалудно камена, као смрт хладнокрвна, као сазрела вест у очекивању, као освета, као изврсне риме, као предуга наслада, као низње бисера, које не би требало бацити свињама у блато...
-Ја понос ломила нисам, и у смрти сам отмена остала... Ричући бацала сам Искре, бол сам носила под ребром као Христос прободен копљем Лонгина чувара, јела сам Хлеб туге и жалости, била сам пас и коњ правоверан, који много тога у губици запамти... Из милоште звали ме ластавицом и орлицом, чак су ме хтели опет прекрстити, но ја им рекох: Немојте, јоште се не родих! Било је претешко боравити изнутра, а знала сам да нисам Јуда... У санаторијуму ми рај хтедоше изнајмити... Рекоше ми да ћу бити и у Алказару... А за квар пера коме прогледаше кроз прсте... И један мото гласи: "Не шта ко воли, већ шта коме стоји...
Навешћу ваш стих, који каже:
"Над откровењем,
-И цензор спи! -
Цензор поеми
Зора је што зри"
Шта би сте рекли о критичарима и сусретањима са критиком... Какво вам је искуство донето по том питању???...
-Критичар нема право да даје суд о песнику, уколико сам није прочитао сваки његов стих... Лепота је споља, а оно дивно-најдивније је изнутра... Ја хоћу да чујем и суд другога - тако учим... напредујем... Ако поштујете и волите моје као и своје, тек тада ми можете бити судије... Ја сам постигла трајност, ево ти читаш моје стихове после толико година... несмал један век прође... И стога на критику се осмехујем блажено само... Волим да слушам сваког великог човека, као и великог песника, великог уметника... Сви смо ми вуци густе шуме Вечности... Љермонтов рече да над свима остаје Сунце Љубави... Пастернак сродно мени рече како време постоји ради човека, а не човек ради времена... Иако сам потцењивана од стране савременика и сунардоника, увек сам саслушала сваки велики глас, уздах и плач - ма чији он био... Ја која сам вазда била ни са ким... нико и ништа...
Као и за многе поете, све ваше песме сматрате својом децом, а које сте испевали кроз борбу војујући против толико људске тромости и безочности, бездушности, разгневљене душе лајући, а са пријатељима одбачености и бола бисте изравњани по питању свих уклетих самоћа властитог бола... изгарали сте од туге тако предуге... Хтели сте да раскрилите нежне руке и побацате-спалите рукописе... Чини ли то неку олакшицу???...
-Генија без воље нема, али још га више нема, још га мање има - без надахнућа... Песник без воље и надахнућа обичан је јаворов дрвени колац и таквоме је боље да оде у војску, у војнике... Је ли песник одличан или велики или узвишен???... Добар ли је???... Велике песничке одговорности???... Велики песник поред даровитости мора имати и надареност целокупне личности: ума, душе и воље... Узвишен може бити и невелик песник - онај са најскромнијим даром... Већих песника нема од Гетеа и Рилкеа, али узвишенијих има и то је Хедерлин - становник висина, а тамо је старац Гете само гост... Храст је велик, а чемпрес је висок... Песник борави у облацима... Он је слуга идеја и стихија, а успева само онај ко је невин или онај ко све зна...
Често сте вршили сецирање и аутопсију над својим стиховима, тај даноноћни претрес и то вас је доводило до запањења и постиђености... Да ли је то била озбиљност са којом сте одумирали???...
-Пропасти треба часно, а песник је у игри (а све је овде игра безгранична) неодговоран је и безазлен као дете и Христос ће изнова рећи да Му пустите децу и песнике само... Потребно је имати слух, не овај физички, већ онај од посебног вишњег света и мало другачији, онај безвучни напев анђеоски и шапат савести у глави, кога је чула и Орлеанка... Стрпљење је стваралачка воља и обратно - стваралачка воља је стрпљење... Стварати и писати исто је што и не изгубити надежду док чекаш... Уметност је та која нас захвата... Мени је савест чиста...
Бог... душа... јесу ли исказиви у свету стихија???...
-О Богу не можемо рећи ништа, али Му можемо рећи све, а песме које му шаљемо и упутимо јесу молитве... Душа је способна за бол и ништа више... Ту је снага туге и ту се као у језеро океана, сабира и скупља сваки убод нашег срца... Свет је забрављен закључан... Иза сваке браве је Истина - увек другачија и те браве треба беспомоћно откључавати, тражити... Опит је сваки пут другачији... Откључавамо све наслепо и мудро и тако се повинујемо руци случаја слепог... Свет је пролазник тајне... или смо то и ми... Душу треба дати за ближњега, а само то у песнику може ојачати стихију...
Политика и песништво не стоје и нису спојиви... такви уметници као да заостају, док је императив уметности да корача и граби у Слободи напред...
-Рилке је рекао да постоји земља која се зове Бог, а Русија се граничи са њом... Повлачити песника по репу политике је некорисно. Никад нисам тако мрзела црвене, као што сам волела беле... Крива пред људима, а судили су ми кајмаколисци.... Судили ми зато што сина од 6 година нисам хтела дати у ондашњу школу на свих 6 преподневних часова... Ја никоме не дајем право да суди песнику... Једини суд над песником је - САМОСУД... И тако и би - сама пресудих себи!!!... Све је овде важније од песника: и свештеник и лекар... А моја кривица пред Богом нека буде заслуга пред веком!!!... Би ли тако...
Поседовали сте и стваралачки умор, након завршетка свих тих песама, а много сте се уз све то борили да би опстали најелементарније, иако никад нисте били склони писати "лаке стихове музике лаке"...
-Песник излази ван граница своје душе у речи оностране и метафизичке... Песник је једнакост дара душе и дара речи... Он потчињава видљиво невидљивом и дужан је све знати до танчина... А писање јесте пажљиво ослушкивање појавности и стварности... па и нестварности... Да бих писала даље, ја сам увек изнова читала и тај труд треба разумети и поштовати... Волим уметност и поезију, али не модерну и контра: волим поезију само модерну... Увек сам искала своју крв и своје мисли, своје сузе, свој зној, а бирати своје миљенике у Слободи овој треба, па и кад није тако можда лако!!!... Уметност нема границе, а ствара се само унапред... Подношење насиља је слабост, а служење свом времену је налог из очајања... Савременост је све-временост... Савременик је увек у мањини, а бити савременик исто је што и стварати своје време...
Почесто сте писали и против своје воље и тако се препуштали страсти стваралачке снаге, снази сна, маште симбола, тој непознатој нужности, стихији... Је ли то некаква опет стихијска побуна???...
-Радовала сам се новим римама као ранама, иако је сунце венуло зашавши за мртво море... Хтела сам да се утопим у ћилим од сувог јесењег лишћа... гроб да ми ту буде... Као да је незасито болом срце Адамовог семена... Лаж је црвено лишће и ту светлост боју гази... Живот је место где живот страда и пролази... Песник је гад и гладан пас и такве као да треба колективно изгнати и искрцати на прокажена острва далека... То су кривци које свуда дочекује пакао, а никад живот... У овом најхришћанскијем од свих светова песници су Чивути!!!...
Хвала вам МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА за све!!!
разговор забележила и водила
1. септембра 2017-е
моја маленкост
у перивоју бајном и тако стварном
Нема коментара:
Постави коментар