Тесто нараста под трошним тремом
златним искрама пуцкета
збијено грање
у ложишту пећи старе,
Каљеве...
далеко од вреве заборавим време
заваљена у своју фотељу плаву
и згуснута слова размичем у страну,
па прогутам тек по коју кап чаја
прстима леденим штимујем
ритам преосталих чула
за нежне певљиве додире
испишем здравицу
и тако испливају дубине слуха
дивим се сиктању завезаних паса
и замишљам да сам конопац
што лелуја над провалијом
или високом кулом звонаром,
а онда изненадно
пресвиснем од невиђеног страха
кад дође неко крадом
да дах свога зрака
пресече овом
преурањеном смрћу
навлачећи сам себи
омчу око врата...
Нема коментара:
Постави коментар